Државни завод за статистику Црне Горе, Монстат, објавио је резултате пописа из 2023. године, годину и по дана након што је попис спроведен. Док су неки подаци објављени раније, одговори на питања која се тичу националног, етничког идентитета, вере и језика знатно су каснила. Ови резултати су открили значајан пад оних који се изјашњавају као Црногорци, заједно са порастом оних који се идентификују као Срби. Многи овај тренд приписују чињеници да Црном Гором од 2020. године управља парламентарна већина уз делимично подршку Српске православне цркве и српске државе.
У свом претходном тексту за ЦВБС, писао сам о улози Српске православне цркве у црногорској политици. Резултати пописа нуде додатне доказе о томе како је црква почела да доминира политичким и друштвеним процесима у земљи. Црногорски идентитет је под опсадом српског национализма, који на Црногорце гледа као на субетницитет унутар већег српског етноса. Ова идеологија, коју су прихватили актуелни режим у Београду и Српска православна црква, настоји да поткопа црногорски идентитет под маском заштите српског идентитета.
Црногорски идентитет је дуго био флуидан, и као такав тема многих научних дебата. Процес његовог формирања и консолидације је добро документован, како у популарној тако и у академској литератури. Оно што се, међутим, често занемарује јесте улога српске државе и Српске цркве у његовом обликовању. На попису из 1948. године, Црногорци су чинили 90% становништва Црне Горе. До 1981. овај проценат је пао на око 70%, док су Срби чинили само 3%. Српски националистички препород крајем осамдесетих додатно је умањио црногорски идентитет, при чему је број Црногораца пао на 60%, а Срба порастао на 10%. У деценији под Слободаном Милошевићем, заступљеност становништва с црногорским идентитетом пао је на 42%, док је број Срба порастао на 32%.
Након што је Црна Гора повратила своју независност 2006. године, попис становништва из 2011. показао је преокрет овог тренда. Проценат Црногораца је порастао на 45%, док су Срби пали на 29%. Међутим, након политичких превирања 2020. године, најновији попис показује повећање броја Срба за 4%, што је укупно 33%, а пад Црногораца за 4%, на укунпо 41%.
Овај тренд није ограничен само на Црну Гору. Широм региона, број људи који се изјашњавају као Црногорци је у опадању. У Србији је, на пример, становништво Црне Горе пало са 140.000 у 1991. на мање од 20.000 у 2021. С обзиром на то да у свету има само око 300.000 Црногораца, није претерано рећи да нашем малом народу прети нестанак.
Главни покретач овог тренда је етноцидна кампања коју води српски национализам. Српска црква у Црној Гори промовише српски идентитет, језик и националну митологију. Црногорце српско свештенство често одбацује као „копилад комунистичке идеологије“.
Ове промене нису вођене миграцијом; оне одражавају промену у начину на који се исти људи идентификују од пописа до пописа. Српска црква и српска држава одиграле су кључну улогу у обликовању најновијих резултата пописа, које је председник Србије Александар Вучић недавно прославио у обраћању Безбедносно-обавештајној агенцији Србије (БИА).
Највећа фракција црногорске владајуће коалиције након избора 2020. године, коалиција „За будућност Црне Горе“, своју кампању имала је у „Српској кући“ у Подгорици. Ову зграду, која доминира скромним хоризонтом града, у потпуности је финансирала Влада Србије и на њеном улазу је истакнута плоча захвалности председнику Вучићу. Министар у Влади Србије Селаковић, присуствовао је и отворио 2019. Ово је само једна од илустрација активног улагања Србије у српске организације у Црној Гори.
Парадоксално, већина српских политичара и лидера у Црној Гори није из Србије. Они су етнички Црногорци који тврде да је Црна Гора српска држава, а не посебан ентитет.
Српски национализам је добио замах и у црногорским медијима. Три од четири највеће ТВ станице са националним фреквенцијама су у власништву српских компанија, од којих две контролишу појединци блиски Вучићу. Током недавне посете Црној Гори, Вучић се осећао као код куће, вређајући званичнике црногорске владе, новинаре и цивилно друштво док су га интервјуисале управо ове куће.
Од 2020. године, много енергије је потрошено на спречавање проруских српских националистичких елемената да преузму контролу над безбедносним и одбрамбеним секторима Црне Горе. Међутим, Српска црква и националистички покрети су сада усмерили пажњу на црногорске културне и образовне институције. Истакнути проруски српски националиста именован је за ректора јединог државног универзитета у земљи, док је друга екстремно десничарска активисткиња постала министарка образовања. Кроз високо централизовани образовни систем, ова министарка је заменила бројне директоре школа националистичким лојалистима. Један од исхода ове промене био је узнемирујући тренд матурских прослава у средњој школи где су 18-годишњаци махали српским националистичким обележјима и певали националистичке песме.
Српске националистичке организације и културни догађаји су се умножили широм Црне Горе од 2020. године, што је довело до новог културног пејзажа којим доминира српски утицај. Црногорски глумци и певачи који подржавају ову националистичку агенду пронашли су платформе за успех, не само у Србији већ и у Москви. Српске компаније су такође стекле позицију у Црној Гори, а посебно МТЕЛ, телекомуникацијска компанија која је постала велики провајдер мобилних, интернет и кабловских услуга. МТЕЛ користи свој маркетиншки буџет да би извршио политички утицај, док се друге културне иконе попут тениске звезде Новака Ђоковића користе да подстакну црногорско јавно мњење у корист Србије.
Српска црква и државни циљеви у Црној Гори су далеко од остварења. На свом дневном реду имају неколико циљева да даље консолидују свој утицај у Црној Гори. Председник црногорског парламента залаже се за изградњу српске капеле на Ловћену, планини од дубоког значаја у црногорској националној митологији. Поред тога, постоји снажан притисак на либерализацију закона о држављанству како би се грађанима Србије омогућило да добију црногорске пасоше. Овај потез би могао драматично променити политички пејзаж Црне Горе, потенцијално довести до уставних промена које би земљу ближе ускладиле са Србијом.
Ови напори, комбиновани са подметањем Србије на путу Црне Горе ка европским интеграцијама, створили су савршену олују која угрожава дугорочну независност Црне Горе. Ако се ови трендови наставе, Црногорци ризикују да постану мањина у својој земљи, са својим идентитетом апсорбованим у српску националистичку агенду и експлоатисаним за интересе режима у Београду. Ово не би било први пут — присетимо се само срамне улоге Црне Горе у ратовима 1990-их.
Чланци објављени у рубрици „Мишљења“ одражавају лично мишљење аутора и можда се не поклапају са ставом Центра
Љубомир Филиповић. Црногорски политиколог
