Након политичких промена 2020. године у Црној Гори, поједини грађани почели су да користе назив Црква Србије, како би истакли улогу Српске православне цркве (СПЦ) као оруђа спољне политике државе Србије. СПЦ је неформална институција државе и продужена рука деловања државе, по угледу на Руску православну цркву (РПЦ). Понекад се не зна где престаје црква а почиње држава, и обрнуто.
Осим тога, СПЦ је институција српског национализма. Његовог агресивног облика етничког национализма, који је искључив у погледу етничке и верске припадности.
Црна Гора је након 2020. године дошла под јак утицај Српске православне цркве, што значи да је индиректно повећан утицај Србије и Русије у овој земљи.
Доказ за то је повећање броја националистичких организација, међусобна подршка руских и српских амбасадора из СПЦ, честе манифестације подршке Русији под управом архијереја Српске православне цркве у Црној Гори, а посебно епархије будимско-никшићке под вођством Епископа Методија (Остојића).
Српска црква у Црној Гори уређена је другачије од Руске цркве у Украјини. Она у Црној Гори нема централизовану и хијерархијску структуру. Унутар српске цркве не постоји Црногорска православна црква, ни по облику ни по садржају, као што је то био случај у Украјини са такозваном Украјинском православном црквом. На територији Црне Горе делују четири епархије. Две од њих се воде у самој Црној Гори, а седишта друге две се налазе у Србији и у ентитету Република Српска у Босни и Херцеговини.
Јужном половином Црне Горе влада митрополит који столује у старој краљевској престоници Цетињу, а на северу већ поменути Методије.
Управо је тај Методије пре неколико дана извршио притисак на црногорског министра културе да промени првобитну негативну одлуку и дозволи граду Колашину да подигне споменик Амфилохију, покојном митрополиту Српске цркве у Црној Гори.
Амфилохије је био суверени поглавар српске цркве у Црној Гори, а његов лични ауторитет учинио је да се српска црква у Црној Гори понаша аутентично и самостално делује. Не за добро Црне Горе, наравно, јер је та стечена самосталност коришћена за вођење српског национализма, посебно током деведесетих.
Амфилохије је предводио протестни покрет 2020. године и дао критички допринос у промени власти у Црној Гори. У томе му је помогао и руски митрополит у Украјини Онуфрије, који је током протеста дошао у Црну Гору и учествовао у њима.
Током тих протеста, Црна Гора је била под великим притиском Србије и Русије. Медијски, социјални и безбедносни притисци резултирали су масовним протестним покретом, који је имао за циљ да заустави враћање власништва цркава и храмова у државну својину, као што је то био случај до 1918. године. Овај потез власти имао је за циљ слабљење утицаја Српске православне цркве и отварање врата јачању структуре Црногорске православне цркве, која је, за разлику од СПЦ, лојална Црној Гори.
Протести су имали облик верског обреда, а два пута недељно организоване су шетње са иконама у црквеној кореографији. Протести су кореспондирали са предизборном кампањом и црква је у њој активно учествовала.
Нова власт је формирана договором у једном манастиру у Црној Гори, а предводио ју је митрополит Амфилохије. Међу Амфилохијевим најближим сарадницима и пријатељима изабрани су нови премијер, нови министри просвете и правде, као и шеф Агенције за националну безбедност.
Од тада су се промениле две владе, политичка сцена персонално изгледа другачије, али је владајућа идеологија и даље под јаким утицајем СПЦ.
Доказ за то је и чињеница да је црногорска Влада управо дала сагласност да се у Беранама, у режији градске управе и јавним средствима, подигне споменик поглавару српске цркве.
Ово није духовни већ политички чин и означава подршку политици и политичком ангажману покојног српског митрополита.
А каква је она била? То најбоље илуструју реакције мањинских партија у Црној Гори, које парадоксално учествују у владајућој коалицији. Наиме, албански и бошњачки политичари осудили су овај чин, подсећајући на говор мржње и дискриминацију које је у својим јавним наступима представљао митрополит Амфилохије. Посебно према муслиманским Албанцима и Бошњацима.
Митрополит Амфилохије је негирао постојање посебне црногорске нације и идентитета, често не бирајући речи да увреди и понизи оне Црногорце који себе не сматрају Србима. Црногорску нацију је назвао комунистичком измишљотином, а Црногорце копиладима Милована Ђиласа (југословенског комунистичког вође и каснијег дисидента).
Амфилохије је био познат по подршци и заступању осуђених ратних злочинаца. Деведесетих је на Цетињу угостио паравојне јединице под вођством озлоглашеног Жељка Ражнатовића Аркана, а за хероје је прогласио Радована Караџића и Ратка Младића.
Он је критиковао власт у Србији што је „попустила“ Косову, а псовао и претио онима који не подржавају Русију. Био је присталица антизападних ставова, упоређивао је НАТО са нацистичком Немачком.
Влада Црне Горе подиже споменик личности таквог определења, а њени прваци истичу Амфилохија као пример карактерног вођства.
То је реалност Црне Горе данас.
Оваква владина политика значајно нарушава друштвену кохезију у Црној Гори, јер је Црна Гора мултиетничко и мултиконфесионално друштво. Нарушавањем секуларизма, темпирана бомба се поставља у темеље црногорске државности и суверенитета.
Поред ове одлуке, челници владајуће већине најављују подизање цркве на врху планине Ловћен, симболично значајном месту за црногорски национални мит. Поред тога, интензивно се ради на увођењу двојног држављанства са циљем увођења великог броја грађана Србије у политички систем Црне Горе.
Дугорочно, ова акција ствара услове за промену црногорског устава. Све то доводи до губитка независности и потчињавања Црне Горе Србији. То су јавни и нескривени политички циљеви српске националистичке политике и Српске цркве у Црној Гори.
Ова политика штети односима Црне Горе са другим земљама у региону, пре свега са Хрватском и Косовом. Нарушени односи са Хрватском прете да угрозе пут Црне Горе ка ЕУ, што би властодршци у Београду једва дочекали.
Као што Путин не жели да види успешну и напредну Украјину, јер таква Украјина може да угрози његову моћ у Русији, тако ни Александар Вучић не може да дозволи да Црна Гора уђе у ЕУ пре Србије.
Чланци објављени у рубрици „Мишљења“ одражавају лично мишљење аутора и можда се не поклапају са ставом Центра
Љубомир Филиповић. Црногорски политиколог
