Полиција брани Српску напредну странку и њихове активисте – последња је фаза протеста, чија се динамика рапидно из дана у дан мења.
Протести су у више места Србије постали насилни након што су присталице Српске напредне странке (СНС) прилично опасним пиротехничким средствима и другим предметима гађали демонстранте који су мирно протестовали и тражили расписивање превремених парламентарних избора.
Полиција је отворено стала на страну насилника из СНС-а и тиме покренула талас беса грађана који није забележен последњих девет месеци, од почетка протеста. Као одговор на насиље из канцеларија СНС-а, грађани су у више градова поразбијали прозоре и демолирали просторије владајуће странке у Новом Саду, Ваљеву, Београду.
Улице српских градова увече постају бојно поље демонстраната и присталица владајуће странке које брани полиција.
Циничне петарде нису биле примарни разлог испровоцираног беса код грађана, већ последња кап у таласу репресија и државног насиља према неистомишљеницима, које је режим Александра Вучића покренуо након што је проценио да је победио „обојену револуцију“, односно након пада таласа масовних протеста који је током зиме озбиљно уздрмао његову власт.
Након спутавања масовних студентских протеста звучним оружјем, престанка блокада комеморативног ћутања на раскрсницама и повратка у школе просветних радника и академске заједнице у пролеће, режим је прогласио крај опасности и одмах почео са одмаздом.
Сведочи се о списковима имена, сачињеним у хијерархији штабова СНС-а, који се са врха прослеђују у локалне средине како би се обрачунало са неистомишљеницима или онима из својих редова који су посустали пред масовним студентским протестима и нису показали довољну лојалност Вучићу.
Отпуштају се или кажњавају запослени у државним фирмама, не само они који су протестовали против корупције и тражили одговорност за смрт 16 људи због пада надстрешнице на железничкој станици у Новом Саду, већ и они који су одбили да иду на прорежимске митинге подршке које опсесивно организује Александар Вучић.
Окретање младих једних против других
Узрок избијања колективног беса несумњиво је био преседан злоупотребе функције Александра Вучића и института помиловања, када је у јулу и августу ослободио одговорности оне који су нападали и угрозили животе демонстраната. Реч је о групи младих активиста СНС-а који су били оптужени да су премлатили студенткињу и поломили јој вилицу, а помилована је и девојка која је аутомобилом ударила студенткињу која је мирно протестовала.
Бизарна селекција режима је у продубљивању друштвених подела насиљем не само у окретању грађана једних против других, већ управо младих. Помиловани су насилници, који су фактички вршњацима угрозили животе, а додатна суровост је у томе да су у оба случаја страдале храбре девојке. Брутална порука је да ће бити ослобођени и награђени сви они, који ће се на најсуровији начин убудуће обрачунавати са Вучићевим опонентима.
Поређење Србије са режимом у Белорусији или латиноамеричким хунтама није више метафора. Затварају се и масовно процесуирају они који учествују у демонстрацијама, више стотина грађана је приведено од почетка протеста за шта се највероватније користи и противзаконити софтвер за препознавање лица. Полиција лакше извлачи пендреке и у пуној опреми се залеће на мале групе демонстраната, о чему сведоче брутална пребијања младих демонстраната, претње силовањем девојкама…
Акције интервенција воде преторијански делови апарата силе из Јединице за обезбеђење личности и објеката, која подсећа на „личну гарду“ Слободана Милошевића – Јединицу за специјалне операције из 90-тих година.
Већ дуже време Вучић не може да успостави своју ауторитарну контролу у држави, а демонстранти нису довољно организовани да преузму власт – на улици или на изборима. Њему је ризично да као Слободан Милошевић 1991. године изведе војску и тенкове на улице или уведе ванредно стање, али већ сада најављује одлучан одговор државе.
Александар Вучић је престао да буде председник свих грађана, назвавши своје опоненте терористима и ширећи на лојалним медијима потпуну хистерију и насилну реторику која провоцира на даље унутрашње сукобе. Таква насилна политехнологија је примењивана од када је на власти Вучић, скоро сваки пут пред расписивање избора, али овај пут су сви незадовољни грађани физички усмерени директно против чланова СНС-а и ту више нема повратка назад – на миран протест или отпор у тишини.
Лажно охрабрен бројчано мањим протестима, Вучић се током вишемесечних демонстрација вратио на своја „фабричка подешавања“ – на насилну логику Српске радикалне странке у којој је политички у младости стасао. То је језик силе, насиља и иживљавања над слабијима. У хистеричној жељи да се тријумфално и по сваку цену обрачуна са демонстрантима, Вучићев режим ломи зуб.
То су одмах препознали демонстранти и послали му назад поруку разбијајући канцеларије не само владајуће, већ и просторија странке његовог учитеља, лидера српских радикала Војислава Шешеља.
Рат се враћа кући, у Србију
Утисак је као да Србија еволутивно улази у фазу завршетка ратова 90-тих, природним суочавањем са прошлошћу без притисака споља, без захтева за уважавање пресуда Хашког трибунала, без унутрашњих грађанских захтева да се осуди окупација Хрватске, призна системски геноцид у БиХ и етничко чишћење са елементима геноцида на Косову.
Неко би рекао да је то божија или космичка правда. Није, то је логички след догађаја. Српски аналитичари пишу да се рат након пустошења суседних република враћа кући, у Србију, одакле је и покренут. Јер сви ти који су га започели или њихови ученици сада су у Србији на власти – Александар Вучић и Ивица Дачић, уз подршку Војислава Шешеља, окружени криминалцима и осуђеницима за ратне злочине. Они не знају за дијалог, већ само за насиље. Они прете физичким истребљењем и уважавају само сурову силу.
У Србији се тренутно не одиграва сукоб између проевропских и антиевропских снага. Против левице и деснице. Грађанства и народњаштва. У Србији се одиграва унутрашњи сукоб између два национализма – старог из 90-тих и новог који ће га неминовно заменити, свргнути.
Студентски и грађански протест се током девет месеци трансформисао из левичарског, урбаног, грађанског, у патриотски и националистички. Биће разочарани сви они који се надају да ће након пада Вучића бити укинут ревизионизам Другог светског рата и рехабилитација четничког покрета. Да ће се Србија политички суочити са злочинима 90-тих у Хрватској, БиХ и на Косову. Да ће схватити зашто је НАТО интервенисао против Србије. Неће.
Доћи ће нови који ће такође викати „усташе“, „шиптари“, „педери“, што се већ сада превише иритантно чује на протестима. Једино чега неће бити – породичних албума и лица политичара у медијима који су три и по деценије на власти у Србији и држе је у тамници ратова 90-тих.
Како и када ће се одиграти та смена, зависиће од масовности протеста и излазности бирача на још увек нерасписаним изборима. Зависиће од неопредељених локалних конформиста. Од свих оних који седе и пију своју лимунаду, док се у другој улици одвија скоро грађански рат.
Зависиће и од тога да ли ће у овим уличним окршајима неко страдати и држава поново окрвавити руке, као у случају надстрешнице. И на крају – од тога да ли ће се у државним органима пробудити људи и побунити због свакодневног премлаћивања и хапшења властитог народа?
Што се исцрпљивање једни других више буде одвијало у насиљу, то је мање изгледа за мирно разрешење кризе. Као Слободан Милошевић, Вучић неће дозволити да изгуби на изборима, али неће хтети ни мирно да преда власт опонентима. Кључно је питање – да ли ће имати довољно снаге да удари на демонстранте, што није имао ни бивши српски диктатор.
Boris Varga. Serbian political scientist and journalist.
Чланци објављени у рубрици „Мишљења“ одражавају лично мишљење аутора и можда се не поклапају са ставом Центра
