Путања Црне Горе ка демократији била је фундаментално обликована – и ограничена – њеним доминантним партијским системом.
Деценијама су сви аспекти политичког живота били обележени дугогодишњом владавином ДПС-а. Иако је раскол 1997. створио привид плурализма, ДПС је задржао огромну контролу, подсећајући на друге системе доминантних партија као што су Мексико под ПРИ или Јапан под ЛДП-ом.
Међутим, промена владе 2020. године не може се сматрати продором демократије. Процес су преузели недржавни и неполитички актери, пре свега Српска православна црква и обавештајне структуре повезане са Србијом и Русијом.
Уместо примера демократске промене, Црна Гора је постала студија случаја страног злонамерног мешања у домаћу политику.
Из овога следе два закључка:
Прво, догађаји из 2020. нису допринели демократској трансформацији; уместо тога, довели су до сталног демократског назадовања, што је документовао Фридом Хаус. Идеја да протест који предводи црква, уз подршку споља, може демократизовати земљу, парадоксална је. Примена различитих демократских типологија (као што су оне немачке канцеларке Меркел) на Црну Гору данас открива пад у свих пет димензија: изборни режим, политичка права, грађанске слободе, хоризонтална одговорност и ефективна моћ управљања.
Конкретни примери потврђују ову ерозију:
- Црквени протести 2019–2020. године, изазвани контроверзним Законом о слободи вероисповести или уверења и правном статусу верских заједница, за који су Српска православна црква и њене присталице тврдиле да ће омогућити држави да одузме црквену имовину. Ови протести су одиграли главну улогу у мобилизацији опозиције и допринели су поразу ДПС-а на парламентарним изборима 2020. године.
- Белведерски/цетињски протести због устоличења епископа у септембру 2021. године, када су протести и насилни сукоби уследили након устоличења митрополита Јоаникија на Цетињу, што су многи видели као политизовани чин са дубоко испреплетеним верским, националним идентитетом и државном симболиком.
- Одлуке донесене под министарком Весном Братић: смена или суспензија просветних службеника и ускраћивање или одлагање финансирања. На пример, Факултет за црногорски језик и књижевност (ФЦЈК) је неколико месеци био без финансирања, његова служба обезбеђења је уклоњена, а професори су протестовали због онога што су описали као политички притисак.
- Скандали око незаконитог финансирања изборног процеса, укључујући оптужбе у вези са До Квоном, који је оптужен да је обезбеђивао новац црногорским политичким актерима кршећи законе о финансирању кампање. Иако је касније осуђен за фалсификовање докумената приликом покушаја бекства из Црне Горе, афера је истакла системске слабости у делу политичког финансирања.
Друго, демократизација се не може свести на једноставну промену власти. Оно што је важно јесте природа и квалитет те промене.
Пет година након промене из 2020. године, Црном Гором управља крхка и хетерогена коалиција странака која се није ослањала на изградњу институција, већ на клијентелистичке и тајне мреже. Многе од истих структурних слабости и даље постоје, укључујући политизована именовања, притисак на академске и културне институције и слабе механизме за одговорност.
Последично, црногорском друштву данас недостаје јасна визија о томе како правилно завршити демократску транзицију. Страно мешање, политичка нестабилност и одсуство кохерентне стратегије или консензуса елите настављају да поткопавају напредак и одржавају демократску ерозију.
Нажалост, уместо успешног примера демократије, Црна Гора је постала шампион демократског назадовања.
Danilo Kalezic. Montenegrin political scientist
Чланци објављени у рубрици „Мишљења“ одражавају лично мишљење аутора и можда се не поклапају са ставом Центра
