Пројекат реконструкције бившег комплекса Генералштаба у центру Београда, који је Влада Србије планирала да спроведе заједно са зетом америчког председника Доналда Трампа, постао је прави тест за Александра Вучића. Споразум између Владе Србије и компаније Џареда Кушнера, уместо да постане пример успешног спољнополитичког лобирања и добро осмишљеног економског прагматизма, претворио се у повод за још један талас јавног незадовољства, ескалацију унутрашње политичке конфронтације, па чак и почетак истраге против високих званичника.
Архитектонски споменик као градилиште
Комплекс зграда Државног секретаријата за националну одбрану, познатог као Генералштаб, пројектовао је архитекта Никола Добровић у модернистичком стилу. Објекат је био симбол послератне социјалистичке Југославије. У пролеће 1999. године, зграда је погођена НАТО пројектилима током операције „Савезничка снага“ и делимично уништена. Влада Србије је 2005. године прогласила комплекс Генералштаба културним наслеђем. Међутим, зграде у центру Београда сада морају да уступе место луксузном хотелско-стамбеном комплексу који ће градити компанија Џареда Кушнера. Лобиста за овај посао био је Ричард Гренел, бивши специјални изасланик Трампа за Балкан, што подвлачи политичку природу инвестиције.
Споразум о „ревитализацији“ комплекса „Генералштаба“ потписан је у мају 2024. године између Министарства грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре Републике Србије, на чијем је челу тада био Горан Весић, и компаније Афинити Глобал Девелопмент. Према условима уговора, земљиште у центру Београда, укупне површине веће од 3 хектара, преноси се у закуп на 99 година без накнаде.
Крајем 2024. године, Влада је укинула статус културног наслеђа за зграде Генералштаба. У новембру 2025. године, Скупштина Републике Србије је гласала за посебан закон (lex specialis), којим је створена посебна процедура за уређење локације бившег Генералштаба.
Међутим, већ у мају 2025. године, Тужилаштво за организовани криминал покренуло је истрагу због сумње у фалсификовање докумената на основу којих је укинута заштита комплекса „Генералштаба“. Према тужилаштву, предлог за укидање статуса културног наслеђа, који је Горан Васић, вршилац дужности директора Републичког завода за заштиту споменика културе, упутио Министарству културе, био је фалсификован. Сада га тужилаштво сумњичи за злоупотребу службеног положаја.
Један од осумњичених у случају је и министар културе Никола Селаковић. Сумња се да је, док је у то време обављао функцију министра правде, наводно утицао на Републички завод за заштиту споменика културе како би се комплекс Генералштаба уклонио из регистра културних добара. Селаковић је већ оптужен за два кривична дела: злоупотребу службеног положаја и фалсификовање службене исправе.
Министар одбацује ове оптужбе, а председник Александар Вучић каже да је у питању политички прогон. Према речима председника Србије, запослени у тужилаштву су учествовали у антивладиним протестима, а сада прогоне службеника из политичких разлога. Селаковић је отишао још даље и оптужио тужиоце за покушај рушења државног руководства. „Александар Вучић је њихова главна препрека и све што раде, раде како би на крају ударили на њега“, рекао је министар након посете тужилаштву.
Непотребна рушевина или важан симбол?
Председник Србије истиче да је пројекат са Кушнеровим предузећем користан за земљу. Пре неколико дана, Вучић је нагласио: „Важно је да привучемо инвестиције; оне би износиле преко 600 милиона долара, то је важно за Србију, а да не помињемо како би се променио центар града и колико бисмо више туриста привукли.“
Ипак, далеко од тога да сви грађани деле његово мишљење. Пре свега, разлог за то је што је покретање грандиозне реконструкције у центру Београда усред масовних протеста због трагичног урушавања надстрешнице новосадске станице веома ризичан потез српског руководства.
Подсетимо се да је трагедија у Новом Саду, која се догодила у новембру 2024. године и однела животе 16 људи, довела до оставке и подизања оптужница против министра Горана Весића — исте особе чији је потпис на споразуму са Кушнером. Истрага још није завршена, одговорни за трагедију, за коју се верује да је узрокована или немарношћу или непрофесионализмом или корупцијом државних службеника, још нису кажњени, а сада реба да почне нова велика реконструкција. Поново постоје посебни услови за инвеститора, недостатак транспарентности у доношењу одлука и могуће злоупотребе. Могло се предвидети да ће нови план развоја власти изазвати неповерење јавности. Но, ревитализација комплекса Генералштаба проблематична је не само због тога.
Након што је парламент усвојио посебан закон, испред зграде бившег Генералштаба у Београду одржан је скуп који су организовали студенти неколико београдских факултета. Демонстранти су носили транспаренте на којима је писало „Нећемо предати Генералштаб“, истичући да је протест упозорење властима и да ће бити нових акција уколико се не одустане од планиране ревитализације комплекса.
„Предати симбол патње нашег народа онима који су ту патњу нанели — ово није инвестиција, ово је пљување у душу свима који су преживели 1999. годину“, нагласио је лидер покрета Крени-Промени, Саво Манојловић, који се активно противи реконструкцији Генералштаба.
Индикативно је да су на годишњицу почетка НАТО операције студенти и грађани који подржавају њихов став такође одржали протесте из тог разлога. Иако су истог дана одржане званичне комеморације жртвама бомбардовања уз учешће државног руководства, питање „Генералштаба“ је власт и демонстранте довело на супротне стране барикада.
За значајан број Срба, без обзира да ли подржавају владу или опозицију, гранатирање Београда оставило је дубоку трауму, а рушевине Генералштаба су се претвориле не само у културни већ и историјски споменик, симбол патње. Стога се очекује снажна емотивна реакција на сваки покушај уништења локалитета, посебно када је инвеститор компанија повезана са америчким естаблишментом. Музеј жртава НАТО бомбардовања, чије је стварање власт најавила као део реконструкције, никако не може бити еквивалентна замена за праву зграду уништену ракетама.
„Нећемо ваљда чувати ове рушевине још 300 година, зар не?“, наглашава Вучић, истичући сврсисходност америчког пројекта. Међутим, овакав став српског председника не противречи само осећањима значајног броја грађана, већ и његовој сопственој политици.
Прагматизам наспрам прошлости
Политику председника Вучића карактерише стални сукоб између неспојивих стратешких циљева. Ова амбивалентност у спољним односима позната је као политика „седења на много столица“, јер Београд се истовремено придружује ЕУ, спријатељује се са Москвом, развија сарадњу са Пекингом и покушава да изгради обострано корисне односе са Вашингтоном.
Пројекат „Генералштаб“ је део ове вишесмерне активности Вучића. Нико не сумња да је сврха ревитализације успостављање обострано корисне интеракције са најближим Трамповим окружењем ради промоције интереса Србије у Вашингтону. Иронија је у томе што, до сада, Срби нису осетили никакву корист од овог контакта — најхитнији актуелни проблем, обезбеђивање рада „Нафтне индустрије Србије“ (НИС), није решен. Због посебних односа са Москвом (још један спољнополитички вектор), српске власти нису желеле да национализују НИС како би се решиле руског власника компаније, а Руси нису желели да добровољно продају важну имовину Србима. Као резултат тога, ступиле су на снагу америчке санкције против руске компаније, рафинерија НИС се затвара, бензинске пумпе престају са радом… Подршка Кушнеровом пројекту у Београду није ни на који начин помогла.
Наравно, може се претпоставити да су српске власти одлучиле да сруше „рушевине“ без икаквог политичког контекста или лобистичких циљева, једноставно на основу прорачуна привлачења великих инвестиција и обнове центра града. Но, мало ко у то верује. Разлог за ово неповерење лежи не само у спољној, већ и у унутрашњој политици под Вучићем, где он и његов тим такође покушавају да воде „вишевекторску“ политику.
С једне стране, Србија је јачање економије и побољшање благостања грађана ставила као приоритет. Током свог мандата, актуелни председник Србије стално истиче своју посвећеност мирном путу развоја земље и фокусира се на економски раст. „Верујем да ће следећа година бити најбоља у нашој историји у смислу побољшања животног стандарда, завршетка изградње инфраструктурних пројеката и промене лица Србије. Верујем да ће то бити најбоља година у нашој историји, али мораћемо напорно да радимо, да се трудимо, да се боримо; мораћемо да донесемо много тешких одлука… ми у Србији се не спремамо за рат. Јачамо нашу војску да бисмо некога одвратили. Знате да, док ја водим Србију, шансе за рат су веома мале“, изјавио је у недавном ТВ интервјуу.
Ипак, политика мира и одрживог економског развоја а приори треба да подразумева напуштање наратива који подстичу реваншизам и шовинизам. Чињенице, међутим, указују на супротно. Категорично порицање геноцида у Сребреници; представљање хрватске војне операције „Олуја“ као погрома крајишких Срба (без позивања на све околности рата); процена НАТО-ове операције „Савезничка снага“ против Југославије као агресије (без анализе непосредних узрока који су приморали Северноатлантску алијансу да употреби силу); морално правдање криминалаца које је осудио Хашки трибунал — све су то реалности данашње Србије.
Вучићева влада, иако прокламује прагматичну политику економског развоја усмерену на будућност, у пракси велича изгубљене битке, негује осећај неправде и урања грађане у размишљања о недавној прошлости. У овој атмосфери настаје необична политичка и ментална подела — мирни прагматизам иде руку под руку са осећањима у којима Вучићеви критичари виде претеће знаке жеље да се освете за војне поразе својих претходника.
Случај „Генералштаб“ показао је пуну парадоксалност и недоследност политичких еквилибристика српских власти у унутрашњој политици. Немогуће је бринути о економском развоју док се спроводе нетранспарентни инвестициони пројекти, праћени сумњама у корупцију. Немогуће је говорити о „неправедној НАТО агресији“, неговати слику мученика и покушавати срушити симбол народне патње у корист суштински истих чланица НАТО-а. Ова комбинација неспојивог природно изазива разочарање, негодовање и отпор код грађана.
Јасно је да ће лично и путем провладиних медија председник и његов тим покушати да објасне свој став и ипак обезбеде подршку бирачког тела. Следећи избори, који би, према Вучићевим речима, требало да се одрже већ у мају или децембру следеће године, показаће да ли ће садашње српско руководство успети.
Аналитичка група CWBS-а
