Ход по ивици (Балша Божовић)

Извештај Европске комисије за 2025. годину стигао је у тренутку када је изгледало да је Александар Вучић привремено учврстио своју ауторитарну власт, након годину дана најтеже политичке кризе свог мандата. Након више од дванаест месеци протеста и интензивних немира широм земље, изазваних урушавањем железничке станице у Новом Саду у којој је шеснаест грађана изгубило животе, чинило се да је продужавањем политичког застоја, исцрпљивањем студентског покрета и сузбијањем ширег грађанског устанка, успео да поново успостави контролу.

Паралелно са тим, покренуо је дубоке структурне промене у војсци, полицији и службама безбедности. Његови најлојалнији кадрови постављени су на кључне позиције, ефикасно формирајући добро организовану и добро финансирану преторијанску гарду. Они у безбедносном апарату који су показали и тренутак премишљања током месеци националних немира систематски су уклоњени.

Међутим, управо у том тренутку, Европска комисија је поднела свој годишњи извештај – онај који је први пут ударио у саме темеље Вучићеве тринаестогодишње владавине: пажљиво конструисану слику режима који је наводно гарантовао стабилност у Србији и широм Западног Балкана.

Чак и пре него што је извештај објављен, био је широко најављиван као изузетно негативан, углавном зато што је уследио након снажне и веома критичне резолуције о Србији коју је усвојио Европски парламент. Вучићева реакција на ту резолуцију била је дрска и отворено увредљива према посланицима Европског парламента, праћена поруком да га такви ставови нимало не занимају и да је једино што му је важно оно шта ће доћи од Европске комисије.

Ипак, када је извештај Комисије коначно објављен, он је за њега постао политичка ноћна мора – представљајући најјаснији и најтежи ударац који је Европска унија икада упутила Вучићу. Био је то несумњив сигнал да се такав начин владавине више не може наставити.

Ово није само најнегативнији извештај откако је Србија започела преговоре о приступању Европској унији; то је документ који експлицитно наводи регресију Србије у демократији, слободи медија, владавини права, борби против корупције и основним политичким правима њених грађана. Извештај тумачи Србију у контексту Грузије и идентификује је као „руског посредника“ на Западном Балкану.

Вучић је брзо схватио да је извештај нарушио како његов домаћи тако и међународни углед „стабилократе“, статус који је годинама неговао како би убедио европске званичнике да је Србија барем номинално на европском путу, док је регионална стабилност наводно зависила од њега лично. Постало је очигледно да више не може да се ослања на европске фондове као механизам за куповину друштвеног мира.

То сазнање га је послало на паничну, лоше координисану турнеју по европским престоницама – залагање које је, уместо да поправи штету, открило критичне тачке на којима његов систем управљања почиње да се распада.

Након што је шведска влада одлучила да обустави финансијску подршку српским државним институцијама услед забринутости због корупције, те да преусмери та средства цивилном сектору, Вучић је покренуо хитну мисију спасавања усмерену на очување приступа европским фондовима, још једном уверавајући званичнике ЕУ – још једном – да је Србија и даље посвећена европском путу.

У том контексту, европским званичницима одмах је обећао избор нових чланова у РЕМ (Регулаторно тело за електронске медије), један од најмоћнијих инструмената његове аутократске владавине и тело које је кључно за стварање свеприсутног медијског мрака у Србији. Покренуо је процедуру у Народној скупштини након што је владајућа већина постигла договор са делом цивилног сектора, представљајући га као симболичан гест који има за циљ да „врати поверење“ и створи илузију обновљеног замаха у процесу интеграција Србије у ЕУ.

Међутим, у политичком смислу, извештај Европске комисије означава тренутак када се режим Александра Вучића сударио са ограничењима сопствене унутрашње логике опстанка на власти.

Србија је дошла до тачке у којој европске интеграције више не могу да коегзистирају са моделом личне владавине, заробљеним институцијама и политички контролисаним механизмима власти. То је постало потпуно видљиво током гласања о новим члановима РЕМ-а.

Преломна тачка европског пута Србије

Док је Брисел очајнички покушавао да „оживи“ европску путању Србије, Вучић је покренуо сопствену офанзиву, обећавајући брзе реформе и представљајући резолуцију РЕМ-а као кључни симбол наводног стратешког заокрета. РЕМ — институција која је годинама функционисала као централни стуб политичке контроле над медијским небом — изабран је као потез који би, барем површно, сигнализирао спремност да се одговори на поруку садржану у извештају Европске комисије.

У Бриселу је овај сигнал у почетку дочекан као израз добре воље и као показатељ да је, након оштрог извештаја, режим схватио озбиљност тренутка у којем Европска унија, први пут од 2013. године, заиста поново отвара врата проширењу, док се Србија све више удаљава од чланства. Вучићев покушај да, кроз избор нових чланова РЕМ-а, покаже да Београд жели да избегне још један „шведски сценарио“ – повлачење државног финансирања због корупције и колапса владавине права – схваћен је као последњи могући гест за очување минималног кредибилитета у процесу приступања.

Међутим, када је дошао тренутак да се испуни обећање, једва четрдесет осам сати након што је дато, све се срушило.

Исход гласања био је фундаментално разоткривајући: Вучић није могао да спроведе ни најмању реформу, нити је могао да испуни лично дату обавезу. Владајућа већина је гласала против онога што је сама договорила са Европском унијом.

Зашто?

Зато што ово није био само тактички маневар, већ доказ да је читав модел власти достигао своју крајњу границу.

Свака истинска реформа, свако минимално повећање слободе медија, свако јачање институција, сваки најмањи показатељ независног надзора над РЕМ-ом или правосуђем представља директну претњу опстанку система који функционише само зато што институције нису независне.

Дозвољавањем новог састава РЕМ-а, Вучић би отворио структурне пукотине у сопственом систему владавине у тренутку када захтеви за изборима постају све гласнији, слабећи оно што представља централни стуб његове политичке контроле – апсолутну доминацију над информационим простором. Зато је владајућа већина, у последњем тренутку, повукла сопствену одлуку, отворено се одричући обећања које је дала Европској унији.

Тиме је режим показао да више није способан – чак ни теоретски – да остане на европском путу, јер би свака права реформа нагризала његове механизме унутрашње контроле.

Ово је тренутак у којем сваки ауторитарни систем наилази на границу сопствене логике, јер европске интеграције захтевају демократију – а демократија демонтира механизме аутократске владавине.

Вучићева доктрина „неутралности“, која отворено противречи спољној и безбедносној политици Европске уније и коју је тријумфално објавио првог дана руске инвазије на Украјину, више није политика нити стратегија. Постала је клетва његове сопствене погрешне процене.

Сада је заробљен унутар система који је сам изградио. Чак и да то жели, више не може да испуни оно што Европска унија годинама љубазно описује као „мале, али значајне кораке“.

Регион се креће напред — Србија постаје извор дестабилизације

Док Црна Гора и Албанија брзо отварају и затварају поглавља и кластере, а Молдавија и Украјина улазе у нову фазу историјског приближавања Европској унији, у региону се обликује нова европска динамика — она у којој Вучићев режим спречава Србију да учествује.

Штавише, под овим режимом, Србија више није спора локомотива Балкана; она је постала главни генератор нестабилности.

Црна Гора остаје водећи тркач, најављујући затварање кључних поглавља до краја године и улазећи у фазу преговора која охрабрује европске владе. Албанија отвара своје последње преостале кластере и представља се као модел доследности у реформама. Европска перспектива региона никада није била извеснија — осим за Србију.

У овом новом пејзажу, Србија под Вучићевом влашћу све мање личи на земљу која тежи интеграцији, а све више на регресивни центар.

Најјаснији пример ове динамике је Црна Гора.

Док влада у Подгорици убрзава своју агенду европских интеграција, из Београда долазе све агресивније антиевропске поруке, политички притисци и координисане пропагандне операције унутар земље. Што је образац који одражава већ постојећу схему у Србији: покушај да се ослаби проевропска оријентација Црне Горе, наруши поверење у њене институције и генеришу унутрашњи сукоби који би могли да одгурну земљу од њене европске путање. Вучићев најјачи савезник у овом напору је проруска Српска православна црква.

Дестабилизација региона постала је централни спољнополитички инструмент српског режима јер се аутократски систем не може реформисати изнутра; једини одрживи пут ка његовом опстанку је стварање шире зоне нестабилности у којој европска интеграција региона делује неизвесно, а Србија се представља као „незаобилазни актер“ без кога се ништа не може решити. Ова стратегија је примењивана не само током тринаест година Вучићеве власти, већ и током ’90-их под Слободаном Милошевићем, балканским касапином. Логика је једноставна: што је већа криза у суседству, то режим у Београду делује неопходније Западу.

Ипак, данас је та политика у великој мери исцрпљена. По први пут, извештај Европске комисије експлицитно идентификује Вучићев режим као извор регионалног ризика, а дестабилизујуће активности у Црној Гори то потврђују прецизније него што би то икада могла учинити било која дипломатска фуснота.

Ово је тренутак када режим престаје да буде само унутрашњи проблем Србије и постаје регионална безбедносна претња Европској унији.

Анализа Ветонa Суроиa

Аналитички увид који пружа новинар и политички аналитичар Ветон Сурои представља једну од најтачнијих анализа тренутне политичке ситуације у Србији и еволуирајућег става Европске уније према режиму Александра Вучића. Његова процена почива на три фундаментална парадокса политике ЕУ према Београду, парадокса које је данас постало немогуће игнорисати.

Први парадокс, како Сурои примећује, јесте да је Србија сада политички и стратешки ближа Русији него што је била у тренутку када је формално постала кандидат за чланство у Европској унији. Други парадокс је алармантнији: Србија више не испуњава основне копенхагенске критеријуме изборне демократије и владавине права, и ако би се данас оцењивала, тешко би се квалификовала чак и за статус кандидата за Споразум о стабилизацији и придруживању — а камоли за преговоре о чланству. Трећи парадокс је најопаснији: дугогодишња политика Европске уније да улаже политичко поверење у Вучића у име „стабилности“ произвела је супротан исход. Београд је постао главни генератор регионалне нестабилности — претња Косову, Босни и Херцеговини, а посебно Црној Гори.

Суроијева централна формулација са највећом прецизношћу види унутрашњу логику садашњег режима: „Логика страха у Србији достигла је свој сопствени парадокс — што влада чвршће стеже, то мање држи.“

Унутар тог парадокса лежи објашњење и за Вучићеву неспособност да спроведе чак и најминималније европске реформе и за политички преокрет који се сада одвија у Црној Гори. Дестабилизација Подгорице, пораст анти-ЕУ наратива који долазе из Београда и систематски покушаји да се Црна Гора повуче уназад су директне последице режима чији политички опстанак зависи од спречавања Србије да крене напред — и стога настоји да повуче цео регион уназад са собом.

Међународни медији о Вучићу у контексту ратних злочина – „Сарајевски сафари“

„Сарајевски сафари“ је назив дат једној од најстрашнијих, најгротескнијих и најнехуманијих пракси почињених током опсаде Сарајева (1992–1996). Ови злочини су укључивали појединце – првенствено стране држављане са значајним финансијским средствима – који су плаћали припадницима Војске Републике Српске, која је држала град под опсадом, да их воде до снајперских положаја изнад Сарајева како би могли да пуцају у цивиле. То је било убијање из чисте забаве, облик „лова на људе“ у коме је људски живот сведен на мету, а убиство је постајало „атракција“ доступна свакоме ко је спреман да довољно плати. Ови људи су били психопате, туристи смрти, који су долазили искључиво због узбуђења убијања жена, деце и старијих особа заробљених у опкољеном граду.

Сарајевски сафари представља један од најодвратнијих облика ратних злочина против цивила у модерној европској историји. Први пут је систематски разоткривен кроз документарац „Сарајевски сафари“ Мирана Зупанича из 2022. године, у којем бивши припадници безбедносних структура и појединци укључени у ове операције сведоче о томе како су богати странци спровођени до снајперских линија, како су плаћали десетине хиљада немачких марака за тај доживљај и како би се потом враћали на Јахорину, Пале или у Београд. Према тим сведочењима, постојали су чак и „ценовници“ за одређене врсте мета – при чему су деца била најскупља. Током четворогодишње опсаде Сарајева, убијено је тачно 1.601 дете.

Након објављивања документарца, јавно тужилаштво у Милану покренуло је истрагу о учешћу италијанских држављана у овом „снајперском туризму“. Реч је о званичној кривичној истрази која се тиче дела која не застаревају: убијање цивила, ратни злочини и злочини против човечности. Италијански новинар Ецио Гавацени поднео је сведочења и документацију миланском тужилаштву, отварајући правни пут који никада раније није постојао. Тужилаштво Босне и Херцеговине такође води поступак у вези са овим злочинима.

У овом контексту, име Александра Вучића појавило се зато што је хрватски истраживачки новинар Домагој Маргетић поднео извештај миланском тужилаштву, захтевајући истрагу о томе да ли је Вучић био присутан на позицијама са којих је организован овај „туризам смрти“ током опсаде. На једном видео снимку он се појављује на једној од тих локација. Сам тај извештај је био довољан да светски медији почну да преиспитују шта је Вучић радио надомак Сарајева током рата.

О овој причи су известили најутицајнији европски медији, укључујући Гардијан, Телеграф, италијанску државну новинску агенцију АНСА, Монд, Билд и многе друге.

Вучићева реакција је била претња тужбама против свих ових међународних медија – што одражава начин на који се понаша према независним медијима у Србији. То само показује да је изгубио способност да прави разлику између домаћег медијског окружења, које контролише, и глобалног медијског неба, где претње лидера мале балканске државе немају никакав утицај и често изазивају исмевање.

Вучићев међународни углед је сада на најнижој тачки његове политичке каријере и све је неизвесније да ли ће било који европски лидер бити спреман да га прими у званичну посету све док је на власти.

Закључак

Закључак је, неизбежно, суморан. Земље чланице Европске уније увек задржавају могућност да затраже обуставу преговора о приступању са Србијом – потез који би земљу гурнуо у политичку и економску изолацију, праћен личним санкцијама против појединаца на власти, мера која се већ озбиљно разматра у европским институцијама. Србија се налази у геостратешком окружењу у којем ни Русија ни Кина не могу да замене трговинске токове, инвестиције или финансијске инструменте које пружа Европска унија, нити могу да понуде чак ни минималан ниво економске одрживости држави чија је цела економска структура везана за европско тржиште и европски капитал. То значи да ако Србија жели да опстане као политички и економски функционална заједница, постоји само једно реално решење: уклањање аутократског поретка који брзо клизи у отворену диктатуру – и то демократским средствима све док су та средства још увек доступна.

Историчар Миливој Бешлин с правом упозорава да „нема цивилизованог излаза из диктатуре“, а Србија је сада ушла у фазу у којој је једино преостало питање то како ће режим пасти и колико ће транзиција бити скупа или (не)цивилизована. У том смислу, Вучићев ход по ивици више није метафора за политичко балансирање; постало је свакодневни ризик од трагедије, тренутак у коме сваки нови корак може бити онај који ће земљу гурнути у хаос, репресију или отворени политички раскол. Србија је доведена до ивице где њена европска будућност више не зависи од преговора са Бриселом, већ од тога када и како ће систем који је блокира доћи до краја. И у томе лежи суштина целе приче: земља је сада изложена опасности да било који дан може произвести последице које ће осећати генерације дуго након што Александар Вучић напусти власт.

Чланци објављени у рубрици „Мишљења“ одражавају лично мишљење аутора и можда се не поклапају са ставом Центра