Главни исход 2025. године за Западни Балкан био је спречено погоршање безбедносне ситуације у региону. Прогнозе су на почетку године биле различите и не увек охрабрујуће.
Закључићемо да је 2025. година била период релативне стабилности са безбедносне тачке гледишта, али и период политичких турбуленција, институционалних криза, интеграција у ЕУ различитим брзинама и геополитичких еквилибристика.
Протести без значајног резултата
Протестне активности у Србији 2025. године биле су директна последица друштвеног шока након трагедије 1. новембра 2024. у Новом Саду (урушавање надстрешнице станице, 16 мртвих). Међутим, упркос великом потенцијалу, протестни покрет, чије језгро чине студенти, није довео до значајних помака. Закључно са крајем 2025. године, одговорни за трагедију још увек нису идентификовани и кажњени. Превремени парламентарни избори нису расписани – иако су то демонстранти активно захтевали. Штавише, на локалним изборима који су се одржавали током целе 2025. године, тријумфовала је владајућа Српска напредна странка (СНС), што показује снагу и утицај актуелних српских власти, слабост опозиције и недовољан политички утицај протестног покрета.
Најзначајнијим исходом протеста може се сматрати одлука Џареда Кушнера, зета Доналда Трампа, да одустане од изградње хотелског комплекса на месту порушених зграда Генералштаба у Београду. Одлуку је донела Кушнерова компанија након великих протестних акција, као и након што је тужилаштво покренуло кривичне поступке против лобиста овог пројекта у влади. Међутим, очигледно је да је на овај корак значајно утицало и опште погоршање односа између Београда и Вашингтона које се догодило током 2025. године.
Падање између више столица
Година 2025. може се сматрати годином колапса српске вишевекторске политике. Традиционални покушаји Александра Вучића да развије корисне односе за актуелне српске власти са свим кључним међународним актерима – ЕУ, Сједињеним Државама, Русијом – довели су до директно супротног ефекта. Крајем 2025. године, Београд се налази у атмосфери критичног захлађења односа са свим својим најважнијим партнерима.
ЕУ: Коначно, Европска унија није отворила Кластер 3 у преговорима о приступању са Србијом. За ову одлуку наводи се неколико разлога, али се главним сматрају одбијање Србије да синхронизује своју спољну политику са политиком ЕУ (односно одбијање да уведе санкције Русији) и јачање ауторитарних тенденција. Вучићеве наде у утицај пријатеља и симпатизера Срба у ЕУ нису се оствариле. Интеграција Србије у ЕУ фактички је на паузи.
САД: Не само формално, већ и стварно увођење санкција против компаније Нафтна индустрија Србије (НИС) због руског већинског власника (Газпром њефт и друге руске компаније) постало је снажан ударац не само енергетском сектору, већ и економији Србије у целини.
Вучић се снажно надао да ће му Трампов долазак на власт и пројекат развоја локације Генералштаба од стране компаније Трамповог зета помоћи да ефикасније лобира за интересе Београда у Вашингтону. Међутим, ова опклада је пропала.
Русија: Београд није успео да се договори са Москвом о новом дугорочном преференцијалном уговору о снабдевању руским гасом. Једино што је Вучићу успело (по цену посете Москви 9. маја) јесте да продужи претходни споразум, који ће након још једног продужења важити до 31. марта 2026. године. Ово је, с једне стране, обезбедило Србији јефтин гас за зимски период; с друге стране, ставило је српске власти у стање „пробног рока“.
Будући да је под претњом губитка преференцијалне цене за кључни енергетски ресурс за економију земље, Вучић не може да донесе ниједну одлуку која би чак и хипотетички могла да се не допадне Кремљу. Пре свега, ово се односи на национализацију НИС-а како би се зауставио притисак санкција и наставио рад компаније, и на снабдевање муницијом произведеном у Србији оним купцима који могу (чак и теоретски) да је испоруче Украјини.
Извоз провокатора
Током 2025. године изнете су многе процене и коментари у вези са меком моћи Русије на Западном Балкану. Међутим, најживописнији пример хибридног присуства Русије у региону сматра се постављање центара за обуку агената у Србији и Босни и Херцеговини ради организовања немира у Молдавији током избора у тој земљи. Тврди се да су управо руски инструктори обучавали Молдавце да изазивају сукобе и насилне протесте.
Откривање мреже ових центара за обуку постало је разлог за тврдње да Москва не само да спроводи хибридне операције у региону, већ и користи Западни Балкан као логистичко средиште за дестабилизацију других европских земаља.
Тактичко повлачење
Босна и Херцеговина, супротно многим прогнозама, успела је да превазиђе акутну фазу политичке кризе повезане са низом сецесионистичких одлука донетих у Републици Српској. Захваљујући невиђеном међународном притиску, пре свега из Вашингтона, антиуставне одлуке РС су де факто поништене.
Штавише, Милорад Додик, вођа овог сецесионистичког правца, формално се повукао са руководства Републике Српске, ефикасно се придржавајући пресуде Суда Босне и Херцеговине којом му је забрањено обављање јавне функције. Међутим, Додик је задржао свој стварни утицај на процесе у РС: остао је вођа владајуће странке у РС, Савеза независних социјалдемократа (СНСД). Поред тога, за новог председника РС изабран је „Додиков човек“.
Изборна епопеја
Година 2025. на Косову постала је година институционалне парализе и покушаја да се политичка криза превазиђе изборима.
Након парламентарних избора у фебруару, Аљбин Курти и његов покрет Самоопредељење нису успели да добију већину у новом парламенту. То је довело до вишемесечних неуспешних покушаја да се изабере руководство парламента и започне пуни рад овог тела, а затим и до неуспешног покушаја формирања владе. Исход су нови избори одржани 28. децембра. Самоопредељење поново нема апсолутну већину самостално, али има више посланичких места и више шанси да успостави стабилну владајућу коалицију.
Косовски Срби су 2025. године коначно напустили идеју бојкота избора и, уопште, учешћа у раду државних институција. Највећа српска странка на Косову, коју надгледа Београд, Српска листа, активно је учествовала на свим изборима 2025. године, што је требало да послужи као знак да се десио повратак не само српске заједнице на Косову, већ и српских власти идеји развоја дијалога о косовском питању.
Међутим, дијалог између Београда и Приштине, уз посредовање ЕУ 2025. године, показао је стагнацију и недостатак резултата.
Различите брзине
Сфера у којој је живот био у пуном јеку 2025. године јесу интеграције у ЕУ.
Црна Гора је учврстила своју водећу позицију, затворивши пуних 6 преговарачких поглавља за годину дана. Циљ Подгорице – да се придружи ЕУ 2028. године – тренутно изгледа реалније него икад. Међутим, читав низ још увек нерешених питања са суседном Хрватском донекле квари ово оптимистично расположење.
Још један „врхунски студент интеграција у ЕУ“ 2025. године била је Албанија. Земља завршава годину са свим отвореним кластерима у преговорима са ЕУ.
Не може се не признати да је наведено постигнуто захваљујући упорности и посвећености европској идеји албанског лидера Едија Раме. Међутим, стални корупцијски скандали у највишим ешалонима албанске владе подсећају нас да Тирана још увек има много посла на путу ка ЕУ.
Северна Македонија, која се не тако давно кретала ка ЕУ заједно са Албанијом, последња стизе на циљ 2025. године. Захтеви Бугарске за измену Устава у вези са бугарском заједницом остају релевантни, али садашње власти ВМРО-ДПМНЕ неће то испунити без јасних гаранција приступања ЕУ. Излаз из ове слепе улице није пронађен током целе 2025. године.
2026.
Година 2026. мора дати одговоре на питања која поставља 2025.
Хоће ли Србија моћи да настави да балансира између Истока и Запада?
Хоће ли Вучић остати на власти? Хоће ли се коначно претворити у ауторитарног лидера?
Хоће ли се сецесионистички сценарији у Републици Српској поновити?
Хоће ли Подгорица постићи споразум са Загребом или ће тешке последице ратом разорених 1990-их блокирати пут Црне Горе ка ЕУ?
Хоће ли Софија, Скопље и Брисел моћи да пронађу решење које ће откључати интеграцију Северне Македоније у ЕУ?
Колико ће дуго трајати замах Албаније у интеграцији у ЕУ?
Може ли се дијалог између Београда и Приштине, уз посредовање ЕУ, сматрати радним инструментом или је време да се „пошаље у пензију“?
Генерално, каква ће бити улога Брисела, Вашингтона и Москве у региону?
И, коначно, у којој мери ће развој ситуације у региону обезбедити барем релативну стабилност на Западном Балкану?
Аналитичка група CWBS-а
