Да ли ће због одласка Вучића у Москву еу затворити врата Србији? (Борис Варга)

Да ли ће због одласка Вучића у Москву еу затворити врата Србији? (Борис Варга)

То је дволични плес ЕУ, која Србију не би интегрисала ни да је потпуно демократска држава, и српског председника који је тога свестан и сваким даном помера црвене линије

Александар Вучић био је једини председник државе кандидата у ЕУ који је боравио у Москви на војној паради поводом 80-годишњице победе над фашизмом и руском прекравању историје. Српски председник се срео са руским председником Владимиром Путином и кинеским лидером Си Ђинпингом, коме се похвалио како успешно гуши демократију, борећи се против „обојених револуција“.

Од ЕУ државника Вучићу је друштво једино правио премијер Словачке Роберт Фицо, са ким су у Русији објавили заједнички видео са поруком, ту смо – па шта.

Због боравка у Москви, европски лидери су критиковали Вучића и Фица, говорило се и о стопирању европског пута Србије. Али у епилогу, неколико дана касније председник Европског савета Антонио Кошта започео је своју балканску турнеју управо из Србије.

Да је успео да се слика са америчким председникм Доналдом Трампом, Вучић би за наколико дана комплетирао фото галерију „четири стуба“ српске спољне политике – САД, Русија, Кина и ЕУ. Ради се о неписаној спољнополитичкој стратегији коју је још 2008. године започео председник Србије Борис Тадић, након проглашења независности Косова.

Две деценије импровизоване дипломатије

Ради се о импровизованој дипломатији, корисној само за промоцију личних режима. Међутим, пракса скоро две деценије такве неодређене српске спољне политике прихваћена је као реалност и почела је да даје резултате, који би могли оставити дугорочни негативни печат на политици и друштву те земље.

Пре свега то је укорењивање јаких антизападних расположења у српском друштву, која у социолошким истраживањима варијају од 50 до 70 одсто, у зависности од формулисања питања. Ако се у упитнику за истраживање јавног мњења помене и НАТО, гнев народа због интервенције алијансе 1999. године би могао да расте и до 90 одсто.

Иако званичници у Београду говоре о „четири стуба“ српске дипломатије, у питању је у ствари политика популарно названа у медијима „седења на две“ и традиционално лавирање Србије између Западне Европе и Русије. Политика „четири стуба“ посебно је отворила широко врата за руски утицај у Србији и на Западном Балкану који је последњих година достигао свој врхунац од краја Другог светског рата.

Због рата у Украјини утицај Путина у региону је ослабљен, али руска агентура тихо и вредно ради на све стране подељеног српског друштва. Док се патријарх Српске православне цркве Порфирије пред камерема Путину жали на студенте како их је тобоже опсео западни ђаво, на студентским протестима против власти увелико се виоре популарне православне руске црвене заставе са ликом Исуса, које у свом ратном походу на Украјину користе руски плаћеници.

Александар Вучић је стасао у политици ратних 90-тих година и научио лекцију својих претходинка. За разлику од српских лидера Слободана Милошевића, Војислава Коштунице и Бориса Тадића, Вучић зна да не сме да се директно конфронтира са Западом и да треба да да све оно што у економском смислу западни лидери од њега буду тражили.

У неолибералном глобализму, „четири стуба“ Вучићеве српске економије дају све време добре резултате, барем у корист његових личних политичких интереса. Од сваког се нешто купује и сваком се даје неки уносни посао. Французи – оружје, Немци – литијум, Кина – грађевина, Русија – енергетика.

На крају – безбедност. Србија је након пада социјализма 90-година показала какве све ратне проблеме може да направи у региону, уколико дође до великих глобалних промена. Иако се Запад потрудио да демонтира Србију као војну силу, политичке аспирације „велике Србије“ осатле су нетакнуте. Процеси Хашког трибунала за ратне злочине почињене у бившој Југославији нису довели до трајног помирења у региону и суочавању са прошлошћу. У Србији се тај суд сматра антисрпским, а изгубљени ратови у суседним републикама, као мржња окреужења према Србима. Студенти који протестују у Србији око поменутих питања се не изјашњавају, али јаки конзервативни дух ових протеста – заставе „Нема предаје“ Косова и четничка иконографија – говоре о томе да уколико дође до промене власти, биће уклоњен само један проблем застоја Србије – Александар Вучић. Сви остали остају.

Страх од властитог народа

У оваквим околностима, Бриселу не преостаје ништа друго него да само опомиње Александра Вучића, изражава забринутост, изражава жаљење или припрети са обуставом европских интеграција. Али, ЕУ због Вучића неће у пракси спуштати рампу на евроинтеграције, које ни сам не може да реализује према Србији. То је плес двоструке хипокризије, ЕУ не би Србију интегрисала ни да је савршено демократска држава и савесни кандидат, јер за такво нешто у Унији тренутно не постоји политичка воља. Са друге стране, Вучић и напредњаци добро знају да их ЕУ неће искључити из евроинтеграција и сваким даном померају црвене линије. Тако смо од форме „стабилократије“ Вучићевог режима, у коме је најважније мир и макроекономска стабилност, стигли до тога да се из Брисела затвара очи на сва кршења људских и демократских права у Србији.

Након свих притисака које режим Српске напредне странке чини према неистомишљеницима, од политичког прогона и затварања, до батинања и гажења демонстраната на улицама, право је чудо да за пола године масовних протеста нико у Србији није погинуо директно од руке режима. Зато је погинуло 16 људи због корупције и пада надстрешнице на железничкој станици у Новом Саду, што је и узроковало највећу политичку кризу у Србији од 2000. године.

Врх цинизма је да су ЕУ бирократе месецима затварале очи и ћутале на студентске протесте, иако је омладина тражила само оно што је Србији обавеза из преговарачког процеса за чланство у ЕУ.

Кандидатура и обећање чланства у ЕУ још увек остаје једна од важнијих полуга утицаја Брисела на Србију.

Стога, Вучић и даље може слободно да путује у Москву, састаје се са Путином и Си Ђинпингом, без страха да ће осим јаких речи Србију неко ставити у изолацију. Запад памти Слободана Милошевића и какве су последице биле када се због диктатора, који као таоце држи читав народ, потпуно затвори врата и тиме казни цео један национални колектив.
Највећи страх Вучића је од властитог народа који је сада, више него икад у његовој 13-годишњој владавини, спреман за револуцију. Ако се то деси, свакако Вучић и напредњаци могу да рачунају да се сакрију иза своја „два стуба“, пријатеља диктатора, баш као што је то могла породица српског председника Слободана Милошевића и бившег украјинског председника Виктора Јануковича.

Чланци објављени у рубрици „Мишљења“ одражавају лично мишљење аутора и можда се не поклапају са ставом Центра

Boris Varga. Serbian political scientist and journalist.