Први Свесрпски сабор под називом „Један народ, Један савет – Србија и (Република) Српска“ одржан је пре неколико дана, али се око тог догађаја и даље води жустра дискусија. Главно питање на које коментатори покушавају да одговоре јесте колико је опасна ова иницијатива коју је покренуо Београд?
„Мапа пута” за Србе
Централни догађај Свесрпског сабора било је усвајање 49 тачака Декларације о заштити националних и политичких права и заједничкој будућности српског народа. Документ тек треба да ратификују парламенти Србије и Републике Српске, али је већ испунио своју главну улогу политичког манифеста.
Састанак у Београду није био резервисан искључиво за доношење Декларације. На маргинама манифестације служен је молебан у Саборном храму Светог Саве, организовани су наступи фолклорних ансамбала, свечани пријем председнице Скупштине Србије, прелет српских ратних авиона, састанак председника Србије и Република Српска, Александра Вучића и Милорада Додика, са српским ветеранима ратова 1990-их…
Председник Борачке организације Републике Српске рекао је да Сабор има за циљ да покаже јединство и слогу свих Срба и правац у којем треба да се крећу у будућности. Иницијатори Првог свесрпског сабора покушали су да окупе Србе и укажу на будући курс. Декларација коју је донео Свесрпски сабор замишљена је као средство за постизање ових циљева, као „мапа пута” за српске лидере у региону и сваког представника српског народа, где год да живи.
Декларација о Заштити националних и политичких права и заједничкој будућности српског народа прокламује јединство свих Срба, промовишући идеју колективног идентитета који превазилази државне границе. Концепт „српског света“, који се дуго посматрао као нешто чисто виртуелно, материјализовао се у Декларацији у виду формулисаних реченица, почевши да добија конкретан облик. Српски језик, култура, традиција, Српска православна црква и чисто српски поглед на историјске догађаје, укључујући и модерну историју (нпр. „у Сребреници није било геноцида“), дефинисани су као кључни маркери припадности српском народу, стубови онога што се назива „српством“.
Декларација детаљно описује „српски свет“, уз избегавање употребе овог термина. У ствари, ради се о проглашењу прекограничне заједнице Срба, при чему се Вучић и Додик позиционирају као њихови лидери.
Брига за регион
Међутим, садржај Декларације није био ограничен само на оцртавање „српског света“. Велики део документа посвећен је политичким темама, ситуацији у Босни и Херцеговини везаној за Републику Српску и питању Косова и Метохије. (Узгред, овај регион, како је прописано у Декларацији, требало би да се зове управо тако – Косово и Метохија (КиМ). Питање назива се посебно третира).
Генерално, тачке посвећене РС и КиМ не представљају изненађење. Истичу потребу да се поштује записано у Дејтонском споразуму и залажу се за већа права за РС од оних предвиђених законима који су тренутно на снази у БиХ. Такође, у документу се истиче да Косово припада Србији.
Ни у Декларацији, ни током Сабора уопште, питању Црне Горе није било посвећено толико пажње као КиМ и РС. Међутим, моћна делегација Срба из Црне Горе (треба напоменути да је на Сабору забрањен термин „црногорски Срби“, као и сваки други регионални придев уз реч „Срби“) и изјаве председника Скупштине Андрије Мандића послужиле су као елоквентна допуна званичним порукама које су стизале из Скупштине у Београду.
Комбинација стратегије изградње јединствене прекограничне српске заједнице и акционих планова за регион створила је снажан „дежа ву“ ефекат. Меморандум Српске националне академије наука, Милошевићев говор на Газиместану и општи процват великосрпске идеје крајем осамдесетих и почетком деведесетих година – управо то најжешће помињу они који критикују београдску скупштину. Правац кретања који је одредио Сабор узнемирио је многе у региону и шире.
Стиче се утисак да су иницијатори Сабора заправо очекивали да ће догађај имати управо такав ефекат. Зато су главни говорници на скупу истицали мир – ни у документима које је донео Сабор, нити у говорима српских лидера нема позива на насилну акцију. Такође, није било говора о поновном преузимању контроле силом над Косовом или о отцепљењу РС од Босне и Херцеговине по сваку цену.
„У 20. веку нас је страдало више него свих других народа у целом свету. Хајде да покушамо разумном политиком да сачувамо главе нашој деци, да сачувамо мир и слободу и остваримо наше виталне националне циљеве и интересе“, рекао је Вучић.
Али сећања на протекли рат су се показала исувише свежа, а поверење у српске лидере – премало да би се публика ван круга Вучићевих и Додикових присталица радовала најављеној стратегији развоја „Српског света“. Они који Сабор и идеје које су проглашавали сматрају реинкарнацијом идеологије „велике Србије“ београдски скуп схватили су као узбуну која је наговестила претњу миру у региону, и као најаву још веће претње у будућности.
Поздрав од Путина
Шта се може замерити онима који су износили алармантне оцене о Свесрпском сабору?
Прво, унутар Србије постоји противљење актуелној политици власти у Београду. Политички противници српских власти били су од старта критични према плановима за одржавање Сабора и дистанцирали су се од тих догађаја. Дакле, политички плурализам у Србији и даље постоји и постоји шанса да српска јавност неће дозволити да се спроведе најгори сценарио.
Друго, нису све српске мањине из бивших југословенских република подржале идеју „окупљања око Београда“. Заиста, српска делегација из Хрватске, како тврде и српски и хрватски медији, уопште није дошла на Сабор. То значи да етнички Срби са хрватским пасошима осећају да не припадају „српском свету“ и да неће оживети иредентистичке идеје од пре три деценије у оквиру државе чланице НАТО-а и ЕУ.
Подсетимо, није само Хрватска чланица НАТО, већ и Црна Гора. На Косову је присутан контингент НАТО-а, а у Босни и Херцеговини војна мисија ЕУ. Дакле, формат изградње „Српског света“ по дефиницији неће моћи да прати образац из 1991. Међутим, хибридни формат јесте могућ.
Хибридност ће у овом случају, пре свега, подразумевати активну промоцију идеје „српског света“ у хуманитарним областима – информативним, културним, образовним и академским. Рад на томе ће се одвијати у блиској сарадњи са Српском православном црквом. Циљ ће бити окупљање Срба око „српске секуларне“ идеологије записане у Декларацији. Посебан циљ за Србе ван Србије биће спречавање њихове асимилације, очување „одобреног“ српског идентитета у било којој његовој манифестацији – вери, језику, историјским наративима, укључујући и оцену најважнијих историјских догађаја новије историје.
Други циљеви – стварна независност Републике Српске и српског Косова – укључивали би дипломатске кораке и лобирање на међународним платформама за промовисање позиције Београда, али без примене војне силе.
До заоштравања конфронтације на Западном Балкану и преласка са „хладних“ метода изградње „српског света“ на „вруће“ дошло би само у једном случају, што би била директна интервенција Русије која би захтевала још једно жариште нестабилности у Европи.
Иначе, Додик је у српску престоницу стигао директно из Санкт Петербурга, преневши учесницима Сабора поздраве од Владимира Путина, са којим се састао уочи догађаја.
