Западни Балкан остаје једно од најосетљивијих и најрањивијих подручја европског безбедносног пејзажа, где бројни нерешени међудржавни и међуетнички сукоби и контрадикције, висока друштвена поларизација и институционална слабост земаља региона стварају плодно тло за деструктивни утицај спољних сила.
Управо у том контексту треба размотрити најновији аналитички извештај Хрватске безбедносно-обавештајне агенције (СОА). Овај документ помаже јавности (посебно хрватској) да ефикасније реагује на безбедносне изазове. Штавише, Хрватска је 1990-их била директан учесник у оружаним сукобима који су уследили након распада социјалистичке Југославије и добила је веома тежак рат за своју независност и територијални интегритет. Стога, Хрватска традиционално веома пажљиво прати безбедносну ситуацију на Западном Балкану, посебно процесе и догађаје везане за Србију.
Сваке године, СОА објављује „Јавни извештај“, детаљан извештај у којем служба анализира безбедносне претње на европском континенту, на Западном Балкану и у самој Хрватској. Овогодишњи извештај систематизује низ релевантних изазова у региону, који слабе европску безбедност, од сајбер напада и дезинформацијских кампања до шпијунаже и субверзивних активности.
Хибридни утицај у региону — руски и српски
Хрватска обавештајна служба јасно идентификује главне изворе хибридног утицаја и дестабилизујућих мера на Западном Балкану: Москву и Београд. Извештај у суштини наглашава да Русија и Србија делују у синергији, појачавајући међусобни утицај, што јасно показују наведени примери.
Хапшење руског саботера у Босни
У јулу 2024. године, три пакета у три европске земље — Немачкој, Уједињеном Краљевству и Пољској — била су запаљена. Први пожар се догодио на аеродрому у Лајпцигу у Немачкој. Пакет се запалио на писти пре него што је могао бити утоварен у авион. У Великој Британији, пожар се догодио након што је теретни авион слетео у предграђе Бирмингема. Пољски медији су известили о пожару у камиону курирске службе у близини Варшаве. Томас Халденванг, тадашњи шеф немачког Савезног завода за заштиту устава, изјавио је да би, ако би се пакети запалили усред лета, то „довело до пада“ (авиона – прим. аут.).
Европски званичници су одмах изразили сумњу да Русија стоји иза ових дела. „Као министар спољних послова, имам информације да Руска Федерација стоји иза покушаја саботаже и у Пољској и у нашим савезничким земљама“, рекао је тада новинарима пољски министар спољних послова Радослав Сикорски.
У августу исте године, пољске специјалне службе су почеле да прате руске саботере. Један од њих, Александар Безрукави, крио се од европских обавештајних служби више од три месеца. Према истрази британског листа Гардијан, Безрукави је планирао да се врати у Русију, имајући карту за лет из Србије. Његове планове су осујетили босански обавештајци и припадници органа реда, који су га ухапсили у граду Босанска Крупа, близу хрватске границе, у новембру 2024. Три месеца након хапшења, Александар Безрукави је изручен Пољској, где је оптужен за координацију саботажних аката у Пољској и другим европским земљама.
Место хапшења (Босна и Херцеговина) и одредиште (Србија) саботера нису случајни. Они још једном потврђују да спољни играчи, пре свега Русија, рачунају на то да ће Западни Балкан бити „слепа тачка“ за Европу и НАТО, где се њихови агенти могу несметано скривати. Узимајући у обзир друге примере истакнуте у извештају СОА, нема сумње да би Безрукави лако нашао уточиште у Србији.
Премештање руских дипломата
Управо су у Србији руске дипломате пронашле сигурно уточиште након масовног протеривања из низа земаља чланица Европске уније и неких других земаља у региону (укључујући Црну Гору). У извештају хрватске обавештајне службе наводи се: „Русија је ојачала своје обавештајно присуство у Србији, посебно са представницима обавештајног система који су протерани из земаља ЕУ, где су претходно тајно обављали обавештајне активности под дипломатским покрићем.“
Ово се односи на масовно протеривање руског дипломатског особља након потпуне инвазије Русије на Украјину 24. фебруара 2022. године. Према различитим изворима, 34 европске земље, укључујући земље Западног Балкана (Црна Гора, Хрватска и Северна Македонија), протерале су око 700 руских дипломата. Међутим, неки од њих су одмах добили нове позиције у руским амбасадама у Србији и Босни и Херцеговини.
Долазак дипломатских „изгнаника“ у Босну и Херцеговину није прошао без критика, али је министар спољних послова БиХ Елмедин Конаковић тада рекао: „Нажалост, имамо ограничене могућности да реагујемо брзо, ефикасно и прикладно, и налазимо се у фази одређених истраживања шта се уопште може учинити, не само у овом случају, већ и у свим наредним случајевима.“ Тако је Сарајево признало потребу за одлучним корацима као одговор на руску претњу, али до данас се ништа не зна о било каквим корацима које је БиХ предузела у овом правцу. Кључни разлог за овакву ситуацију у БиХ је њена сложена послератна структура заснована на Дејтонском споразуму. Прецизније, Република Српска, предвођена својим отворено проруским руководством (као један од ентитета БиХ), доследно блокира сваку ефикасну антируску меру земље.
Са своје стране, Београд је без оклевања прихватио протеране руске дипломате у складу са декларисаном политиком „мултивекторности“ и неутралности Србије (формално дефинишући циљ стицања чланства у ЕУ, али не и у НАТО), а у скорије време и де факто приближавање Русији, упркос све приметнијим критикама из ЕУ.
Ово приближавање је последица руске подршке режиму Александра Вучића, чија је моћ у последње време приметно пољуљана вишемесечним антивладиним протестима, који су почели као одговор на трагедију у Новом Саду у новембру 2024. (када је 16 људи погинуло услед урушавања надстрешнице на железничкој станици; љути грађани верују да је трагедију изазвала корупција актуелног државног система у Србији).
Москва помаже Београду не само реториком. То је изјавио бивши потпредседник Владе Србије Александар Вулин (иначе, један од српских политичара који су највише окренути Кремљу) у интервјуу за руски пропагандни медиј РИА: „Веома сам захвалан специјалним службама Русије, које нас увек подржавају у нашој борби против обојених револуција, пре свега информацијама.“
Повећање руског дипломатског контингента у Србији, који укључује и бивше безбедносне и обавештајне службенике, велика је предност за званични Београд, јер могу бити укључени у сузбијање антивладиних протеста и пружање стручне помоћи актуелним српским властима у овој области. Истовремено, ово продубљује зависност Србије од Русије и несумњиво ствара безбедносне претње суседним државама чланицама ЕУ, укључујући Хрватску.
Дезинформације, Српска православна црква и „Српски свет“
Извештај СОА, такође, посвећује пажњу информативним операцијама које Русија и Србија спроводе у земљама Западног Балкана. Што се тиче Русије, она првенствено преноси своје наративе путем издања својих пропагандних медија РТ (РТ Балканс) и Спутњик на српском језику. Како се наглашава у извештају хрватске обавештајне службе, ови медији „служе ширењу проруских и антизападних наратива на Западном Балкану“. Србија, заузврат, шири свој утицај првенствено кроз идеологију „Српског света“, који стручњаци СОА дефинишу као „копију руског концепта хибридних акција и полуга утицаја на суседне државе“ — такозваног „Руског света“.
У овом контексту, Српска православна црква (СПЦ) игра водећу улогу. „Поред своје верске улоге, СПЦ има значајан национални и регионални политички утицај. У политичком сегменту, руководство СПЦ подржава и промовише концепт ‘Српског света’, посебно истичући Босну и Херцеговину, Црну Гору и Косово као део овог (српског – прим. аут.) простора.“
Вреди напоменути да Српска православна црква не признаје независност Косова, проглашену 2008. године, а СПЦ у Црној Гори (највећа деноминација у земљи) доследно негира постојање Црногораца као посебне нације и скептична је према независности Црне Горе уопште (обновљеној референдумом 2006. године).
Као пример активности СПЦ, хрватска агенција је истакла Први свесрпски народни сабор под називом „Један народ, један сабор – Србија и Српска“ (Република Српска је један од два ентитета у БиХ – прим. аут.). Догађај је организован на највишем верском и политичком нивоу 8. јуна 2024. године у Београду. Присуствовао му је велики број српских политичара, уметника, јавних личности и црквених званичника из Србије и суседних земаља (укључујући и садашњег шефа црногорског парламента и лидера странке „Нова српска демократија“, Андрију Мандића). Током овог догађаја, учесници су усвојили декларацију којом се дефинишу заједнички ставови и циљеви „народа Србије и (Републике) Српске“. То укључује противљење „асимилацији“ Срба у државама региона, категорично одбијање признања независности Косова и отпор резолуцији Генералне скупштине УН о геноциду у босанском граду Сребреници. Свесрпски сабор је такође позвао на „тешњу сарадњу између црквених и државних тела по кључним питањима“. Дакле, Српска православна црква је тренутно верска институција са значајним политичким капиталом и циљем који готово у потпуности одговара спољнополитичким циљевима актуелних српских власти на челу са Александром Вучићем, а то је пре свега „уједињење Срба у суседним државама, посебно у Босни и Херцеговини, Црној Гори и на Косову, под јединственим политичким кишобраном званичног Београда“, напомиње СОА у свом аналитичком извештају.
Сајбер напади на хрватску инфраструктуру
Напади у сајбер простору једна су од неколико претњи описаних у извештају са којима се Хрватска директно суочила на сопственој територији. У извештају СОА се наводи да је последњих година постојао јасан тренд повећања броја и учесталости сајбер напада на државну ИТ инфраструктуру Хрватске. Од 2022. године број таквих сајбер напада се скоро удвостручио, а главне мете су хрватски државни органи и објекти критичне инфраструктуре.
„Две трећине највећих сајбер напада на мете у Хрватској извршиле су групе које спонзорише руска држава“, наводи се у извештају.
СОА посебно наводи пример напада на Клиничко болнички центар у Загребу (КБЦ Загреб). Напад је извршила група LockBit, против чијег су оснивача, Дмитрија Хорошева, Сједињене Државе увеле санкције у мају 2024. године. LockBit има седиште у Русији. Нападачи су успели да украду значајну количину личних података и онеспособе медицинску опрему. Као резултат овог инцидента, руководство болнице је чак преусмерило део пацијената у друге медицинске установе у Загребу.
Хрватска обавештајна служба је изјавила да су украдени подаци успешно пронађени и враћени, а пуни рад установе је враћен у року од 24 сата.
Друге (над)регионалне претње
Извештај SOA се, такође, фокусира на изазове са којима се Хрватска суочава, прво, као чланица Европске уније, а друго, као сусед Западног Балкана (Хрватска обично избегава да се идентификује са овим регионом, званично се позиционирајући као централноевропска и медитеранска земља – прим. аут.).
Међу тим претњама су верска и политичка радикализација, илегалне миграције у ЕУ и економски изазови, првенствено повезани са организованим криминалом.
Радикализација
СОА признаје да „на територији Републике Хрватске не делују терористичке организације“ и да је ризик од таквих група „процењен као низак“. Истовремено, СОА сматра Западни Балкан извором ризика у овом контексту, јер на територији држава Западног Балкана живи „мали број следбеника џихадизма“.
У извештају се наводе и два примера терористичких аката: напад на полицајца који је чувао израелску амбасаду у Београду у јуну 2024. године и напад на полицајце у граду Босанска Крупа, у БиХ, у октобру исте године. Познато је да је први нападач био следбеник Исламске државе, али нема сличних информација о нападачу у БиХ. Такође, треба напоменути да је други нпадач у време напада био малолетан.
Уз тезу о присуству одвојених група следбеника радикалног ислама у региону (пре свега у БиХ), хрватска агенција такође препознаје секуларни (политички) екстремизам као претњу својој безбедности. „Део крајње политичке деснице промовише неонацистичку идеологију, уз манифестације непријатељства према мигрантима и страним радницима у Хрватској… постоји могућност изолованих инцидената у које су укључене самозване радикализоване особе које могу, али и не морају бити повезане са екстремистичким групама“, извештава СОА.
Илегалне миграције у ЕУ и кријумчарење
Под утицајем нестабилне међународне ситуације, интензивирају се илегалне миграције у земље Европске уније, посебно у Хрватску. Хрватска је, такође, атрактивна земља за кријумчарске активности, јер се налази у Шенгенском простору.
С обзиром на то, СОА напомиње да „наоружане групе кријумчара делују на одређеним деловима миграционих рута на Западном Балкану“ и да „нагомилавање значајног броја миграната у близини хрватске границе, као и транзит преко њене територије, представљају безбедносне претње у виду повећаних мрежа кријумчарења, међусобних сукоба између мигрантских група, радикализације незадовољних миграната, покушаја насилних масовних пробијања граница, ширења лажних и алармантних порука и раста екстремистичких група у друштву“.
Институционална слабост као безбедносна претња и интереси Хрватске у региону
Хрватска обавештајна служба СОА користи конкретне примере у извештају како би показала да је главна рањивост земаља региона, између осталог горе поменутог, институционална и/или политичка нестабилност и слабост, што је заузврат узроковано међудржавним, међуетничким, међуверским и међуинституционалним контрадикцијама.
„Ово је простор који, у политичком и безбедносном смислу, већ дуги низ година карактеришу нерешена међународна и међудржавна питања, чије решавање напредује тешко и споро, упркос залагањима ЕУ и Сједињених Држава. Истовремено, процес европских интеграција је веома спор или је стагнирао“, пишу аналитичари СОА о региону.
Агенција описује ангажовање Хрватске у овом контексту као вишедимензионално, јер земља традиционално има приметне „националне, економске, безбедносне, трговинске, транспортне и друге интересе“ на Западном Балкану. Не мање важна јесте жеља Загреба да обезбеди интересе хрватске мањине у суседним земљама региона, посебно у БиХ, где су Хрвати један од три конститутивна народа, али, за разлику од Срба, немају свој ентитет (налазе се у заједничкој Федерацији Босне и Херцеговине са муслиманским Бошњацима).
Као држава чланица ЕУ, Хрватска има значајан утицај на земље кандидате (све земље у региону, осим Косова, имају статус држава кандидата за ЕУ – прим. аут.). Као сусед ових држава, Хрватска је искрено заинтересована за њихову успешну интеграцију у ЕУ (посебно Црне Горе, која је тренутно регионални лидер у овом процесу). И управо на примеру Црне Горе, СОА изражава принципијелно противљење Загреба антиевропским тенденцијама у политичком животу земаља региона:
„Радикалне просрпске странке су део актуелне владине коалиције. Црногорска влада покушава да демонстрира своју европску оријентацију и посвећеност заједничким европским политикама и вредностима, али утицај просрпских политичких снага са националистичким и антизападним ставовима може негативно утицати на процес европских интеграција земље, као и на односе Црне Горе са државама чланицама ЕУ.“
Стога је стратешки интерес Загреба даље доследно промовисање европских интеграција држава Западног Балкана, као и супротстављање штетним спољним утицајима који негативно утичу на овај процес. Како је истакнуто у последњем извештају СОА, „свака значајна нестабилност у региону Западног Балкана има своје последице по националну безбедност и интересе Хрватске.“
Закључци
• Циљ извештаја СОА је да упозна јавност са безбедносним изазовима са којима се Хрватска, Западни Балкан и ЕУ тренутно суочавају.
• Хибридни утицај Русије и Србије на Западном Балкану и даље постоји, док земље јачају своју обавештајну и дипломатску сарадњу. Главни канали информативног утицаја су руски и српски медији, али и Српска православна црква као веома утицајна верска и политичка структура.
• Хакерске групе које подржава Русија редовно изводе значајан број сајбер напада, посебно на државну ИТ инфраструктуру (укључујући критичну инфраструктуру), што ствара ризике за националну безбедност Хрватске и друге земље чланице ЕУ.
• Западни Балкан је важна транзитна рута за илегалне мигранте ка Европској унији, што доприноси јачању мрежа кријумчарења и ризицима радикализације који директно утичу на националну безбедност Хрватске и друштвено-политичку стабилност земље.
• Политичка нестабилност и институционална слабост у земљама Западног Балкана стварају повољно окружење за деструктивни спољни утицај и успоравају процес европских интеграција (Црна Гора се наводи као упечатљив пример за то).
