Скупштина Косова одобрила је, 11. фебруара 2026. године, формирање нове владе коју предводи премијер Аљбин Курти, означивши званични почетак Куртијеве треће владе. На ванредној вечерњој седници, 66 посланика је гласало за, а 49 против, што је омогућило брзо формирање кабинета састављеног од 19 министарстава. Ово гласање уследило је након конститутивне седнице новог законодавног тела, формираног након избора у децембру 2025. године, и окончало је постизборну неизвесност, омогућавајући институцијама да наставе са управљачким одговорностима.
Увод
Парламентарни избори у децембру 2025. године дали су Косову јасан политички резултат: Покрет за самоопредељење обезбедио је око 51% гласова, стварајући могућност формирања владе без нумеричких препрека и без потребе за крхким коалицијама. У политичкој стварности која је, ретроспективно, производила нестабилност владе, овај резултат представља значајан изузетак. Међутим, јасна парламентарна већина не искључује потребу за пажљивим политичким и институционалним управљањем. Напротив, фокус се помера са питања „Може ли се владати?“ на најважнију дилему: „Како ће се владати?“
Главни постизборни изазови односе се на формирање владе, односе између извршне и законодавне власти и очување институционалне стабилности у поларизованом политичком контексту. У овој фази, прави тест за политичку класу није само парламентарна аритметика, већ способност да се спроведе одговорно управљање, транспарентно доношење одлука и спровођење јавне политике која се бави структурним проблемима земље, укључујући економски развој, владавину права и поверење грађана у институције.
Паралелно са унутрашњим изазовима, институционална очекивања Косова остају уско повезана са међународним окружењем. Односи са стратешким партнерима, процес дијалога са Србијом, евроатлантске интеграције и геополитичко позиционирање земље захтевају унутрашњу политичку стабилност и институционалну кохерентност. Било какво одлагање или постизборна криза ризикује слабљење преговарачке позиције Косова и међународног кредибилитета.
I Владање пуном већином: политичка предност и повећана одговорност
Победа Покрета за самоопредељење са 51% гласова поједностављује процес формирања владе, али истовремено значајно повећава терет политичке одговорности. У одсуству оправдања која се обично повезују са хетерогеним коалицијама, сваки успех или неуспех управљања биће директно приписан победничком ентитету. Ова ситуација ствара велика очекивања за стабилност, ефикасно доношење одлука и конкретне резултате у кључним областима као што су владавина права, економски развој и институционалне реформе.
Аналитички, главни изазов није нумеричка функционалност владе, већ избегавање ризика од прекомерне централизације моћи и очување демократске равнотеже. Јаку парламентарну већину морају пратити транспарентност, одговорност и поштовање опозиције, како се политичка стабилност не би претворила у институционалну стагнацију.
II Избор новог председника: тест политичког консензуса
Један од најважнијих институционалних изазова на хоризонту јесте избор новог председника Републике Косово. Иако парламентарна већина Покрета за самоопредељење чини овај процес технички могућим, политичка и симболичка димензија институције председника захтева свеобухватнији приступ. Председник, као уједињујућа и репрезентативна фигура државе, не треба да се доживљава само као производ тренутне већине, већ као резултат минималног политичког консензуса.
Избор председника Републике Косово представља једну од процедура предвиђених Уставом са највише консензуса, која захтева не само квалификовану већину гласова, већ и висок парламентарни кворум. Судска пракса Уставног суда је нагласила да ови захтеви нису формални, већ суштински, са циљем гарантовања демократског легитимитета и уједињујуће улоге председника.
Према Уставу, председника државе бира Скупштина Републике Косово тајним гласањем најкасније тридесет (30) дана пре истека мандата актуелног председника. Актуелна председница, Вјоса Османи, изабрана је за председницу Републике Косово 4. априла 2021. године. Законски, нови председник Косова мора бити изабран до 5. марта 2026. године.
Избор председника врши се двотрећинском (2/3, што је једнако 80 посланика) већином гласова свих посланика Скупштине. Ако ниједан кандидат не добије двотрећинску (2/3) већину у прва два гласања, организује се треће гласање између два кандидата (ако су номинована 2 или више кандидата) који су добили највећи број гласова у другом гласању, а за председника Републике Косово бира се кандидат који добије већину гласова свих посланика (61 глас). Ако у трећем гласању ниједан кандидат не буде изабран за председника Републике Косово, Скупштина се распушта и расписују се нови избори, који се морају одржати у року од четрдесет пет (45) дана (члан 86. Устава). Поступак избора са простом већином од 61 гласа делује једноставно, али је у стварности практично тешко постићи кворум за покретање поступка избора председника. Уставни суд је, пресудом бр. реф.: AGJ 107/1 од 30.03.2011. године, прогласио избор председника Беџета Пацолија неуставним. Према овој пресуди, присуство 2/3 посланика Скупштине Косова приликом избора председника Републике је неопходан услов у свим круговима. Недостатак кворума чини процес неуставним, без обзира на резултат гласања. У том контексту, избор председника представља тест зрелости за косовски политички спектар. Постизање ширег договора послало би позитиван сигнал за институционалну стабилност и демократску културу, док недостатак консензуса ризикује претерану политизацију институције која би у суштини требало да стоји изнад страначких подела.
Председница Османи је позив председника Трампа да постане члан Мировног одбора схватила као личну заслугу, и као предност за освајање још једног мандата за председника Републике Косово.
III Међународна димензија и симболика позива председници Османи
Поред домаћих дешавања, међународно позиционирање Косова остаје кључни елемент његове политичке стабилности. У овој перспективи, позив председника Доналда Трампа председници Вјоси Османи да се придружи Одбору за мир има вишеструки значај. То није само лична или институционална процена, већ и политички сигнал за улогу и перцепцију Косова на међународној сцени. Овај развој догађаја јача наратив о Косову као конструктивном фактору мира и стабилности, али истовремено повећава очекивања да ће домаћа политика бити у складу са овом сликом. Институционална стабилност, демократско функционисање и кохерентност спољне политике су предуслови да међународна симболика не остане само на декларативном нивоу.
Председник САД Доналд Трамп позвао је Републику Албанију и Републику Косово да постану оснивачи „Одбора за мир“ на церемонији потписивања коју је Трамп одржао у Давосу, док друге земље Западног Балкана: Србија, Северна Македонија, Босна и Херцеговина и Црна Гора нису биле позване да постану чланице овог Одбора. Косово и Албанија су прихватиле позив и постале државе оснивачице „Одбора за мир“.
Позив Албанији и Косову се тумачи као јасан знак да администрација председника Трампа доживљава ове земље као стратешке партнере Сједињених Држава у региону, посебно у контексту глобалне безбедности и стабилности. Званичници обе земље често описују позив као признање њихове историјске или текуће улоге у промоцији мира и сарадње. Позив ове две земље је такође доживљен као прилика за подизање међународног профила. Учешће у таквој међународној иницијативи даје Албанији и Косову највећу дипломатску платформу и прилику да се представе у глобалном контексту мира и сарадње, изван регионалних питања или интеграција у ЕУ/НАТО. С друге стране, укључивање држава попут Србије или Северне Македоније може се тумачити као промена традиционалне динамике учешћа у међународним иницијативама, али такође показује да америчка политика — коју води Трамп — може бити селективна и брза у одабиру регионалних партнера, наглашавајући земље које се доживљавају као савезници САД.
У наредне четири године, међународни изазови Косова остаће уско повезани са његовим међународним статусом, евроатлантском безбедносном архитектуром и процесом европских интеграција. Упркос унутрашњој институционалној консолидацији, спољна политика Косова ће се и даље суочавати са структурним ограничењима која произилазе из неуниверзалног признања државности и геополитичке динамике у Европи и шире.
Највећи стратешки изазов остаје чланство у Уједињеним нацијама. Косово се и даље суочава са активним противљењем Србије и њених савезника, посебно Русије и Кине, које имају право вета у Савету безбедности. У том контексту, чланство у УН није само дипломатско питање, већ проблем глобалне равнотеже снага. Без свеобухватног и правно обавезујућег споразума са Србијом, или без значајне промене у међународној равнотежи снага, изгледи за чланство у УН остају неизвесни. Главни изазов за Косово биће одржавање и проширење броја међународних признања.
У области безбедности, тежња ка чланству у НАТО-у суочава се са политичким, а не техничким препрекама. Трансформација Косовских безбедносних снага у снаге са одбрамбеним капацитетима и повећаном интероперабилношћу са НАТО-ом забележила је значајан напредак, али пет земаља чланица НАТО-а које не признају Косово остају кључни блокирајући фактор. У наредним годинама, главни изазов биће одржавање унутрашње и регионалне стабилности, избегавање ескалације на северу земље и продубљивање стратешког партнерства са САД и кључним земљама Алијансе, као политички предуслов за сваки корак ка чланству.
Чланство у Савету Европе представља остваривији изазов, али не без ризика. Иако је Косово постигло значајан напредак у области људских права и владавине права, процес остаје политизован и директно под утицајем дијалога са Србијом. Косово је једина земља која је директно у свој Устав уградила међународне инструменте о људским правима (Универзална декларација о људским правима; Европска конвенција за заштиту људских права и основних слобода и њени протоколи; Међународна конвенција о грађанским и политичким правима и њени протоколи; Оквирна конвенција Савета Европе за заштиту националних мањина; Конвенција о елиминацији свих облика расне дискриминације; Конвенција о елиминацији свих облика дискриминације жена; Конвенција о правима детета; Конвенција против мучења и других окрутних, нељудских или понижавајућих поступака или кажњавања – члан 22).
Процес европских интеграција остаје сложен и дугорочан изазов. Иако је либерализација визног режима означила позитиван симболички тренутак, Косово је и даље у раним фазама процеса приступања ЕУ. Главни изазов биће напредак од уговорног односа до статуса кандидата, у време када се сама Европска унија суочава са замором од проширења, унутрашњом поларизацијом и новим безбедносним изазовима. Нормализација односа са Србијом остаје кључни политички услов, често нејасан по садржају и стандардима, што чини процес непредвидивим за Косово.
У ширем смислу, Косово ће морати да маневрише у међународном окружењу које карактерише ривалство великих сила, рат у Украјини и пораст руског и кинеског утицаја на Западном Балкану. Биће изазов одржати јасну евроатлантску оријентацију, а да се притом не постане дипломатски изолован и да се не доживљава као дестабилизујући фактор у региону.
Наредне четири године могле би бити одлучујуће за међународно позиционирање Косова. Успех ће зависити не само од унутрашњих реформи, већ и од способности за активну дипломатију, изградњу стратешких савеза и мудро управљање међународним политичким притисцима. У том контексту, главни изазов за Косово остаје трансформација постојеће политичке подршке у конкретно чланство у кључним међународним механизмима.
IV Дијалог између Косова и Србије: достигнућа, неуспеси и очекивања за будућност
Дијалог између Косова и Србије, уз посредовање Европске уније, почео је 2011. године са главним циљем нормализације односа између две државе и обезбеђивања регионалне стабилности. Више од деценије, дијалог је произвео низ споразума, али је такође открио дубоке структурне и политичке пропусте.
Најважније достигнуће остаје Бриселски споразум из 2013. године, којим су постављени темељи за интеграцију илегалних српских структура на северу Косова у уставни поредак Косова, укључујући полицију и правосудни систем. Такође су постигнути технички споразуми о:
· Слободи кретања,
· Признавању диплома (што Србија не спроводи),
· Интегрисаном управљању границама,
· Енергији и телекомуникацијама.
Ови споразуми су допринели смањењу тензија у одређеним периодима и олакшали су живот грађанима, посебно у практичном и техничком смислу. Међутим, дијалог није успео да произведе коначан, правно обавезујући споразум који би довео до међусобног признања. Један од главних пропуста је селективна примена споразума, посебно од стране Србије, која и даље не признаје Косово и спречава његово чланство у међународним организацијама.
Дијалог је такође критикован због: недостатка транспарентности, искључивања парламената и јавности, недостатка казнених механизама за неспровођење, асиметричног третмана од стране ЕУ. Питање Заједнице српских општина остало је најосетљивија и најспорнија тачка, што је довело до сталних политичких криза и безбедносних тензија.
Обе стране су се 18. марта 2023. године сложиле око новог споразума, који је назван Охридски споразум. Овај споразум представља спровођење (Анекс о спровођењу) Основног споразума о нормализацији односа посредованог од стране Европске уније. Циљ му је де факто нормализација односа између Косова и Србије, без дефинитивног решавања питања формалног признања.
Споразум предвиђа неколико кључних принципа:
· Поштовање територијалног интегритета и суверенитета страна;
· Неупотреба силе и мирно решавање спорова;
· Неблокирање Косова у међународним интеграционим процесима;
· Међусобно признавање докумената, државних симбола и институција;
· Оснивање Заједнице српских општина у складу са уставним поретком Косова;
· Заштита српског културног и верског наслеђа на Косову.
Иако је изазвао велико узбуђење у јавности, овај споразум никада није спроведен и тензије између две земље и даље су високе. У том контексту, ЕУ није успела да постигне помирење између две земље. САД су подржале дијалог који је посредовала ЕУ, али тај дијалог није дао очекиване резултате. Политичке странке, али и косовска јавност, захтевају интеграцију и вођство САД у процесу дијалога, јер се сматра да ЕУ није успела да буде непристрасна и праведна у односима између Србије и Косова. У том контексту, грађани су огорчени финансијским санкцијама које је ЕУ увела против Косова и именовањем људи са историјом антикосовског понашања за посреднике у дијалогу. Најпознатији случај је бивши изасланик ЕУ Мирослав Лајчак. Као министар спољних послова Словачке, Лајчак је био против независности Косова, баш као што његова земља – Словачка – одбија да призна Косово.
Из тих разлога, потребно је да се Сједињене Државе снажно укључе у постизање коначног правно обавезујућег споразума и окончање вековног сукоба на Балкану између ова два народа.
V Изазови економског развоја и миграција
Нова влада Косова суочиће се са много изазовнијом економском и демографском реалношћу него што то одражава званична статистика. Упркос економском расту последњих година, структура економије остаје крхка, зависна од потрошње и дознака, док су домаћа производња, извоз и стратешка улагања и даље испод потенцијала. Ово ствара лажни осећај стабилности, који се не преводи у квалитетна радна места и дугорочну економску сигурност.
Проблем незапослености, посебно међу младима и квалификованим стручњацима, није само недостатак радних места, већ и недостатак перспектива. Тржиште рада нуди ниске плате, несигурне уговоре и мало могућности за професионални развој, што миграцију чини не избором, већ стратегијом за преживљавање. У том контексту, масовни егзодус радне снаге претвара се у структурну кризу, која постепено празни земљу од њеног највреднијег капитала – њених људи.
Миграције директно утичу на функционисање економије. Кључни сектори попут здравства, грађевинарства, информационих технологија и образовања већ се суочавају са озбиљним недостатком особља. У међувремену, старење становништва и смањење броја радно способног становништва повећавају притисак на пензиони и финансијски систем државе, доводећи у питање дугорочну фискалну одрживост.
Дознаке из дијаспоре, иако играју стабилизујућу и друштвену улогу, држе економију у циклусу зависности, где потрошња замењује развој. Оне се систематски не усмеравају у продуктивне инвестиције, иновације или технологију, што би могло да створи радна места и заустави талас миграција. Ова ситуација чини државу мање мотивисаном за дубоке реформе, јер се друштвени притисак привремено амортизује новцем који долази из иностранства.
Нова влада ће се такође суочити са изазовом поверења. Масовне миграције нису само економски показатељ, већ и политички. Оне одражавају недостатак поверења у институције, у владавину права и у једнаке могућности. Без стварне борбе против корупције, без правне сигурности за предузећа и без јасних развојних политика, свака економска стратегија ће остати декларативна. Ако нова влада не успе да претвори економију у извор наде и заустави перцепцију да се будућност гради само ван Косова, онда ће миграције наставити да буду најјаснији облик гласања грађана против своје државе. Изазов није само економски развој, већ демографски и функционални опстанак Косова као државе.
Закључак
Косово се, након избора у децембру 2025. године, налази у релативно повољном политичком тренутку, али не без ризика. Јасна парламентарна већина, процес председничких избора и дешавања на међународној сцени отварају прозор могућности за институционалну консолидацију. Суштинско питање остаје да ли ће се овај период искористити за изградњу стабилне и инклузивне владе или ће бити изгубљен као и многи претходни тренуци у политичкој историји земље.
Период након избора у децембру 2025. године представља кључни тренутак: он ће или послужити као прилика за демократску и институционалну консолидацију, или ће продубити циклус политичке неизвесности и грађанског разочарања. Одговор на ову дилему зависи од политичке зрелости институционалних актера и њихове способности да изборну вољу трансформишу у функционалну управу и дугорочну визију за државу.
Orhan Çeku. Associate professor for the subject of National Security at the public Haxhi Zeka University in the Republic of Kosovo
Чланци објављени у рубрици „Мишљења“ одражавају лично мишљење аутора и можда се не поклапају са ставом Центра
