Глобалне геополитичке турбуленције, рушење стабилних међународних партнерстава и све већи безбедносни изазови са којима се Европа суочава, пре свега везани за руску агресију на Украјину, утичу на геополитички осетљив Западни Балкан. Осећај несигурности и напори да се самостално обезбеди властита сигурност постају све присутнији у региону. То доводи до фрагментације безбедносног пејзажа Западног Балкана и формирања и даље не непријатељских, али већ антагонистичких табора (удружења).
У овим условима, одређене снаге, укључујући и спољне актере, заинтересоване за још већу дестабилизацију, добијају изванредне могућности да прошире свој утицај и интензивирају малигне активности.
Тиранска декларација
Министри одбране Албаније, Косова и Хрватске (Пиро Венгу, Ејуп Маћедонци и Иван Анушић) потписали су 18. марта у Тирани Декларацију о војном савезу. Како је наведено, стране имају за циљ сарадњу у изградњи одбрамбених капацитета и одбрамбене индустрије, повећање интероперабилности између оружаних снага три нације кроз заједничке вежбе и размену војних искустава, супротстављање хибридним претњама и подршку евроатлантским и регионалним одбрамбеним интеграцијама Косова.
Потписници су истакли да је ова трилатерална сарадња заснована на духу пријатељства и посвећености добросуседским односима, миру и безбедности. Наглашено је да споразум нема за циљ да ствара претње било којој спољној страни, као додатни корак ка подршци регионалној стабилности. У Декларацији се наглашава важност заједничког одговора на безбедносне изазове, хибридне претње и друге ризике за регион.
„Имамо заједничку процену претњи у крхком безбедносном окружењу“, нагласио је министар Венгу.
Министар Маћедонци је нагласио да „сврха ове сарадње није да се угрожава било кога, већ да се пошаље порука онима који намеравају да угрозе регион“, „порука свакој земљи, која има за циљ да дестабилизује, да смо заједно“. „Заједно са Албанијом и Хрватском, Косово је јаче, регион је безбеднији, а мир одрживији“, нагласио је он.
„Три државе ће бити спремне да се суоче са будућим безбедносним изазовима у југоисточној Европи“, рекао је Анушић.
Према речима хрватског министра, постоји могућност да се и Бугарска убудуће придружи трилатералном војном савезу.
Гнев Београда
У саопштењу објављеном касно увече 18. марта, Министарство спољних послова Србије назвало је Декларацију потписану у Тирани као „провокацију“ и корак који подрива регионалну стабилност. Слично мишљење изнели су и начелник одбране Србије и председник земље. Београд је посебно огорчен чињеницом да је „такозваном Косову“ дозвољено да потпише документ.
Председник Србије Александар Вучић изјавио је и да је потписивање Декларације „кршење субрегионалног споразума о контроли наоружања из 1996. године”.
Потпредседник хрватске Владе и министар одбране Анушић, коментаришући изјаве високих званичника Србије, приметио је: „Прошло је време када је Хрватска питала Београд шта сме и како треба да ради, и то се више никада неће поновити. Ми смо 35 година независна држава, прошли смо пет година агресије и политике која је ширила такав наратив. Хрватска има право да потпише меморандум. Косово је пријатељска нација коју смо ми признали, а и друге земље ће се придружити овом меморандуму. У документу се не помиње Србија, агресија, нити било каква активност која би могла да угрози било кога, укључујући Србију“.
Премијер Андреј Пленковић рекао је да су Хрватска, Албанија и Косово потписале Декларацију на основу сопствених одлука и процена и додао да о томе не треба никога да питају, ни Србију ни НАТО. „Ово је меморандум о заједничкој сарадњи, у њему нема непријатељске природе“, рекао је Пленковић.
Експерти су, пак, приметили да је оцена председника Србије о противречности између Декларације Албаније, Косова и Хрватске и Споразума из 1996. године очигледно нетачна. Пре свега, због различитих потписника и различите тематике два документа.
Споразум о субрегионалној контроли наоружања потписан је 14. јуна 1996. године у Фиренци као део Дејтонских споразума, на основу Анекса 1Б – члан 4, који је дао основ за успостављање режима контроле наоружања између Републике Хрватске, Савезне Републике Југославије у Босни и Херцеговини са Републиком Босном и Херцеговином. Проглашењем независности Црне Горе, број потписница Споразума промењен је на четири – Босну и Херцеговину, Хрватску, Црну Гору и Србију.
Субрегионални споразум о контроли наоружања успоставља систем мера и процедура за смањење броја наоружања на договорени ниво. Документ садржи конкретна бројчана ограничења за пет категорија наоружања (тенкови, оклопна борбена возила, артиљерија (75мм и више), ратни авиони и јуришни хеликоптери); одредбе о механизму за праћење путем инспекција, размене информација и верификације. Права и обавезе које произилазе из Уговора су правно обавезујуће.
Албанија никада није потписала субрегионални споразум о контроли наоружања, нити је била део Дејтонског мировног процеса, тако да по дефиницији не може да крши споразуме од пре скоро 30 година.
Косово су чак и сами Косовари пре 29 година сматрали делом територије Србије (независност је проглашена тек 2008. године).
Оптужбе Србије према Хрватској постављају још једно питање, које је уопштеније: може ли Декларација потписана у Тирани нарушити Споразум о броју јединица војне опреме? Стручњаци кажу да не може јер су Албанија, Косово и Хрватска заправо потписале политички меморандум, неку врсту декларације о намерама, у којој нема конкретних бројева у вези са производњом или набавком тенкова, оклопних возила, артиљерије, ратних авиона и хеликоптера.
Што се тиче негодовања Београда због потписивања Тиранске декларације од стране „Републике Косово“ као посебне државе, овде је све једноставно – Хрватска и Албанија су признале Косово, а са становишта ове две владе, сарадња је у потпуности у законским оквирима.
Српско-угарски план
Руководство Србије је, упркос свим уверавањима потписника „Декларације тројке” (углавном Хрватске) о одсуству агресивних намера према било којим спољним странама, протумачило унију Загреба, Тиране и Приштине као агресивни блок који је посебно усмерен на Београд. „Они су покренули трку у наоружању у нашем региону, ово је тешка ситуација за нас, наравно, није лака, али разумели смо њихову поруку. И чуваћемо нашу земљу, одвраћаћемо их и увек је успешно бранити од сваког потенцијалног агресора, па и овако моћног“, нагласио је Вучић.
Непосредно након потписивања декларације у Тирани, председник Србије је о томе разговарао са генералним секретаром НАТО-а Марком Рутм и челницима Европске уније, али, „осим слегања раменима и ’ма, догодило се’, нисам могао да очекујем нити добијем било какав други одговор“. Београд је искористио недостатак осуде Брисела према потписницима Тиранске декларације да оправда своје даље кораке. Буквално неколико дана касније, провладини медији у Србији објавили су да су Вучић и мађарски премијер Виктор Орбан већ ушли у „озбиљне преговоре о војном савезу две земље“, што је био одговор Србије на Декларацију о војном савезу коју су у Тирани потписале Хрватска, Албанија и „такозвано Косово“. Министар одбране Србије Братислав Гашић и министар одбране Мађарске Кристоф Салај-Бобровнички потписали су 1. априла у Београду, у присуству председника Александра Вучића, План билатералне војне сарадње два министарства за 2025. годину. Тим документом се спроводи и прецизира Споразум потписан 2023. године између Владе Републике Србије и Владе Републике Мађарске о сарадњи на пољу одбране.
„Ово представља наставак наше веома важне сарадње. Стратешка сарадња Србије и Мађарске у области одбране један је од најважнијих аспеката наше свеобухватне стратешке сарадње. Од свих земаља у региону, Србија има најразвијенију и најинтензивнију одбрамбену сарадњу са Мађарском по броју и значају заједничких активности“, рекао је Вучић након потписивања. Он је истакао да су кључни елементи ових односа међувојна сарадња, која се огледа у извођењу билатералних и мултинационалних вежби, као и војно-техничка сарадња у набавци наоружања. Вучић је такође изразио уверење да ће договори о заједничким активностима довести до даљег приближавања и стварања војног савеза или уније Србије и Мађарске.
Мађарски министар одбране Салај-Бобровнички истакао је да је План билатералне војне сарадње подигао сарадњу две земље на још виши ниво, што ће допринети јачању мира и стабилности на Западном Балкану.
Вучић је 3. априла, на маргинама регионалне конференције у Софији, изнео своје аргументе у корист развоја војне сарадње Србије и Мађарске, истичући не толико директан одговор на акције Хрватске, Албаније и Косова, колико покушај супротстављања безбедносним ризицима. Не ради се о „политичким контрамерама“, већ о „дубоком и свеобухватном покушају да се одговори на безбедносне изазове“, приметио је он. Оно што данас брине Београд је непоштовање Бриселског споразума и ситуације у Републици Српској од стране Приштине, рекао је председник Србије.
Другим речима, Србија ће заједно са Мађарском, или уз њену помоћ, бранити своје интересе како у процесу решавања питања Косова, тако и у решавању текуће кризе у Босни и Херцеговини.
Песимистична перспектива
Српски председник је у праву да се документ потписан 1. априла ове године не може посматрати само као одговор на Декларацију Албаније, Косова и Хрватске. Споразум између Владе Републике Србије и Владе Мађарске о јачању стратешке сарадње у области одбране, којим је предвиђено доношење годишњих планова сарадње са листом заједничких мера у области одбране, на снази је две године. Дакле, објективно гледано, управо се савез Тиране, Приштине и Загреба пре може сматрати одговором на стратешко одбрамбено партнерство Београда и Будимпеште.
Други аспект који се не може занемарити, иако је „иза кулиса”, јесте „сенка Русије” над војним савезом Србије и Мађарске. Српски и мађарски лидери отворено истичу своја проруска осећања, изражавајући понос због пријатељства са Москвом. И, ако је у случају НАТО савезнице Мађарске реч о Орбановој геополитичкој игри и покушајима да добије финансијске и економске користи, у случају Србије постоји и активна сарадња са Русијом у војној области.
Подсетимо, Србија од 2013. године званично има статус посматрача у Парламентарној скупштини Организације договора о колективној безбедности (ПС ОДКБ), односно у војном блоку који је осмислила Русија. Тај статус важи и данас, а контакти на нивоу Скупштина Србије – Парламентарна скупштина ОДКБ активно су у току. То се дешава уз сталну интеракцију између потпредседника Владе Србије Александра Вулина и шефова безбедности Русије.
Развој сарадње Београда и Будимпеште на војном плану не само да ће створити повољне услове за промоцију српских интереса широм региона, већ ће постати и прилика за јачање индиректног присуства Русије у југоисточној Европи. С обзиром на то да је мађарски контингент присутан у две регионалне мировне мисије – ЕУФОР Алтеа Европске уније у Босни и Херцеговини и КФОР на Косову предвођен НАТО-ом – Београд и Москва могу значајно повећати свој утицај на дешавања на Западном Балкану.
У региону постоји тренд потцењивања постојећих претњи. Конкретно, верује се да су најављени регионални војни савези само „тигрови од папира“, а да је дестабилизујући потенцијал спољних актера и даље веома ограничен. Међутим, слабљење јединства унутар НАТО-а, и Запада уопште, у условима погоршања безбедносне ситуације у Европи, пре свега због непостојања праведног и трајног мировног аранжмана за Украјину, не даје основа за оптимистичке погледе. У позадини наступајућих глобалних догађаја, дезинтеграција заједничког безбедносног поља Западног Балкана на засебне антагонистичке фрагменте и активирање унутрашњих и спољашњих деструктивних сила, у садашњим реалностима, могу само да имплицирају скретање региона ка мање безбедној и мање стабилној ситуацији.
