Руски адут на Западном Балкану. Балша Божовић

Сваке године 9. маја, руски режим обележава Дан победе у Другом светском рату. Војна парада која се традиционално одржава овом приликом дуго је служила не само да умањи улогу Запада и Европе у победи над нацистичком Немачком, већ и као приказ силе и симболичка претња Европи, пројектујући војну и нуклеарну моћ. Од анексије Крима 2014. године, Русија је постала све озбиљнија претња европској безбедности, док је број њених међународних савезника стално опадао. Данас су њене лојалне присталице углавном ограничене на политичке лидере који су или уцењени или дубоко корумпирани. Унутар Европске уније, то су премијери Мађарске и Словачке, Виктор Орбан и Роберт Фицо, док су на Западном Балкану кључне личности председник Србије Александар Вучић и председник Републике српске у Босни и Херцеговини, Милорад Додик.

Историјска позадина

Руски утицај у Србији присутан је вековима, али никада није имао тако снажан утицај на политичко и друштвено ткиво земље као од доласка Александра Вучића на власт 2012. године. Бивши члан крајње десничарске и проруске Српске радикалне странке, коју и даље предводи његов политички и идеолошки ментор Војислав Шешељ, Вучић се политички истакнуо током ратова који су разорили бившу Југославију. Био је међу најмлађим политичким личностима које су отворено подстицале на ратне злочине у Хрватској, Босни и Херцеговини и на Косову. Међутим, за разлику од Шешеља, Вучић никада није одговарао пред Хашким трибуналом за ове поступке.

Од преузимања власти, Вучић је спровео систематску стратегију демонтаже пост-5. октобарске Србије — демократског поретка успостављеног након мирне револуције којом је окончана Милошевићева диктатура 2000. године. Процес реформи покренуо је Зоран Ђинђић, први демократски премијер Србије који је убијен 2003. године. Од пада Милошевићевог криминалног режима — чије су кључне личности углавном осуђене у Хагу за најтеже ратне злочине — до 2012. године, Србија је постепено градила младе демократске институције кроз блиску сарадњу са Европском унијом и ширим Западом. Вучић је препознао да би му демонтажа демократије и независних институција изнутра омогућила да консолидује апсолутну власт, а истовремено одржи фасаду проевропске оријентације. Највећу подршку овој политичкој стратегији пружила је тадашња немачка канцеларка Ангела Меркел, чији је положај и посебан однос са Владимиром Путином Вучић вешто искористио да очува блиске везе са Русијом. Тиме је обезбедио готово потпуну доминацију над домаћим бирачким телом.

Неуспех америчких администрација на Западном Балкану

Александар Вучић је остао на власти необично дуго, надживевши бројне америчке администрације које су од тада отишле у политичку пензију, док је његова позиција стално јачала – као и утицај Русије на Западном Балкану. Администрација председника Барака Обаме, својом кратковидом и наивном спољном политиком, створила је простор за поновно учвршћивање Русије у региону и шире. Фокусирајући се готово искључиво на решавање косовског спора између Србије и Косова, Сједињене Државе су 2012. године одлучиле да ангажују нове политичке актере – бивше радикале и проруске политичаре попут Томислава Николића и Александра Вучића. Овај потез одражавао је жељу Вашингтона да обезбеди брзо решење косовског питања као део ширег напора да се испуни један од многих приоритета спољне политике.

Од тада, односи између САД и Србије су се развијали у оквиру све проактивније српске политике која редовно тестира границе својих експанзионистичких амбиција. Ове амбиције су од тада постале званична државна политика, отелотворена у идеолошком пројекту „Српски свет“, по узору на руски „Руски мир“.

Приступ свих америчких администрација према Вучићевој Србији био је углавном пасиван, усредсређен на уступке учињене у замену за уочени напредак у остваривању циљева спољне политике, као што је Косово. У овој динамици, америчка политика је доживела неуспех — не само у управљању односима са Вучићем или обезбеђивању одрживог решења о Косову, већ и у обуздавању растућег утицаја Русије на Западном Балкану. Још више забрињава чињеница да је спољна политика САД често деловала несвесна размера овог неуспеха — или је једноставно одбијала да га третира као озбиљан проблем.

Током првог мандата Доналда Трампа, Западни Балкан је постао поприште за агресивне и дестабилизујуће руске операције усмерене на подривање НАТО-а. Покушај пуча у Црној Гори 2016. године, који је оркестрирао српски ГРУ уз подршку српских обавештајних служби, имао је дугорочне последице по стабилност Црне Горе и њен европски пут. Сличан инцидент се догодио 2017. године, током упада у парламент Северне Македоније. У оба случаја, одсуство снажне институционалне и политичке подршке Сједињених Држава значило је да одговорни никада нису процесуирани за своје злочине. Руска подршка у оба случаја је усмерена преко српских мрежа, док је Вучић успео да избегне било какве последице захваљујући, у великој мери, континуираној попустљивости америчких администрација.

Руска пропаганда у Украјини и успон „српског света“

Паралелно са растућим утицајем Русије на Западном Балкану, Москва је интензивирала своје пропагандне напоре у Украјини након анексије Крима, систематски негирајући постојање украјинског идентитета, језика и националности док се припремала за потпуну инвазију 2022. године. На Западном Балкану, њен кључни савезник и заступник, Александар Вучић, пажљиво је пратио потезе руског режима и почео да развија сопствене планове за спровођење концепта „српског света“. Овај пројекат има за циљ да поткопа суверенитет суседних земаља инструментализацијом етничких српских мањина и мешањем у њихове унутрашње послове – пре свега у Босни и Херцеговини, Црној Гори и на Косову, са дугогодишњим утицајем и у Северној Македонији.

Године 2019, Вучић је представио план „Нон пејпер“ за „мирно прекрајање граница“ и стварање Велике Србије, Велике Албаније и Велике Хрватске – предлог који би директно угрозио територијални интегритет Босне и Херцеговине, Црне Горе и Косова. План је покренут у време Вашингтонског споразума између Србије и Косова, који је надгледао тадашњи председник Доналд Трамп. Међутим, предлог никада није добио озбиљну подршку, пре свега зато што је Европска унија категорично одбацила сваку промену граница на Западном Балкану. Непоколебљив, Вучић је наставио да следи своје националистичке амбиције, прилагођавајући их променљивим геополитичким условима.

Доласком Џоа Бајдена у Белу кућу 2020. године, Вучић се репозиционирао као блиски партнер Вашингтона. Кроз учешће амбасадора Кристофера Хила – поуздане личности у Бајденовој администрацији – Србија је призната као регионална војна сила, док је иницијатива „Отворени Балкан“ заменила претходне позиве за промене граница пројектом који је у крајњој линији служио сличним проруским циљевима. Последично, „Отворени Балкан“ је постао ново средство за унапређење циљева „српског света“. Тиме су амбасадор Хил и Бајденова администрација – свесно или не – на крају ојачали утицај Русије у региону јачајући њеног најефикаснијег посредника.

Вучићев успех је био изузетан: успео је да преформулише амбиције „Српског света“ кроз иницијативу „Отворени Балкан“, дајући јој регионални оквир и смисао међународног легитимитета. Иницијатива је ефикасно послужила јачању политичке и економске доминације Србије над Босном и Херцеговином, Црном Гором и северним Косовом, све под маском регионалне сарадње и интеграције. Албанија, тежећи сопственим регионалним интересима, подржала је иницијативу, док је Северна Македонија била под притиском да се придружи – развој догађаја који је допринео повратку на власт проруских политичких снага умешаних у покушај пуча 2017. године у парламенту Северне Македоније.

И у Црној Гори, политичке фракције повезане са покушајем пуча 2016. године вратиле су се на власт, сигнализирајући врхунац руског утицаја у целом региону. Док је руска инвазија на Украјину 2022. године ослабила углед Москве у Европи у ширем смислу, парадоксално је ојачала њено упориште на Западном Балкану – углавном захваљујући индиректној подршци, намерној или не, коју су узастопне америчке администрације пружале проруским актерима попут Александра Вучића.

Зашто је Вучић одлучио да присуствује војној паради у Москви?

Веза Србије са Русијом функционише на два међусобно појачавајућа нивоа. Први је дугорочни духовни и културни утицај СПЦ, која је историјски позиционирала Србију и шири регион унутар руске орбите и наставља да служи као кључни канал за руску меку моћ на Западном Балкану. Други ниво укључује политичке елите које, на средњорочном хоризонту, додатно продубљују ове везе — често делујући као „корисни идиоти“ у служби ширих стратешких циљева и СПЦ и руске државе. Ослањајући се на дубоко укорењену културну и историјску наклоност СПЦ према Русији, ове елите користе однос за домаће политичке добитке, подстичући националистичке и анти-западне ставове. источно расположење и учвршћивање подршке бирача. Тиме се краткорочни политички опортунизам трансформише у дугорочну геополитичку рањивост, све дубље уграђујући руски утицај у политички и друштвени пејзаж Србије.

Након 13 година Вучићеве владавине, симболична кулминација руског утицаја у Београду огледала се у два кључна састанка одржана у Москви – једном између председника Владимира Путина и патријарха СПЦ, и другом између Путина и Александра Вучића, који је такође присуствовао руској војној паради 9. маја. Током ових састанака, наводно су разматрани стратешки интереси Русије на Западном Балкану, уз јасне изразе лојалности са српске стране. Поруке патријарха Порфирија у Москви потврдиле су перцепцију да Српска црква Русију Владимира Путина види као фундаменталног духовног и политичког савезника. Његове изјаве не само да легитимишу ауторитарни помак Србије, већ и подстичу антизападну мобилизацију унутар српског друштва.

Овим декларацијама, патријарх Порфирије је учврстио улогу Цркве као дугорочног промотера руског утицаја на Балкану. Истовремено, Вучић је надоградио ово духовно слагање између Српске и Руске православне цркве склапањем политичког савеза са Кремљем – потез који носи дубоке и далекосежне последице по европску будућност Србије.

Упркос томе што је знао да ће и он и његова влада платити политичку и личну цену за присуствовање паради 9. маја у Москви, Вучић је ипак отишао. Зашто? Одговор је једноставан – Вучић је израчунао да је Европска унија слаба на Западном Балкану, док Вашингтон, као што је раније показано, показује мало истинског интересовања за супротстављање растућем присуству Русије у региону. Као резултат тога, званична спољна политика Србије, заснована на „четири стуба“ – балансирање између Брисела, Вашингтона, Москве и Пекинга – ефикасно је постала стратегија заснована на три стуба, при чему Брисел испада из једначине.

Вучић је итекако свестан да више нема кредибилитет у Бриселу који је уживао пре само неколико месеци и препознаје да ће ЕУ све више заузимати тврђи став према његовој влади. Па ипак, закључио је да одржавање власти за још један мандат, или можда два, више зависи од подршке Владимира Путина и Виктора Орбана него од подршке ЕУ. Сходно томе, он све дубље увлачи Србију у загрљај Москве, више се не плашећи реакција ЕУ. Тиме, Србија улази у политичку путању која подсећа на Грузију — дубоко подељену земљу која, кроз унутрашњу репресију, корупцију и спољну подршку из Москве, успева да одржи танку владајућу већину.

У економском смислу, Вучић ће вероватно преусмерити ослањање Србије са европских инвеститора све више ка кинеском капиталу, усклађујући земљу са стратешким отиском Пекинга у региону, а истовремено ће наставити да игра на стратешку карту ретких природних ресурса који се налазе у Србији и Републици Српској — попут литијума — охрабрен исказаним интересовањем Трампове администрације за критичне минерале у Украјини.

Ово зближавање са Путином не сигнализира Вучићев пад — напротив, представља нови почетак. Његова влада ће сада заузети отворенији конфронтациони став према Европској унији, док ће одржавати формалне односе са могућом будућом Трамповом администрацијом, Путиновим режимом и Кином. Иако ослабљен протестима и текућим политичким кризама, Вучић реструктурира свој режим како би преживео по сваку цену. Дугорочно гледано, ово ће Србију даље удаљити од процеса интеграције у ЕУ и ослабити утицај ЕУ на Западном Балкану. Таква Србија ће поново представљати претњу миру и стабилности у региону, играјући улогу „Белорусије Балкана“ – или, како су многи аналитичари приметили, Србија је свесно изабрала да постане „руски и кинески носач авиона“ на Западном Балкану.

Европска унија и антирежимски протести у Србији

Када се прашина слегне, постаје очигледно да је Запад претрпео пораз у Србији – и донекле, широм Западног Балкана. Ова промена је додатно ослабила положај Европске уније у стратешки виталном делу континента. Повратак Доналда Трампа на политичку сцену САД додаје још један слој забринутости, подижући страхове да Запад губи утицај чак и у свом геополитичком дворишту. Ако овај пад послужи као позив на буђење Европској унији и Уједињеном Краљевству да се поново значајно ангажују са Балканом, то би се могло испоставити као скупа, али на крају вредна лекција. Много тога сада зависи од одговора европске „тројке“: Кира Стармера, Емануела Макрона и новоизабраног немачког канцелара Мерца.

Политичка путања Србије ће у великој мери зависити од подршке и притиска који ће вршити Европска унија. Сваки покушај да се каналише замах масовних грађанских и студентских протеста – који су већ највеће демонстрације у новијој историји Србије – захтеваће одрживу политичку и институционалну подршку ЕУ. Студентски протести сами по себи не могу произвести системске промене, али отварају прозор за унутрашње буђење и потенцијално слабљење руских посредника у региону, посебно Александра Вучића и Милорада Додика.

Немачка ће играти посебно одлучујућу улогу у наредном периоду. Став новог канцелара о Србији и Вучићевом све више проруском режиму могао би се показати кључним – не само у заштити Европе од даљег руског ширења преко Западног Балкана, већ и у обликовању будућности политике проширења ЕУ. Исход овог обновљеног европског ангажмана имаће последице далеко изван Балкана – одјекнуће у Украјини, Молдавији и Грузији, три додатне линије фронта, где се тестирају европска стабилност и кредибилитет.

Упозорење Алтиера Спинелија делује релевантније него икад: „Европа ће бити спасена само ако делује као једно.“ Србија под Александром Вучићем више не може бити сматрана стубом стабилности на Западном Балкану, а Европска унија сада мора да одлучи како да одговори на Путиновог најпоузданијег адута у региону. Без обзира на унутрашњи исход демократске борбе Србије, стратешки фокус ЕУ мора се усмерити на преосталих пет држава Западног Балкана које су изразиле јасну посвећеност наставку пута ка европским интеграцијама. Окруживање Србије успешним демократским транзицијама и подржавање остатка региона у тежњама ка ЕУ може бити најефикаснији ток деловања. Таква стратегија би служила двострукој сврси: с једне стране, јачању продемократских снага унутар Србије и обуздавању руског утицаја; с друге стране, ограничавању и руских и кинеских капацитета да даље дестабилизују регион.

Било који алтернативни сценарио би се сводио на континуирано стратешко повлачење Европе са сопственог континента – и на дуге стазе би могао да доведе у питање сам опстанак европског пројекта.

Чланци објављени у рубрици „Мишљења“ одражавају лично мишљење аутора и можда се не поклапају са ставом Центра