Балканске државе поново драматизују свој регионални политички пејзаж, откривајући склоност ка претераном ослањању на скандалозне и алармантне наративе како би привукле пажњу великих сила. Уосталом, више пажње значи више полуга за лобирање и вршење притиска.
Србија и њена јавност посебно су вешти у скретању и домаће и међународне пажње, углавном захваљујући пропагандистичком њуху њеног аутократског председника. Он има јасан мотив: свако потенцијално распламсавање у региону скреће пажњу са масовних протестних покрета који тренутно прете његовом опстанку на власти.
Председник Вучић је своју спољну политику изградио око хеџинга, стратегије у међународним односима помоћу које се државе крећу кроз неизвесност и минимизирају ризике кроз ангажмане са великим силама. Међутим, уместо посвећеног балансирања снага против једне силе, или удруживања са другом, „хеџинг“ држава бира да задржи одређену флексибилност како би могла да избегне претерано ослањање – или директан антагонизам – у односу на било ког појединачног главног играча, односно силе. Вучић се показао прилично вештим у овом приступу.
Свеједно, та стратегија постала је комплекснија с обзиром на стварање основа за мир у Украјини и потенцијално отопљење односа између Русије и Сједињених Држава – што су два догађаја која слабе Вучићеву способност да балансира више страна.
Најновији пример склоности Србије ка „повременом узбуњивању” јесте потенцирање најаве „војног савеза” са Мађарском. У стварности, реч је о једноставном обнављању споразума о стратешкој одбрамбеној сарадњи који је на снази од 2023. године, и који се сваке године продужава. Овај потез Србије се чини, углавном, као реакција на извештаје о појачаној одбрамбеној сарадњи између Хрватске, Албаније и Косова – новонајављена декларација која у савез позива и Бугарску, када постигне „политичку консолидацију“, наводе хрватски медији.
Овај пример нас подсећа на сличну ситуацију – стварања вештачке трке у наоружању у региону – идеју без стварног основа. Ни Србија и Хрватска, као ни Србија и Албанија, немају горућих билатералних спорова. У међувремену, и ризик од оружаног сукоба на Косову нагло је опао откако је косовски премијер консолидовао контролу над севером са већинским српским становништвом и протерао уобичајене узбуњиваче — организоване криминалне групе са јаким везама са политичком елитом Србије. Сходно томе, шира сврха ових „савеза“ остаје нејасна. Ни Србија, ни Хрватска ни Албанија тренутно се не суочавају са великим споровима, нити Србија има капацитет да изведе војни одговор у вези са Косовом.
Сарадња Хрватске са Албанијом произилази из традиционално јаких веза и чињенице да су се бројни етнички Албанци борили у хрватском рату за независност 1990-их: неки су заузели високе положаје у хрватској војсци. У међувремену, Хрватска има за циљ да ојача своју одбрамбену индустрију, коју је наследила од бивше Југославије и коју је од тада модернизовала, како би се такмичила са Србијом. Одбрамбени сектор Србије је значајно напредовао последњих година, продајом у зонама сукоба као што су Украјина и Блиски исток, где је њена артиљеријска муниција била веома тражена.
Упркос буци у српским провладиним медијима око „војног савеза“ са Мађарском – чији је циљ да унапреди Вучићев имиџ и на домаћем и на међународном плану – мађарски медији тај развој догађаја нису третирали као посебно значајан. Надоградња споразума, са нижег административног нивоа на документ на министарском нивоу, углавном је симболична, и представља гест премијера Орбана према Вучићу, вођен њиховим заједничким политичким и, наводно, коруптивним личним интересима.
Осим тога, Мађарска је симболично подржала Србију слањем специјалних јединица полиције током кризе које је укључивала Милорада Додика. Поред преклапања интереса – од којих су неки коруптивни – Србија и Мађарска деле одређене идеолошке ставове: оба режима су десничарски конзервативна, антиимиграциона и, по неким ставовима, исламофобична, што је потенцијално важно у случају Босне.
Руска пропаганда користи ову динамику како би тврдила да се у Европи појавио „руски фронт“, приказујући то као доказ слабости НАТО-а – посебно ако би се нације попут Словачке или Северне Македоније придружиле овој такозваној „моралистичкој балканско-централноевропској трансверзали“.
Ипак, ове „микро-антанте“ евоцирају иницијативе из међуратне ере, које су у коначници пале тест времена. Њихов основни недостатак је недостатак истинске посвећености. За чланицу НАТО-а као што је Мађарска, склапање савеза са Србијом, која није чланица, представља значајне ризике по углед и високе политичке трошкове код куће. Као и са многим претходним „савезима“ и „вечним пријатељствима“, овај споразум може представљати ништа више од мастила на папиру — пропагандног алата за домаће и регионалне политичке циљеве.
Промишљајући о будућности, нови оружани сукоб на Балкану остаје мало вероватан. Теорија застрашивања Србије на Косову била је неуспешна, а мало је вероватно да ће сличан приступ успети Додику, који наставља да тестира стрпљење НАТО-а као гаранта мира у Босни и Херцеговини. Упркос ширим глобалним тензијама, Сједињене Државе и Европска унија су генерално усклађене у погледу Босне и Херцеговине. Додикова склоност да изазива кризе ради сопственог опстанка вероватно ће се временом смањити, баш као што ће се смањити алармантни наративи о савезима и немирима.
Ипак, ови догађаји нису без значаја, јер указују на нарушавање поверења у глобалне савезе. Трвења унутар НАТО-а одјекују на Балкану и то је једна од њихових последица. Иако Русија може да искористи перцепцију нестабилности, директна интервенција остаје мало вероватна. Главни проблем је упорна пропаганда која регион приказује нестабилним, дугорочно јачајући ауторитарне тенденције и демократско назадовање на Балкану.
Чланци објављени у рубрици „Мишљења“ одражавају лично мишљење аутора и можда се не поклапају са ставом Центра
Љубомир Филиповић. Црногорски политиколог
