Када је Андрија Мандић, председник црногорског парламента и дугогодишњи симпатизер Кремља, загрлио новоименованог руског амбасадора у Подгорици, то није био само топао дипломатски гест. Био је то тренутак идеолошке јасноће. Тај загрљај је рекао све што речи често прикривају у балканској политици – да Мандићева емоционална и политичка оданост остаје тамо где је увек била: у орбити Москве.
Међутим, само неколико дана раније, Мандић је гласао за слање црногорских трупа да се придруже мисији ЕУ која помаже Украјини. Још више је збуњујуће то што се његов политички савезник Милан Кнежевић – познат по свом отвореном путинизму – уздржао уместо да гласа против. На први поглед, изгледало је као тектонски помак: најотворенији проруски гласови Црне Горе, ма колико суптилно, усклађују се са војном иницијативом ЕУ. Но, изглед вара.
Ово није било идеолошко буђење. Био је то пажљиво калибрисан тактички потез – маневар осмишљен у Београду, изведен у Подгорици и усмерен директно на Брисел.
Тајминг открива истину. Како се председник Србије Александар Вучић суочавао са све већом контролом због тајног извоза оружја у Украјину, а односи са Москвом су се погоршавали, био му је потребан симболичан гест да умири западне партнере. Ту се појављује Мандић, чији је глас функционисао као сигнал – не црногорске агенције, већ Вучићеве прилагодљивости.
Мандићева нова институционална улога дала му је простор да се поново преобликује као „разумни националиста“ – онај који дању говори о европским вредностима, а ноћу грли руске изасланике. Његов дугогодишњи партнер, Милан Кнежевић, наставља да говори нефилтрирану националистичку истину — неограничен институционалном одговорношћу и слободан да провоцира, поларизује и уверава радикалну базу да се „ништа није променило“.
То је класична подела улога: динамика добрар полицајац = лош полицајац. Оба служе истој агенди — да репозиционирају утицај српског национализма под прихватљивијом фасадом.
Иако је Милан Кнежевић остао ван извршне власти, био је компензован моћним министарствима и, што је кључно, политичком контролом над Зетом — новоформираном јединицом локалне самоуправе у близини главног града, која обухвата међународни аеродром Подгорица. Више од пуке концесије, Зета функционише као политичка испостава: општина која се све мање понаша као део Црне Горе, а више као екстериторијално проширење Србије.
Зету, Пљевља, Никшић предводе снаге Мандића и Кнежевића. Они се не отцепљују; и не морају. Њихова функција је суптилнија — да покажу да се територијална, административна и симболичка моћ може локализовати, пренаменити и ускладити са Београдом, све у оквиру правног оквира… Црне Горе. То је план за „меку поделу“ изнутра.
Парламентарно гласање којим су црногорске трупе послате у Украјину похвалили су неки на Западу као знак континуираног евроатлантског пута Црне Горе. Но, контекст открива другачије. То гласање се поклопило са Вучићевим удварањем Зеленском и Бриселу. Мандићева подршка и Кнежевићево уздржавање омогућили су обојици да одиграју своје улоге: једном да покаже послушност, другом да одржи идеолошки кредибилитет. У Бриселу су потез тимачили као слагање; у Москви су били збуљени. За домаћу публику, није се ништа променило. Сви су добили оно што им је било потребно – осим, можда, саме Црне Горе.
Оно што се дешава није демократска транзиција, већ делегирана дипломатија. Црногорски проруски националисти делују у име потреба спољне политике Србије. То није ново – то је начин на који је Београд дуго управљао својим утицајем широм региона.
У Босни и Херцеговини, заступник је Милорад Додик. На Косову су то биле сада распуштене српске паралелне структуре. У Црној Гори је суптилнија игра. Мандић и Кнежевић су уграђени у институције, али њихова лојалност – и њихова координација – произилазе из Београда.
Фрагментиране институције Црне Горе, оспорени идентитет и слаб политички центар чине је рањивом на ову врсту манипулације. То је држава коју све више обликују спољни интереси, чак и када одлуке изгледају донешене код куће. Истовремено, ЕУ очајнички тражи знаке сарадње и пречесто је задовољна симболима уместо суштином.
Највећа опасност лежи у погрешном тумачењу ових тактичких наступа као напретка. Ако западни актери наставе да награђују гестове – руковање, гласање, учтиво уздржавање – док игноришу паралелне националистичке агенде које еродирају демократске норме, ризикују да омогуће даљу дестабилизацију Црне Горе.
Оно што Мандић и Кнежевић нуде није компромис — то је симулација. Представа сарадње осмишљена да купи време, сачува предност и настави споро корозирање евроатлантске оријентације Црне Горе изнутра.
Црна Гора, у овој једначини, постаје позориште. Сценарио је написан у Београду. Публика је у Бриселу. Глумци су добро увежбани. А суверенитет је, у овом контексту, само још један реквизит.
Љубомир Филиповић. Црногорски политиколог
Чланци објављени у рубрици „Мишљења“ одражавају лично мишљење аутора и можда се не поклапају са ставом Центра
