Професорка социологије Марија Васић из Новог Сада прва је политичка затвореница у Србији од демократских промена 2000. године. Ухапшена је са активистима и члановима Покрета слободних грађана након противзаконитог прислушкивања, а против ње и њених сабораца у току је монтирани процес планирања државног удара.
Четворица активиста Српске напредне странке су почетком године у Новом Саду напали групу студената са бејзбол палицама и поломили вилицу студенткињи Академије уметности. Председник Александар Вучић је помиловао насилнике и назвао их „јунацима“.
Током комеморативне тишине у Београду, на студенткињу Правног факултета Соњу Поњавић која је стајала на тротоару налатео је бесни возач. Он се залетео, ударио девојку и носио је на хауби неколико метара, након чега је пала и задобила озбиљне повреде главе.
У Новом Саду је још један разјарени возач након комеморативне тишине колима излетео из своје траке и на пешачком прелазу циљано закачио новинарку и грађанску активисткињу Марију Срдић.
Према новинарки Н1 Леи Апро и професорки Одсека за медијске студије Смиљани Милинков полицајци су применили прекомерну употребу силе. Безброј је примера насиља против девојака и жена које се на студентском и грађанском протесту више од годину дана јавно супротстављају терору и диктатури.
Оно по чему се насиље у Србији над неистомишљеницима на овим протестима разликује од претходних у 90-тим и почетком 2000-тих јесте да власт, репресивни апарат и лојалисти режима циљају – девојке и жене.
Не само сломити побуњене жене, већ урадити то јавно и за пример свима. Да ситуација буде још паничнија за режим, девојке и жене су на студентском и грађанском протесту 2024/25 присутније него на свим претходним у Србији. Понекад се стиче утисак да су у првим редовима активније од младића и мушкараца.
Поменута жртва напада, данас одборница Грађанског покрета Браво у Скупштини града Новог Сада Марија Срдић сматра да по први пут у драматичном периоду који живимо, жене су у потпуности равноправне у борби или чак предводе протесте. Она напомиње да је 90-тих година кренула репатријархализација друштва у Србији, ретроградни процеси, повлачење жена из јавне сфере и њихов потпуни изостанак из политичког живота, где их је тада било свега неколико процената у парламенту.
Патријархални режим нема план, већ све ради инстиктивно и органски, јер ништа тако не симболише слободу као побуњена жена. Све жене за које зна да су претрпеле насиље од стране режима поново су у борби, додаје Срдић.
Циљ је не само да се заплаши део демонстраната, већ да се у друштву сачува патријархални поредак. Главна линија друштвене хијерархије у којој „он брани, а она – рађа“. Допустити „блокадеркама“ да стану пред кордон или да критикују режим, значи показати слабост пред онима које сматрају инфериорнима.
Свака еманципација жена корак је ка слободнијем друштву. Или говорећи категоријама Умберта Ека о вечном ур-фашизму, непрестани рат и хероизам су тешке игре и нису за жене. Мачоизам је део сваког ауторитарног култа, а пребацивање воље за моћ на сексуална питања спонтано изговара и командант Јединице за заштиту личности и објеката МУП-а Србије који јавно прети студенткињи Николини Синђелић да ће је силовати.
Претње и насиље највише огољују режим 90-тих и шегрте четничке Српске радикалне странке и Социјалистичке партије Србије. Рат се након три деценије сејања регионом бивше Југославије враћа у Србију. Жене су у логорима региона третиране као објекти сексуалног плена, а Међународни трибунал у Хагу први пут у светској правосудној пракси систематизује категорију силовање као ратни злочин и злочин против човечности.
Системско омаловажавање жена основа је патријархалног друштва, а Србија је међу земљама Западног Балкана са вишом стопом фемицида.
Иако побуна младих можда не испуни политичка очекивања, остаће неколико легата промене друштва у Србији. Пре свега нови патриотизам, на који монопол више неће имати радикали и „ћаци националисти“. Затим нови мултикултурализам, или боље речено мултитрадиционализам, у којем је суживот различитих народа и религија више него могућ, што су показали млади из Новог Пазара који су препешачили Србију и којима су људи на том путу љубили мараме.
Легат равноправности је нова еманципација девојака и жена у политици, кроз борбу против диктатуре. И то је након ретрадиционализације целог региона вероватно највећи грађански успех на нивоу народно-ослободилачке борбе.
Нико не спори да постоји подједнака присутност у парламенту и појединим институцијама захваљујући квотама за мање заступљени пол, пре свега у изборном законодавству. Она јесте формално достигнута, али је још увек прилично далеко од суштинске равноправности уткане у свакодневни живот жена и мушкараца. У пракси су то често статисткиње, постављене жене на функције у улогама посланица, министарки и председница парламента или владе. У мачо национализму и ауторитаризму нема равноправних.
Не треба отићи у другу крајност и идеализовати време у коме ће поједине будуће лидерке у Србији имати конзервативне и националистичке идеологије, у духу Марине Ле Пен и Алис Вајдел.
У једном војвођанском селу, две сестре – једна средњошколка, друга студенткиња – након доручка узеле су кључеве од трактора и рекле оцу да иду да блокирају главну сеоску раскрсницу, без обзира шта он о томе мислио.
Побуна грађанки комплексна је појава која је ушла у сваку пору друштва у Србији. Оне су образоване, вредне и ослобођене страха.
Boris Varga. Serbian political scientist and journalist.
Чланци објављени у рубрици „Мишљења“ одражавају лично мишљење аутора и можда се не поклапају са ставом Центра
