Прошло је месец дана од избора у САД, што је повољан тренутак да се процени потенцијални утицај будуће администрације на Балкан. Овај регион, који је дуго био раскрсница супротстављених интереса, већ има испрекидан историјат односа са председником Трампом, чији је први мандат донео значајне промене и значајне контроверзе. Балкан, који је изашао из крвавих сукоба ’90-их, од тада је живео слаб мир, карактерисан обустављањем напредовања ка демократским реформама и европским интеграцијама. Ово је посебно тачно за земље које су директно погођене ратовима, као што су Босна и Косово, где наслеђе сукоба и даље баца снажну сенку.
Наслеђе Трамповог првог мандата на Балкану
Први мандат председника Трампа означио је почетак онога што су неки видели као преиспитивање постконфликтног поретка на Балкану. Релативна стабилност региона од касних ’90-их окарактерисана је као „серија замрзнутих конфликата“, где се изостанак рата није претворио у значајан напредак. За земље као што су Босна и Косово, ова стагнација је паралелна са застојем у њиховим тежњама за чланство у Европској унији. Трампов трансакциони приступ спољној политици – фокусиран на склапање споразума, а не на промовисање системских промена – довео је до нових могућности и изазова на Балкану.
Једна од најзапаженијих иницијатива Трамповог првог мандата било је његово учешће у дијалогу Србије и Косова. Овим настојањем желео решити један од најнерешивијих спорова у региону. Ипак, све је било праћено гласинама о контроверзним идејама као што су територијалне размене, које су, иако никада званично потврђене, добиле значајну пажњу у јавном дискурсу. Иако је постигнут одређени напредак, критичари тврде да су ови напори дали предност звучности над суштином, чинећи стабилност Косова рањивом.
Састанци између српских и косовских лидера често су за резултат имали симболичне гестове, а не суштинске споразуме. На пример, обећање Србије да ће преместити своју амбасаду у Јерусалим – кључни циљ Трампове спољне политике – на крају је остало неиспуњено.
Све већи утицај Србије и стабилократија
Приступ Трампове администрације поклопио се са растућом српском асертивношћу у региону, поткрепљеном консолидацијом власти под председником Александром Вучићем. Вучић је вешто искористио „стратегију заштите, балансирајући односе са Западним силама, Русијом и Кином како би ојачао свој режим. То му је омогућило да култивише оно што аналитичари описују као „стабилократију“—систем у којем се толеришу ауторитарне праксе у замену за регионалну стабилност.
Кључни елемент ове динамике било је оснивање канцеларије Америчке међународне развојне финансијске корпорације (ДФЦ) у Београду, коју је водио Американац српског порекла Џон Јовановић. Ова иницијатива, коју је предводио Јовановић, са својим импресивним искуством у међународном пословању и развоју, имала је за циљ да рационализује развојна улагања САД на Балкану, служећи као мамац за подстицање напретка.
Међутим, критичари тврде да су залагања за постизање споразума, иако вероватно без циљане намере, нехотице ојачала Вучићев положај и учврстила његову позицију како на домаћем тако и на међународном плану.
Бајденов континуитет у балканској политици
Упркос почетним очекивањима промене приступа, политика Бајденове администрације према Балкану у великој мери одражавала је политику њеног претходника. Под амбасадором Кристофером Хилом, америчка амбасада у Београду била је изразито суздржана у решавању демократског назадовања Србије и све веће аутократизације. У међувремену, Косово, под премијером Аљбином Куртијем, суочило се са критикама Западних сила, иако је Куртијева влада предузела значајне кораке да разбије Вучићеве мреже организованог криминала на северу Косова. То је окончало нелагодну кохабитацију између утицаја Београда и власти Приштине, иако не без криза попут инцидента у Бањској и других граничних тензија. Ипак, Куртијеви напори су поставили темеље за већу аутономију у политици косовских Срба, који сада имају шансу да се ослободе Вучићевог стиска.
Измењен пејзаж уочи Трамповог другог мандата
Када се Трамп врати на функцију у јануару, наићи ће на регион који се значајно разликује од оног са којим је радио током свог првог мандата. У Босни се појавила нова влада која изгледа кооптира етнички национализам, док парадоксално, снага власти Милорада Додика видљиво слаби. У међувремену, Црна Гора остаје бојно поље за утицај, а српски националисти виде Трампов потенцијални повратак као прилику да консолидују своју већ доминантну позицију у влади.
Спекулације о Трамповом другом мандату такође су усмерене на личности попут Ричарда Гренела, чије су блиске везе са Вучићевим режимом изазвале забринутост међу балканским посматрачима. Иако би Гренелова потенцијална улога специјалног изасланика могла да га доведе до поновног ангажовања у мировном процесу на Косову, његова перципирана пристрасност је изазвала забринутост у вези са импликацијама на регионалну стабилност.
Шири геополитички контекст
Геополитички улози за Балкан су већи него икад, посебно у контексту рата у Украјини и еволуирајуће улоге НАТО-а. Први извештаји босанских медија сугеришу да би Трампова политика могла да укључи мере за сузбијање српских националистичких амбиција, попут оних оличених у кампањи „Учинимо Србију поново великом“ коју подржава Русија. Међутим, почетна еуфорија међу српским националистима због избора Трампа од тада је спласнула, јер су га многи одбацили као производ руске пропаганде која има за циљ да изборни исход у САД представи као стратешку победу Москве.
Док регион чека дефинисање правца америчке политике током Трамповог потенцијалног другог мандата, очекивања су и даље незнатна. Континуитет Бајденове администрације са праксама из Трампове ере наглашава сложеност америчког ангажмана на Балкану, где напредак често зависи више од интензитета него од драматичних промена у политици. Остаје да се види да ли ће Трампов повратак донети нови фокус или даљу нејасноћу. Свакако, Балкан — регион са сложеном и кључном геополитичком улогом — наставиће да служи као кључни показатељ ефикасности спољне политике САД у ери нових надметања великих сила.
Чланци објављени у рубрици „Мишљења“ одражавају лично мишљење аутора и можда се не поклапају са ставом Центра
Љубомир Филиповић. Црногорски политиколог
