Оно што се данас дешава Црној Гори у контексту европских интеграција квалитативно се разликује од свега што смо видели у претходној деценији. Након више од дванаест година де факто паузе у политици проширења, сигнали који долазе од лидера земаља чланица Европске уније указују на то да је Брисел – барем симболично – спреман да поново покрене процес. Овде се не ради о новој великој визији проширења, нити о фундаменталном стратешком помаку за Унију, већ о потреби да се покаже да политика проширења није мртво слово на папиру.
У овом контексту, Црна Гора делује као идеалан кандидат. Држава са око 600.000 становника не представља економски или политички шок за Унију. Њено евентуално чланство не мења унутрашњи однос снага, не оптерећује буџет и не отвара нова системска питања. Управо из тог разлога, Црна Гора је „лаки залогај“ и добра политичка трговина: прихватање мале државе која је технички најдаље одмакла у преговорима омогућава ЕУ да пошаље сигнал да је проширење и даље могуће, без преузимања било каквих великих ризика.
Пре годину дана, у чланку који сам тада написао, изразио сам скептицизам у погледу стварне посвећености нове владе европском путу, посебно имајући у виду политички профил и раније јавне поруке премијера Милојка Спајића. Гледајући уназад, овај страх се показао неоснованим. Током протекле године, влада је очигледно убрзала своје активности у процесу преговора, институционална динамика се побољшала, а политички капитал је очигледно уложен у европску агенду. То, наравно, не значи да је процес постао линеаран или без ризика. Напротив, управо у овом „фото-финишу“ појављују се најопаснији потенцијални извори опструкције.
Србија остаје најзаинтересованији актер да Црна Гора – или било ко други у региону – не уђе у Европску унију пре ње. Ово није ствар емоционалне фрустрације, већ рационалног политичког прорачуна. Чланство Црне Горе у ЕУ би разоткрило чињеницу да сама Србија не жели чланство, или барем не под условима које је поставила Унија. Александар Вучић је овај став прилично јасно артикулисао у јавним иступима, а одговор премијера Спајића на X мрежи – да ће Црна Гора бити у ЕУ 2028. и тамо чекати друге, укључујући и Србију – био је политички коректан, али суштински провокативан за Београд.
Инструменти које Србија има на располагању нису нови. Они су комбинација дипломатског лобирања, медијског утицаја, политичких партија у Црној Гори које функционишу као продужена рука Београда, као и значајног дела Српске православне цркве. Управо тај црквени фактор заслужује посебну пажњу, јер се често погрешно тумачи као монолитан.
Претходних година, Вучић је свесно радио на фрагментацији центара моћи унутар СПЦ у Црној Гори. Додела статуса митрополије Никшићу није био пуки административни чин, већ политичка одлука са дугорочним последицама. То је додатно ослабило институционални ауторитет Цетињске митрополије, која се често – погрешно – доживљава као аутономни духовни центар у Црној Гори. Данас то више није институционално одржива теза.
Резултат ове фрагментације је постојање најмање две струје унутар СПЦ у Црној Гори. Једну предводи митрополит Методије (Остојић), који отворено и свим срцем подржава Вучића, руску политику и агресивни српски национализам. Другу предводи митрополит Јоаникије, који је опрезнији у својим јавним наступима, али идеолошки остаје доследан српском националном наративу.
Методијева струја је посебно проблематична. Под његовом влашћу развија се радикализована, милитантна и отворено проруска мрежа. Недавно хапшење представника Балканске козачке војске у Даниловграду – са великом количином новца, униформи и оружја – није изолован инцидент. Реч је о организацији чије су параде раније организоване уз Методијеву подршку, у присуству руских амбасадора, са којима одржава блиске односе. Овде више не говоримо о идеологији, већ о безбедносном проблему.
Занимљиве промене се дешавају и унутар политичког спектра српске националистичке заједнице у Црној Гори. Андрија Мандић, као председник Скупштине, показује знаке опреза и дистанцирања од Вучића. Његова реторика постаје умеренија, проевропска, а дипломатске активности интензивније. Очигледно је да Мандић покушава да изгради легитимитет на Западу и представи себе као „одговорног“ националисту који може бити део европског политичког оквира.
Супротно томе, Милан Кнежевић остаје дестабилизујући фактор. Као политички мање потентни део коалиционог дуа, он компензује свој недостатак институционалне моћи сталним изазивањем криза. Недавни позиви на антиимигрантске акције, који су резултирали паљењем продавница и насиљем над турским држављанима, нису случајни ексцеси, већ део шире стратегије стварања хаоса.
Посебно је забрињавајућа ситуација у општини Зета, где се под Кнежевићевим политичким покровитељством организују протести против изградње постројења за пречишћавање отпадних вода – пројекта који је кључан за испуњавање стандарда ЕУ у области заштите животне средине. Ширење панике и дезинформација о наводној штетности постројења има јасан циљ: блокирање европских реформи на терену. Читавој ситуацији додатну тежину даје чињеница да у Зети постоје структуре повезане са бившим припадницима Црвених беретки и организованог криминала, укључујући Радојицу Божовића, чије се име са страхом помиње у Црној Гори.
На самом крају ове године, Црна Гора се суочила са још једним изазовом: привременим блокирањем затварања преговарачких поглавља 10 (пољопривреда) и 13 (рибарство) од стране Француске. Ова два поглавља била су део пакета од пет планираних за затварање до краја 2025. године, што би омогућило да израда Уговора о приступању почне 2026. године, како је најавила немачка канцеларка.
Сумње према Француској у Црној Гори нису без историјског и политичког контекста. Француска је одиграла кључну улогу у окупацији и анексији Црне Горе 1918. године, снажно подржавајући Србију. У новијој историји, француски амбасадори су често показивали отворене симпатије према српским националистима у Црној Гори. Награђивање ректора Универзитета Црне Горе, Владимира Божовића – познатог по својим проруским ставовима и позивима на „девестернизацију“ – као и интервју француског амбасадора за Борбу, медиј који се доживљава као пропагандно средство Александра Вучића, додатно су појачали сумње.
Француско-српски односи су објективно блиски: значајна српска дијаспора у Француској, везе са француском крајњом десницом и чињеница да је Арно Гијон, бивши активиста на тој сцени, сада високи званичник у влади Србије. Међутим, ова епизода се завршила повољно за Црну Гору. Након директних разговора између премијера Спајића и председника Макрона и интензивне дипломатске активности, француски став се променио у року од 24 сата, отварајући пут затварању пет поглавља и реалној могућности чланства до 2028. године.
Упркос овом позитивном исходу, ризици нису нестали. Први је управо француско-српска блискост, која би могла бити поново активирана у једном од наредних корака. Други је потенцијално погоршање односа са Хрватском, на чему стратешки раде српски националисти у Црној Гори, стално покрећући питања границе, Јадранског мора и ратне прошлости деведесетих. Трећи ризик је могућност координисаног деловања Србије и Албаније да успоре црногорски пут, на шта указују протести у Ботуну и необично српско-албанско „партнерство“ у локалним питањима.
Упркос свему, важно је нагласити конструктиван приступ опозиције у Црној Гори, која – иако није на власти – значајно подржава европски пут. То је кључна разлика у поређењу са Србијом, где је подршка чланству у ЕУ око 40%, док у Црној Гори прелази 70%.
Црна Гора се налази у ретком историјском тренутку у којем се геополитичке околности, унутрашња политичка воља и институционална спремност поклапају. Овај прозор неће бити дуго отворен. Да би се искористила прилика, потребно је неколико јасних потеза:
- Без компромиса по питању безбедносних претњи. Држава мора одлучно да одговори на сваки облик милитантног екстремизма, посебно онај са спољним везама, без обзира на црквени или политички кишобран.
- Јасна комуникација са партнерима у ЕУ. Црна Гора мора континуирано да обавештава кључне државе чланице о дестабилизујућим акцијама регионалних актера, посебно Србије, уз конкретне доказе и примере.
- Деполитизација кључних инфраструктурних пројеката. Пројекти везани за стандарде ЕУ, попут заштите животне средине, морају бити заштићени од локалних политичких уцена и дезинформација.
- Проактивна регионална дипломатија. Односи са Хрватском и Албанијом захтевају активно управљање, пре него што постану инструмент опструкције.
- Унутрашњи консензус о ЕУ као државном интересу. Европски пут мора остати изнад дневне политике и страначких прорачуна.
Ако Црна Гора не искористи ову прилику сада, следећа можда неће доћи деценијама. Ако је искористи, постаће не само чланица ЕУ, већ и преседан који ће разоткрити ко у региону заправо жели Европу, а ко Европу користи само као изговор.
Љубомир Филиповић. Црногорски политиколог
Чланци објављени у рубрици „Мишљења“ одражавају лично мишљење аутора и можда се не поклапају са ставом Центра
