Самит Украјина – Југоисточна Европа, чији је домаћин била Тирана 28. фебруара, требао је пре свега да послужи као симболичан чин подршке Украјинцима из земаља региона. И тај циљ је заиста постигнут: Русија је јасно и недвосмислено означена као „агресор“, а Украјина је чула завете подршке „колико год је потребно“ да се агресор порази и постигне праведан мир.
Но ако ћемо да се приближимо од општих изјава и обећања ка прагматичним специфичностима, можемо да уочимо значајну разлику у садржају такве подршке коју нуде различити актери.
Декларација осуде и подршке
Завршни документ догађаја у Тирани била је Декларација самита, коју су подржали лидери Косова, Молдавије, Црне Горе, Северне Македоније, Србије, Украјине, Албаније, Босне и Херцеговине, Бугарске, Хрватске и Румуније – председници Вјоса Османи, Маја Санду, Јаков Милатовић, Стево Пендаровски, Александар Вучић и Володимир Зеленски, премијери Еди Рама, Борјана Кришто (председавајућа Савета министара БиХ), Николај Денков, Андреј Пленковић и Јон-Марсел Чолаку.
Кључне поруке у Декларацији биле су осуда „ничим изазване војне агресије Русије на Украјину“, која „остаје највећа претња европској безбедности и међународном миру“. Акт агресије је дефинисан као „неприхватљив“ и наведен као флагрантно кршење међународног права, укључујући Повељу УН, и „злочин против украјинског народа“.
Учесници самита су поновили своју „непоколебљиву подршку независности, суверенитету и територијалном интегритету Украјине унутар њених међународно признатих граница од 1991. године“.
Земље су нагласиле да остају „посвећене пружању Украјини неопходне подршке у борби против руског агресора онолико дуго колико је потребно за постизање свеобухватног, праведног и трајног мира“. Истовремено, напомиње се да би будућа победа и мир требали да буду засновани на Повељи УН и „украјинској формули мира“, што додатно наглашава спремност да се подржи визија Кијева о начинима за окончање рата. Учесници су такође изразили спремност да учествују у имплементацији Формуле мира коју је изнео председник Украјине Владимир Зеленски, а која је у складу са циљевима и принципима Повеље УН, и да учествују на инаугурационом Самиту мира, обезбеђујући најшире могуће међународно учешће у овом процесу.
Декларација такође наглашава „чврсту посвећеност да се особе одговорне за злочин агресије, злочине против човечности и друге злочине по међународном праву, почињене у вези са агресорским ратом Русије против Украјине, приведу правди, кроз одговарајуће непристране и независне истраге и кривично гоњење на националном или међународном нивоу“.
Потписници су се такође „сложили да сарађују и фокусирају наше напоре на повратак незаконито и илегално депортоване и присилно пресељене украјинске деце“.
Декларација је уз то дала подршку европским интеграцијама Украјине и евроатлантским аспирацијама; јачању заједничких напора против хибридних претњи у вези са дезинформацијама и изазовима сајбер безбедности; посвећеност учешћу у послератној обнови Украјине и напорима у деминирању.
Посебна Србија
Још једном да напоменемо да је, упркос оквирној природи Декларације, њена прилично оштра формулација наишла на подршку свих учесника самита, укључујући и Србију. Према речима председника земље Александра Вучића, клаузула о увођењу санкција Русији уклоњена је из Декларације на његов захтев. Међутим, помињање санкција, које Србија категорички одбија да уведе, не би учинило Декларацију много радикалнијом. Потпис председника Србије стога је несумњиво важан корак ближе ка Кијеву.
Разлог за овакву политику коју води Београд је сасвим јасан. Тај разлог је Косово.
Tоком сусрета са новинарима у Тирани Вучић је истакао значај за Србију чињенице да Украјина никада није признала Косово, те се стога води као једна од ретких земаља која може да говори о територијалном интегритету, јер није „погазила” права други.
Међутим, упркос спремности Србије да спречи било какве потезе Кијева који иду на руку Приштини, Београд тренутно своју подршку Кијеву ограничава на политичке декларације и повремену подршку међународним резолуцијама које на овај или онај начин осуђују руску агресију на Украјину. Ниједан од практичнијих корака, попут увођења санкција Москви или војне помоћи Кијеву, тренутачно није на столу, као ни промене у политици Београда по том питању. Коментаришући исход форума у Тирани, Вучић је посебно истакао да Србија са украјинским лидером није потписала никакве споразуме о сарадњи у погледу наоружања и муниције.
Володимир Зеленски је такође потврдио да ће се очувати прилично ограничен формат српско-украјинског пријатељства. Према његовим речима, током састанка са председником Србије, странке су „координисале даљње контакте у циљу обезбеђивања подршке Формули мира из што већег броја земаља”. Овде се ради о наставку дипломатске сарадње на међународним платформама, а не о преласку на нови ниво који би укључивао санкције Русије и оружје за Украјину.
Што се Косова тиче, званичници у Приштини подржавају Украјину колико могу. Али чак ни то Републици не улива поверење да ће на крају запечатити признање од стране Кијеву.
Планови за Албанију
За разлику од Србије, Албанија, која је заједно са Украјином била домаћин самита, била је једна од првих земаља која је послала војну помоћ Украјини након велике руске инвазије. То нису била „ћебад и шлемови“, већ убојито оружје и муниција.
Тренутно је Албанија међу првих десет земаља у погледу помоћи Украјини по глави становника, са намером да даље развија ову сарадњу. Друго је питање то да је потенцијал њихове подршке прилично ограничен, пошто Албанија нема сопствену одбрамбену индустрију као такву.
Коментаришући предлог Зеленског на самиту о заједничкој производњи оружја и муниције са земљама у региону, премијер Албаније Еди Рама је напоменуо да, иако Албанија нема војну индустрију, преговори са партнерима о враћању старе инфраструктуре већ су у току. Ово је позитиван сигнал пре свега за Кијев, иако је Рама истакао да су Албанији одбрамбена предузећа потребна „пре свега због себе саме“. Веома смо свесни да треба више да улажемо у одбрану, као и сви други, и то ћемо и да урадимо“, нагласио је албански премијер.
Регионална димензија
Међу осталим договорима постигнутим на самиту у области одбране, вредан је пажње онај између украјинске и хрватске владе о заједничкој производњи беспилотних летелица, који је Зеленски најавио после састанка са премијером Пленковићем.
Говорећи о другим земљама које су учествовале на догађају, посебно треба да се помене Бугарску. Иако су Зеленски и Денков водили билатералне разговоре у Кијеву пре догађаја у Тирани, ови преговори су саставни део односа Украјине са Jугоисточном Европом. Тренутно се са сигурношћу може констатовати да ће подршка Бугарске Украјини, укључујући и одбрамбену помоћ, да се настави. То потврђује и недавна изјава министра одбране Тодора Тагарева, који је најавио нови пакет војне помоћи Кијеву.
Нема детаља о разговорима Зеленског са румунским премијером, али мора да се напомене да је Румунија доследна у подршци Украјини суоченој са руском агресијом.
Према речима Зеленског, о сарадњи у области одбране било је говора и са другим учесницима самита у Тирани, укључујући председника Северне Македоније и шефа владе БиХ. Детаљи ових преговора нису саопштени, али је очигледно да су односи са Скопљем и са Сарајевом потпуно различити случајеви за Кијев. Северна Македонија (савезник у НАТО- у) је вероватно вољна да настави да подржава Украјину, укључујући снабдевање оружјем, иако нема довољно капацитета за то. БиХ је с друге стране, дом неколико великих произвођача система наоружања, војне опреме и муниције, али остаје веома тежак партнер због својих домаћих специфичности, које никоме нису тајна, па на њима нећемо да се задржавамо.
Наиме, упркос томе што је Црна Гора савезник у НАТО-у, Зеленски је одлучио да не истиче војну сарадњу са Подгорицом када је извештавао о састанку са председником Милатовићем на маргинама самита. Украјински председник је само кратко напоменуо да су разговарали о лечењу и рехабилитацији украјинских ратних ветерана у Црној Гори.
Нису поменути споразуми о сарадњи у области одбране са Молдавијом. Међутим, Кијев има посебан суседски однос са Кишињевом, а тренутно је главна тема разговора украјинског и молдавског врха пре свега ситуација у Придњестровљу. Преговори Зеленског са Санду у Тирани у том погледу нису били изузетак.
***
Закључно, треба да се истакне да је Самит Украјина – Југоисточна Европа у Тирани одиграо улогу моћне комуникационе платформе за земље региона како би могле да изразе једногласну подршку Украјини и договоре даљње кораке. Поред тога, билатерални састанци са Зеленским омогућили су лидерима да персонификују и диверсификују формате подршке ратом разореној нацији. Очигледно неће у свим случајевима бити говора о снабдевању оружјем (на несрећу Кијева), али је такође очигледно да је после самита у Тирани коначно јасно да би за земље Jугоисточне Европе неподржање Украјине значило ићи против општеприхваћеног тренда .
