Насиље над турским држављанима које се догодило у Црној Гори представља кулминацију вишенедељне антиимиграционе кампање мржње и дезинформација у домаћим медијима и друштвеном простору. Ова кампања није дошла изненада нити спонтано. Она је резултат нагомиланог незадовољства, дугогодишњег притиска на тржиште некретнина и животни стандард, али и организованог ширења наратива о претњи од „странца“ као узрока свих економских и друштвених проблема. Оно што је посебно привукло пажњу јавности и изазвало политичке сумње јесте чињеница да су међу најактивнијим промотерима овог наратива били актери блиски српским властима и медијским центрима, који су очигледно под контролом режима Александра Вучића. Ово поставља питање степена и природе спољног политичког утицаја на дестабилизацију Црне Горе, као и улоге локалних политичких субјеката у каналисању и инструментализацији овог незадовољства.
Да бисмо у потпуности разумели овај догађај, потребно је размотрити шири контекст имиграције у Црној Гори у протеклих двадесет година. Од обнављања независности 2006. године, Црна Гора је постала дестинација за неколико различитих таласа миграција. Први талас је обележио долазак средњих и великих инвеститора из Западне Европе, Русије и Блиског истока, у време када се Црна Гора позиционирала као ново туристичко и инвестиционо тржиште на Медитерану. Највећи део овог таласа дошао је из Русије: од политичких и пословних елита, до великог броја туриста који су Црну Гору видели као отворени простор за рекреацију, инвестиције и живот.
Други талас је уследио након руске окупације Крима 2014. године. У то време, у Црну Гору су почели да пристижу политички емигранти, интелектуалци, медијски стручњаци и економски стабилни грађани Русије који нису подржавали нову агресивну политику Москве. Овај слој миграната је био углавном проевропски оријентисан, интегрисан у урбану средину и није изазивао шире негативне реакције локалне јавности.
Трећи талас, који је био најмасовнији и најосетљивији по својој структури и последицама, догодио се у припреми за и након руске тоталне инвазије на Украјину 2022. године. У то време, у Црну Гору су дошли и Украјинци и Руси: неки бежећи од рата и разарања, други од мобилизације и политичке репресије. Ова миграција је била много хетерогенија од претходних, како по друштвеном, тако и по културном профилу. Истовремено, одвијала се и паралелна имиграција из Турске, која није била подједнако видљива јавности, али је постепено расла и била је повезана са пословним инвестицијама и отварањем низа малих предузећа, посебно у Подгорици, Бару и Будви.
Важно је напоменути да се истовремено развијао и економски аспект ове имиграције. Турска је данас највећи појединачни инвеститор у Црној Гори. Турски капитал је присутан у банкарском сектору, енергетској инфраструктури, грађевинарству, здравственим и образовним услугама, као и у широко распрострањеној мрежи малих и средњих предузећа која директно запошљавају локално становништво. Укупна потрошња имиграната у Црној Гори, укључујући руске и украјинске становнике који су овде последњих година пронашли привремене или сталне домове, представља један од стубова фискалне и монетарне стабилности. Потрошња у сектору услуга, трансакције некретнинама, порески доприноси и доприноси туризму чине значајан део економског дисања земље. У таквом контексту, политички наративи који подстичу непријатељство према инвеститорима и страним становницима не само да продубљују друштвене поделе, већ и директно угрожавају економске интересе Црне Горе и њену способност да настави пут европских интеграција.
Иако антиимиграционе поруке постоје у јавном простору већ дуго, до овог лета нису имале организован политички израз нити су се развиле у масовне протесте. Најчешће су се артикулисале кроз незадовољство повећањем цена и растом цена некретнина. Растућа потражња за становима и кућама од стране страних држављана повећала је цене, истовремено повећавајући трошкове живота. Упркос фискалним реформама владе Милојка Спајића које су довеле до повећања плата, део становништва је осетио економски притисак и растућу неједнакост. Међутим, ово незадовољство је остало распршено и неорганизовано.
Промена се догодила овог лета, када су се шириле дезинформације о наводних „100.000 Турака“ који се наводно насељавају у Црној Гори уз политичку подршку владе. Ову тврдњу је први јавно артикулисао Небојша Медојевић, некада реформиста и лидер опозиције, а данас политичар који отворено користи теорије завере, дезинформације и реторику моралне панике. Иако је Медојевић политички маргинализован и ван парламента, његов наратив је брзо преузео Милан Кнежевић, лидер политичког ентитета који је део владајуће коалиције и контролише кључне безбедносне и локалне полуге моћи, укључујући Општину Зета, стратешко транспортно чвориште са аеродромом у Подгорици.
Упркос томе што је на власти, Кнежевић је дуго користио сваку кризу као прилику да дестабилизује политичко окружење у Црној Гори, често у складу са спољнополитичким интересима Београда и Москве. Његови наступи на телевизији блиској српском режиму, праћени координисаном кампањом на Телеграм каналима и другим друштвеним мрежама које користе српски и руски националисти, створили су атмосферу јавне мобилизације која је имала снажан националистички подтекст инспирисан старим историјским предрасудама и стереотипима о Турцима и муслиманима. Окидач за протесте био је инцидент на улици у којем је повређен црногорски држављанин, уз драматичне медијске извештаје да је наводно тешко повређен и покушао да га убију турски држављани. Вест је објавила већина црногорских мејнстрим медија, без провере, доприносећи паници и растућем непријатељству.
Уследили су протести, напади на имовину турских грађана, паљење возила и вандалски акти, што је резултирало тренутном и импровизованом одлуком владе да уведе визе за турске држављане. Касније је утврђено да починиоци инцидента нису били турски држављани, већ држављани Азербејџана, да повређена особа није задобила тешке повреде, а истрага о томе ко је покренуо сукоб још увек је у току. Упркос томе, политичка и друштвена штета је већ била начињена.
Ако погледамо актере који су били најактивнији у подстицању панике, говора мржње и позива на насиље, видећемо препознатљив образац који је већ виђен у кризама 2015, 2016, 2019. и 2020. године: исти медијски чворови, исти Телеграм и Вајбер кластери, исте навијачке групе са криминалном прошлошћу и исте политичке личности које су истовремено део државних власти и координационих мрежа у Београду. Кампања се, дакле, није развила органски из постојећег друштвеног незадовољства, већ сврсисходно, кроз инфраструктурно присутне канале политичког утицаја. Овај континуитет указује на јасну политичку намеру, у којој је антиимиграциона хистерија само најновији „формат“, а циљ остаје исти: одржавати Црну Гору у стању перманентне напетости у којем реформски процеси никада не добијају стабилан простор за спровођење.
Стога, питање „да ли Србија стоји иза напада на Турке“ није питање да ли је неко послао директно наређење — већ да ли постоји политички интерес, медијска инфраструктура и оперативна мрежа која систематски производи нестабилност у Црној Гори кад год се она креће ка консолидацији и европској нормалности. И док се у Београду води отворени политички рат са Ердоганом око Косова и Бајрактар дронова, у Подгорици се преко локалних посредника ствара политичка сцена у којој се буди стари архетип Турчина као вјековног непријатеља. Стога постоји оправдана сумња да би крајњи циљ таквих акција могао бити отежање пута Црне Горе ка Европској унији и одржавање политичког утицаја Београда на кључне центре моћи у земљи.
То нас доводи до суштинског питања: хоће ли Црна Гора дозволити да улица и манипулисане масе одређују спољнополитичку оријентацију земље, цену капитала, сигурност инвестиција и међународни кредибилитет? Или ће, напротив, схватити да су мултиетничност, отвореност и космополитски карактер једина реална стратегија развоја земље са малим тржиштем и великим амбицијама?
Љубомир Филиповић. Црногорски политиколог
Чланци објављени у рубрици „Мишљења“ одражавају лично мишљење аутора и можда се не поклапају са ставом Центра
