Litijum i Srbija – Балша Божовић

Litijum je postao glavna tema u srpskoj javnosti. Što bi rekli istraživači javnog mnjenja- litijum je okidač građanskog nezadovoljstva Vučićevim autokratskim režimom koji suvereno vlada već dvanaest godina.

Afera litijum mnoge zbunjuje jer u društvu vlada veliko nepoverenje i ostrašćenost pa samim tim izostaje i svaka racionalna rasprava na tu temu. Litijum je tako postao jednačina sa dve nepoznate. Pandorina kutija iz koje izleću mnogobrojna pitanja od suštinske važnosti za razumevanje situacije u Srbiji. Ovo su samo neka od pitanja koja se postavljaju svakoga dana: Šta se to tačno dešava u Srbiji u vezi litijuma?  Zašto je litijum odjednom postao okidač za celokupno nezadovoljstvo u Srbiji? Koliko je realan strah od zagađenja životne sredine zbog litijuma? Da li ćemo se zaista potrovati od litijuma? Brani li Srbija svoju nezavisnost, suverenost i dostojanstvo borbom protiv litijuma?  Da li će Srbija zaista postati rudarska kolonija afričkog tipa? Da li je Zapad izdao građane Srbije time što je podržao Vučićevu odluku da se kopa litijum? Da li su anti-litijum protesti zaista ekološka svest stanovništva, izraz političke borbe protiv Aleksandra Vučića ili su naša prilika za finalni sukob sa zapadom?

– Da bi se razumelo pitanje litijuma u Srbiji potrebno je da se razume u kom stanju se nalazi srpsko društvo od dolaska Vučića na vlast 2012. godine do danas.

Srbija je imala više kriza od 2012.godine i kroz sve krize je režim na čelu sa Vučićem uspevao da izađe ne samo kao pobednik već i da čak učvrsti svoju autokratsku vlast. Kako?

Nakon izgubljenog drugog kruga predsedničkih izbora 2012. godine, kada je Tomislav Nikolić pobedio Borisa Tadića, završava se era postpetooktobarske Srbije koja nije uspela da ispuni velika očekivanja građana nakon 2000.godine i ostvari svoju evropsku ambiciju da Srbija postane punopravna članica Evropske unije. Na vlast se vraća stari režim Slobodana Miloševića i Vojislava Šešelja pod vođstvom Aleksandra Vučića koji staru politiku velikosrpskog nacionalizma, čiji je i sam bio deo, prilagođava novim okolnostima i sprovodi na hibridan način. Velikosrpski nacionalizam je posebna ideologija koja plodno tle traži u razvaljenoj svesti građana koji su pretrpeli velike ratne traume tokom devedesetih godina prošlog veka, pad životnog standarda, kulturni sunovrat, socijalno beznađe, prekidanje svake niti koja je Srbiju spajala sa civilizovanim svetom. Nakon promena 2000.godine ogroman broj građana se smatrao gubitnikom ekonomske tranzicije nakon privatizacije privrede i prelaska sa društvene na privatnu svojinu. Dakle sve one pretpostavke koje treba da postoje da bi se jedna opasna ideologija velikodržavnog nacionalizma ukorenila su bile prisutne.

Tako je afera litijum samo još jedna od mnogih kriza koja je pogodila srpsko društvo i koja je osuđena da bude samo prolazna epizoda u nadi velikog broja nezadovoljnih građana da je to još jedna prilika u kojoj će se Srbija demokratizovati. Pokušaću u ovom tekstu da obrazložim zašto je to tako.

Aleksandar Vučić je iskoristio niz kriznih događaja kako bi učvrstio svoju autokratsku vlast u Srbiji u poslednjih dvanaest godina.

Prva od njih je rešavanja kosovskog pitanja, koje su bivše vlasti pod Tadićem i Koštunicom izbegavale da reše. Vučić je to iskoristio da pridobije podršku Zapada. Kao osvedočenom ekstremnom nacionalisti pošlo mu je za rukom da uveri građane Srbije da on nikada neće predati Kosovo, a ujedno je uverio zapadne vlade da samo on kao nacionalista i može da Kosovo preda vlastima u Prištini. Svi su bili srećni i nacionalisti koji ne daju Kosovo i Zapad kome je rešenje kosovskog čvora bilo izuzetno značajno, pa čak i građanske snage u Srbiji i nevladin sektor koji su takođe želeli da se pitanje Kosova jednom zauvek odstrani sa dnevnog reda srpske politike. Tako je Vučić na samom početku zadobio blanko podršku zapada koja je često veoma postojana i veoma se sporo povlači.

Druga kriza koja mu je išla u prilog bila je migrantska kriza u Evropi. Angela Merkel i Nemačka, fokusirane na rešavanje migrantskog pitanja, žmurile su na nedostatak demokratije u Srbiji, što je Vučiću omogućilo dodatne investicije i političke poene u Evropi. Našavši se na migrantskoj ruti koja je pravila političku krizu u Nemačkoj i Evropskoj Uniji, Vučić je postao jedan od miljenika administracije Angele Merkel jer je najbrutalnije upravljao migrantskom krizom od svih balkanskih lidera. Uz Nemačku, Vučiću su gledali kroz prste i u Evropskoj uniji.

Treća krizaz je bila pobeda Donalda Trampa na predsedničkim izborima u Americi 2016.godine. Nova američka administracija je pokazala spremnost da razmotri veoma opasnu ideju o podeli Kosova, koja je dalje podrazumevala i otvaranje pitanja drugih granica na Zapadnom Balkanu. Taj dijalog je vodio veoma kontroverzni specijalni izaslanik predsednika Trampa Richard Grenell. Kako se pokazalo, Grenell je vodio političku igru mimo interesa Evropske unije, pa čak i Nemačke, i pokušavao da napravi opasne političke dogovore sa najkorumpiranijim političarima sa Kosova poput Hašima Tačija i Ramuša Haradinaja i sa Aleksandrom Vučićem u Srbiji. Tači je kasnije završio na optuženičkoj klupi gde se i dalje nalazi na suđenju za ratne zločine. Ceo plan koji je Grenel podržavao je bio predložen u „Non paper-u“ slovenačkog premijera Janeza Janše. Dve stvari su tu bile izuzetno simptomatične, a to je da je plan podržavao ideju o stvaranju tri velike države na Balkanu- Srbije, Hrvatske i Albanije na uštrb Kosova, Crne Gore i Bosne i Hercegovine. To je značilo i novi rat na Zapadnom Balkanu. I druga stvar je da se najava o tom planu iz 2019. godine dešava uoči uvelike ruske pripreme za invaziju na Ukrajinu. Sukob oko Kosova ili desolucije Bosne i Hercegovine bile su najveći interes upravo Putinovog režima kojem je trebalo da se na Balkanu otvore novi sukobi kako bi u tišini i za kratko vreme uz distrakciju zapada pokorio Ukrajinu. Srećom, Tramp gubi izbore 2020.godine i Richard Grenell gubi položaj, ali je zanimljivo to da je ostao nakon smene u Beogradu i da je u veoma bliskim finansijskim vezama sa vladom Srbije. Sve to je u to vreme Vučiću omogućilo da se predstavi kao legitimni pregovarač za (ne)stabilnost regiona, kako na Zapadu tako i na Istoku. Iako je Vučić uspeo da ojača svoju poziciju, Trampov gubitak na izborima je osigurao mir na Balkanu i vratio je fokus na Ukrajinu.

Četvrta kriza bila je pandemija COVID-19 iz 2020.godine, koja je paralisala svet i omogućila Vučiću da dodatno učvrsti svoju vlast u Srbiji, koristeći krizu kao priliku da ojača veze sa Kinom i ostane netaknut od strane zapadnih kritika zbog demokratskih nedostataka. Tako je Srbija danas jedina država na evropskom kontinentu koja koristi kinesko naoružanje i kinesku špijunsku opremu. Vučić je kao u prethodna tri puta iskoristio krizu u zapadnim državama da uvede na evropski kontinent novu supersilu koja mu je garantovala političko balansiranje sa zapadom u trenucima koji su za zapad bili dramatični. Naravno da su zapadne vlade bile fokusirane na domaće političke krize nastale sa Covidom i da nisu insistirale od Srbije da se vodi evropskim reformama. Nezadovoljstvo Covid krizom je u Srbiji dobilo neslućene razmere. Vučić je uvukao i opoziciju i nezadovoljne građane na antivakserske pozicije što je rezultiralo ponovnom zatvaranju očiju od strane EU po pitanju demokratije u  Srbiji.

Peta kriza bila je ruska invazija na Ukrajinu. Vučić se otvoreno svrstao uz Rusiju očekujući brzu pobedu. Režimski mediji su objavljivali na naslovnim stranama najtiražnijih novina u Srbiji kako je Ukrajina zapravo napala Rusiju pa sada Rusija vodi odbrambeni rat. Srbija se danima nije oglašavala po pitanju ruske agresije niti je ikada upotrebila tu reč. Vučić je odbio da uvede sankcije Rusiji i kroz nebrojano mnogo televizijskih gostovanja uveravao je javnost u Srbiji da Rusija ne može da izgubi rat. Zbog straha od mogućih sukoba na Balkanu, na kojima je Putin preko Srbije, Republike Srpske i Crne Gore intenzivno radio, zapad je Vučiću po ko zna koji put progledao kroz prste, što je on ponovo vešto iskoristio. Vučić se zapadu predstavljao kao lider koji mora da balansira između Rusije i Zapada jer je uspeo da predstavi opoziciju u Srbiji kao prorusku. Rusiji je, sa druge strane, ostao veran partner i uz nebrojano mnogo međusobnih poseta zvaničnika u sred rata iskazivao veliku posvećenost i razumevanje za rusku agresiju. Srbja je nastavila da štiti ruske interese i kapital u ovom delu Evrope.

Dolazimo i do šeste krize- afera „Litijum“.

Vučić za sebe govori kako je sjajan šahista i kako sve poteze povlači kao na šahovskoj tabli, precizno i pametno. Međutim, to nije istina ma koliko on voleo o sebi da ima visoko mišljenje. Šah je sport sa jasnim pravilima i jednakim mogućnostima za oba takmičara. Kod Vučića to nije slučaj jer on igra šah tako što na tabli protivniku stavi samo jednog pijuna dok on igra sa svim figurama unapred neravnopravne mečeve. Uz strahovitu i u Evropi do sada neviđenu kontrolu medija na kojoj mogu da mu pozavide i Putin i Lukašenko, Vučić agresivnom kampanjom konstantno seje strah stanovništvu stvarajući mu sliku o imaginarnom neprijatelju koji samo što nije zakucao na vrata. Tako sluđenu javnost raznim dezinformacijama sa najvišeg državnog nivoa veoma lako manipuliše i namešta pravila igra u kojima do sada nije gubio.

Pitanje litijuma je od početka postavio kao opozicioni sukob u Srbiji sa zapadom. To mu je stara strategija. Vučić preko svih državnih organa, uključujući i tajnu službu, na proteste postavlja najekstremnije proruske aktiviste kako bi stvorio sliku o političkoj pozadini protesta. Ruskoj državi, sa druge strane, predstavlja građanski deo protesta, dakle onog dela koji je proevropski, kao dominantan sa narativom kako su zapadnim novcem došli da sruše vlast u „šarenoj revoluciji“ i zatim da ugroze sjajne odnose Srbije i Rusije.

Stručna debata namerno nije postojala da bi konfuzija bila još veća. U tom nepoverenju koje vlada u javnosti gde niko nikome ne veruje Vučić ekstremizuje javnost na za i protiv litijuma i tako ubija svaku racionalnost. Sve to naravno ide na štetu onih koji su zabrinuti, a povećava smutnju iz koje Vučić lako izlazi kao spasilac.

Strogo kontrolisani mediji u javnost puštaju razne sumnjive naučnike koji bez dokaza šire strah i dezinformacje o rudniku litijuma i onda onaj racionalni i priznati deo struke ne želi da učestvuje u tome. Tako razbija nezadovoljne građane i ekstremizuje njihova stanovišta što sve dovodi do međusobnog nepoverenja. Tako se nezadovoljna masa pasivizira.

Evropsku uniju predstavlja proevropskim biračima kao portparola kompanije Rio Tinto da bi kod njih pojačao defetizam. Kod drugih, pro ruskih i nacionalističkih birača povećava mržnju preko Rio Tinta prema zapadu što proteste pretvara u antizapadne demonstracije koji pozivaju na nasilje. Svoje birače pasivizira korupcijom i zlupotrebom javnih resursa kroz dotacije iz budžeta i potpunom konfuzijom i strahom kojim na kraju upravlja lično on.

Poučeni ranijim iskustvima ovo je još jedna prilika za Vučića da sebe predstavi kao jedino rešenje u zemlji, jer se opozicija ponovo uplela u antizapadni narativ. Opozicija u nemogućnosti da dopre do većeg medijskog prostora podilazi biračima koji na društvenim mrežama iskazuju nezadovoljstvo. To sve stvara aktivnosti bez ikakve strategije i plana. Opozicija tako iracionalno postaje glas ne samo protiv litijuma nego i protiv rudarenja u Srbiji, što Vučiću ostavlja prostor da manipuliše i radnim mestima rudara u Srbiji kojima se obraća kao zaštitinik njihovih interesa i radnih mesta.  Vučić zapadnim vladama tako ponovo pokazuje da je on jedini sagovornik u Srbiji, dok istovremeno manipuliše i zapadom i građanima, koristeći krize za jačanje svoje nezavisnosti i spoljnopolitičkih ciljeva.

Vučić se pokazao kao majstor manipulacije i laži, da koristi svaku krizu kako bi osigurao svoju kontrolu i ostvario svoje političke ciljeve, često na račun građana Srbije ili pak suvereniteta i teritorijalnog integriteta susednih država u regionu.

Svaka kriza se vodila do sada na isti način zato sve upućuje na to da ni sa Litijumom neće biti drugačije.

Kako je Vučić ponovo postavio zamku opoziciji?

Vučić je iskoristio nezadovoljstvo rudarenjem litijuma, koja su pokrenula prvo ekološka udruženja, a kasnije se priključile i opozicione stranke sa oba spektra političke lepeze, da ponovo ujedini levicu i desnicu u istom zahtevu i antiVučić politici. Neko bi pomislio da je to suicidan politički potez. Ne. Vučić vrlo dobro zna da otupi oštricu nezadovoljstva građana tako što će prvo dati prostor ekološkim „apolitičnim“ aktivistima veoma sumnjivih profila da organizuju proteste. Hapšenjima i represijom pomenutih ekoloških aktivista Vučić potpaljuje vatru i stvara utisak da se zaista zabrinuo za svoju vlast. To je zamka. Tako Vučić legitimiše nova lica kao lidere protesta iza kojih ne stoji ni jedna opoziciona stranka, dakle bez ikakve kontrole koja bi strateški upravljala nezadovoljstvom građana. Zatim pusti opoziciju da se zatrči na građansko nezadovoljstvo u pokušaju da ubere jeftine političke poene. Ti poeni nikada nisu dubinski već isključivo površni i kratkotrajni jer ta podrška ne prati ideološku ili pak političku privrženost tim strankama. To je isključivo nezadovoljstvo nastalo na jednoj temi. Zatim pored građanske opozicije tu obično se stvori i anti evropska opozicija (proruska). Tu nema nikakve sinergije, naprotiv, zbir ekoloških pokreta, građanske opozicije i anti zapadne opozicije daje minus i novu demotivisanost među protestantima i opozicionim biračima. Ubrzo dolazi do različitih političkih stavova koji dovode do međusobnih optužbi i do razlaza među opozicijom. Sve je to proverena formula za neuspeh jer i Vučić često sam podmetne „opozicionare“ koji će da unesu unapred planirani razdor.

Na kraju, onaj najracionalniji deo struke diže ruke od protesta jer aktivisti kreću da podižu temperaturu sa dezinformacijama koje uzbuđuju javnost. To ubrzo sve liči na jednu zamućenu čorbu iz koje će pre ili kasnije mnogi tražiti izlaz iz još jednog neuspeha.

Posmatrano sa strane, Evropa i region pomno prate nezadovoljstvo u Srbiji koje je izazvala litijumska afera pokrenuta od strane režima Aleksandra Vučića.

Mnogi u Srbiji misle da su protesti protiv litijuma prilika za demokratske promene u Srbiji. To je najčasniji i ujedno najočajniji deo otpora koji u svakoj krizi do sada vidi šansu za promenom. Na žalost, na primerima smo pokazali da to neće biti slučaj.

Antilitijum protesti su savršeno iskomunicirani kao protesti protiv Aleksandra Vučića. To je jasno. Vučić se, čini se, vrlo svesno sam stavio nasuprot nezadovoljstva iskopavanjem litijuma. Zašto? Time je na sebe prebacio sav teret nezadovoljstva građana u Srbiji koji u antilitijum kampanji vide sve ono što inače zameraju Vučiću i njegovoj vlasti u prethodnih 12 godina. Da li je tako Vučić sebi najavio svoju političku sahranu ili je po sredi nešto drugo? Posredi je nešto ipak drugo. U pitanju je politički inženjering i spajanje nespojivih političkih opcija koje nemaju nikakvu sinergiju.

Šta je eventualno rešenje za ovu i svaku narednu krizu?

U svakoj krizi do sada ponavlja se ista matrica. Vučić je zatrovao političku scenu u Srbiji i nametnuo narativ da niko nije dobar da dođe na vlast umesto njega i da su Srbiji potrebna nova lica u politici. To je zamka koju je progutala prvo građanska Srbija preko belih listića na izborima 2012. do današnjih dana. To je lavirint Aleksandra Vučića u koji je opozicija ušla u dvanaestogodišnje međusobne ratove i sukobe u potrazi za novim licima iz koji je izašla usitnjena, potkupljena i oslabljena. Zato postoji to veliko nepoverenje prema strankama koje i same imaju nesigurnost i strah da stanu na čelo nekog protesta jer time rizikuju svoju poziciju u javnosti. Zato svi puštaju „apolitičnim“ aktivistima da zauzmu liderstvo u nezadovoljstvu građana, a partije tek stidljivo dolaze sa strane. Upravo je to ono što Aleksandra Vučić i hoće. To je recept za propast svakog nezadovoljstva i njegov ponovni trijumf. Stranke bi zato morale da uzmu aktivniju i odlučniju ulogu u kanalisanju nezadovoljstva i da se ideološki isprofilišu jer jedno nezadovoljstvo ne može da okupi ljude različitih političkih profila u jedan front jer takav front neće biti dugoročan. Potrebno je da umesto aktivista stranke budu te koje će u skladu sa ideologijom i politikom da formulišu zahteve i da vode borbu protiv režima. To je put ka ozdravljenju političe scene u Srbiji i put ka jačanju proevropske opozicije koja bi bila zaista prava altetrnativa Vučićevom režimu.

Dok se opozicija ne presabere i dok se ne oporavi od konstantnih poraza, Vučić će sa litijumom zameniti sve što mu se zameralo do sada. Posle još jedne pobede, koja je izvesna ako se ništa ne bude promenilo u strategiji opozicije, fokusiraće se po ustaljenom receptu na pravljenje sledeće krize, jer samo u krizama Vučić ume da vlada.

Чланци објављени у рубрици „Мишљења“ одражавају лично мишљење аутора и можда се не поклапају са ставом Центра