Концепт „руског света“ као транснационалне заједнице налази своје корене у раном 19. веку, посебно у Теорији званичне националности или Теорији званичног национализма. Ова теорија, коју је објавио Сергеј Уваров, била је одбрамбени одговор на прилив просветитељских и буржоаских идеја које су младе руске аристократе вратиле из Наполеонових ратова. Ове идеје су на крају подстакле декабристички покрет, који је био брутално угушен. Након тога, Уваров је предложио нову идеолошку доктрину за Русију, садржану у тријади: Православље, Аутократија и Националност. Ово је постало идеолошка основа руског конзервативизма.
Вековима је Русија била виђена као последњи бастион европског конзервативизма, сила која је бранила и обнављала стари режим у Европи. Емил Сувестр је прикладно приметио идеје моћи: „Ili, dans toute question humaine, il y a quelque chose de plus puissant que la force, que le courage, que le génie même: c’est l’idée dont le temps est venu“ ( У свим људским пословима постоји нешто моћније од снаге, храбрости или чак генија: идеја чије је време дошло).
Руски конзервативизам, ојачан Уваровљевом тријадом, деценијама је ефективно потискивао либералну мисао и реформе. Крута приврженост аутократији и православљу гушила је све прогресивне покрете у земљи. Ово потискивање, заједно са отпором реформама модернизације, на крају је довело до више побуна и устанака током 19. и раног 20. века. Најзначајнији и коначни од ових преокрета била је револуција 1917. године, која је резултирала абдикацијом цара Николаја II и успоном бољшевика. Ово је означило крај династије Романов и аутократске владавине која је вековима дефинисала Русију, наглашавајући деструктивни потенцијал продужене идеолошке репресије.
После Октобарске револуције, Русија се трансформисала из бастиона конзервативизма у највећег непријатеља конзервативних вредности Запада.
Након пада Берлинског зида и распада СССР-а, појавили су се нови облици сарадње. Током 1990-их, многи амерички хришћански мисионари су Русију видели као „обећану земљу“. Остварени су први контакти између евангелиста, руских националиста и Руске православне цркве. Ипак, како се режим Владимира Путина учвршћивао, простор за такву сарадњу се смањивао, а Русија је постајала све изолованија.
Данас многи погрешно посматрају сукоб између Русије и Запада као чисто неидеолошки, сукоб корумпираног, насилног режима и демократских идеала. Иако је делимично тачна, ова перспектива занемарује руско оживљавање идеолошког разлога постојања усредсређеног на аутократију. Нови руски свет, заснован на вредностима које је дефинисао Уваров пре скоро два века — православље, национализам и аутократија — стекао је глобалну снагу. Првобитно представљена као Сурковљева „суверена демократија“, сада резонује са екстремно десничарским покретима у Европи и Америци, чинећи Путина популарном фигуром међу белим хришћанским националистима у САД и код европске крајње деснице.
Иако је даље без структуре, ова нова моралистичка интернационала у стварању, има за циљ да ефективно замени Коминтерну, проналазећи бројне савезнике на Западу. У својој књизи „Моралистичка интернационала: Русија у глобалним културним ратовима“, Кристина Штокл и Дмитриј Узланер расправљају о томе како је руска конзервативна мисао интернационализовала свој наратив. Овај наратив подупире тренутне напоре Русије за култивисање бирачког тела, кроз које она врши утицај у западним друштвима. Значајни примери укључују личности попут Марине Ле Пен и бившег аустријског министра који сада живи у Санкт Петербургу.
Хомофобија, ксенофобија, антиимигрантски покрети, теоретичари завере и активисти против вакцина добијају директну и индиректну подршку Русије. Ови напори имају за циљ да дестабилизују друштва подстицањем поларизације, смањењем простора за дијалог, смањењем поверења у институције и на крају ометањем правовременог и информисаног доношења одлука. Русија настоји да створи хаос, видећи у њему прилику. Да би се успоставио нови поредак, неред се прво мора подстаћи, а Русија је била ефикасна у овој стратегији.
На Западном Балкану, регионални поредак успостављен након ратова 1990-их и интервенције НАТО-а 1999. године није у складу са националним интересима које дефинише садашњи српски режим. Као и Русија, Србија је заинтересована да оспори овај поредак. Српски национализам и српска влада спроводе политику инспирисану концептом руског света. „Српски свет“ је нова манифестација старе идеје, укорењене у националну стратегију Србије за регионалне односе.
Под плаштом очувања српског идентитета и културе – на примеру Српске православне цркве и ћириличног писма – спроводи се нова агенда. Ова дугогодишња кампања предвиђа да нове власти финансирају православна братства, тобоже добротворне организације које у стварности функционишу као милитантне радикалне групе. Културни фестивали који промовишу ћирилично писмо пружају платформе за ширење хомофобичних идеја и теорија завере.
Српска црква је такође била активна у супротстављању прогресивним законима, као што је закон о родном идентитету у Црној Гори који би омогућио појединцима да се сами изјасне о свом идентитету. Српски патријарх је родно осетљив језик означио као оруђе против православне вере. Ово усклађивање са конзервативном агендом Русије позиционира Србију као значајног играча у моралистичкој интернационали, одражавајући стратешке савезе из ере Коминтерне.
У закључку, оживљавање конзервативне интернационале коју води Русија и подржава Србија представља значајну снагу у глобалном идеолошком пејзажу. Овај савез настоји да преобликује политичке и друштвене норме кроз заједничку посвећеност православљу, национализму и аутократији, доводећи у питање либерални демократски поредак који је доминирао Западом од краја Хладног рата. Импликације ове идеолошке борбе су дубоке и утичу не само на стабилност Балкана већ и на ширу геополитичку равнотежу. Како ове конзервативне снаге настављају да добијају на снази, глобална заједница мора остати будна и реаговати на претње које представља ова нова моралистичка интернационала.
Чланци објављени у рубрици „Мишљења“ одражавају лично мишљење аутора и можда се не поклапају са ставом Центра
Љубомир Филиповић. Црногорски политиколог
