Око Нове године, ствари су се поново захуктавале у Црној Гори. Претње саботажом, блокаде најважнијих саобраћајница и медијска кампања црногорских и српских медија блиских властима у Србији. Све је то стављено у контекст етничких и идентитетских разлика у Црној Гори. Реч је о уиграној и добро познатој матрици која оптерећује Црну Гору након политичких промена из 2020. године. Актери су добро познати локалној и регионалној јавности, као и по отвореним и нескривеним везама са Београдом и Москвом.
Први и најгласнији актер је Демократска народна партија, коју предводи Милан Кнежевић. Партија је настала расколом бившег конзервативног крила Демократске партије социјалиста, које је остало лојално Слободану Милошевићу након разлаза руководстава Црне Горе и Србије 1997. године. Данас је ДНП део коалиције За будућност Црне Горе, некадашњег Демократског фронта, која учествује у владајућој коалицији и контролише парламент и неколико стратешких министарстава у Црној Гори, као и неколико важних јавних предузећа, укључујући Електропривреду Црне Горе, државну монополску компанију за снабдевање електричном енергијом. Такође, контролишу неколико важних градова где имају градоначелнике, укључујући општину Зета, где се одржавају последњи протести.
Упркос учешћу у власти и великим уступцима које су добили од премијера Милојка Спајића, ова фракција црногорског парламента стално изазива нестабилност. У градовима попут Пљеваља, градоначелник се понаша као сецесиониста и као да је најсевернија црногорска општина део Србије. Не славе црногорске националне празнике, већ српске, уз провокативне поруке и симболику коју многи становници Пљеваља доживљавају као непотребну и штетну. Град има велике инфраструктурне проблеме, загађење из локалне термоелектране је огромно, а синекуре у локалном Руднику угља и термоелектрани Електропривреде хране поменуту парламентарну фракцију.
У општини Зета, Кнежевићева ДНП је на власти и нема подршку шире коалиције за своје најновије активности. У питању је локална ствар и локална тема, у којој се дугогодишње незадовољство становника села Ботун због загађења из сада угашеног Комбината алуминијума користи као гориво за протесте против планиране изградње постројења за пречишћавање отпадних вода за главни град Подгорицу, где живи скоро трећина грађана Црне Горе. Ово постројење има финансијску и политичку подршку Европске уније, а његова изградња би помогла процесу приступања, јер Црна Гора мора да испуни стандарде заштите животне средине.
Иако је Кнежевићева ДНП гласала у подгоричком парламенту и на државном нивоу, заједно са својим партнерима, за све планове и документе који су омогућили припрему и израду пројектне документације, протести су организовани у време када је већ требало да почну радови и када је требало да машине уђу на градилиште.
Многи ову промену код Кнежевића приписују притиску из Србије, која већ неко време јавно и отворено изражава незадовољство најавама да би Црна Гора могла самостално да уђе у Европску унију. То је супротно политици Александра Вучића, који жели да се регион придружи ЕУ као целина. Како Србија има бројне нерешене проблеме и како је подршка за чланство у ЕУ на најнижем нивоу од почетка преговора, таква очекивањаделују тешко остварива, иако Вучић има пријатеље, савезнике и истомишљенике у ЕУ, попут Виктора Орбана и Роберта Фица, али и сигнале охрабрења из Француске. Проблеми Србије са Косовом, као и њене блиске везе са Русијом, главне су препреке које чине да Вучић нереално очекује да ће цео регион бити талац ових проблема.
Кнежевић је блиски сарадник и пријатељ Александра Вучића. Био је гост на скоро свим партијским скуповима Вучићеве Српске напредне странке и често се хвали фотографијама приватних састанака са Вучићем и његовом породицом. Подржао га је након протеста у Србији, а заузврат располаже великом мрежом Вучићевих телевизијских и медијских кућа у Црној Гори, као што су Прва ТВ, Адрија ТВ, портали Борба, Ало и ИН4С, као и део јавног емитера РТЦГ, који промовишу наративе о наводној штетности и корупцији која стоји иза пројекта постројења за пречишћавање отпадних вода.
Непосредно пред Нову годину, Кнежевић је, заједно са својим партијским сарадницима и представницима Општине Зета, блокирао улаз на градилиште, након чега су градоначелник Зете и још неколико десетина грађана одведени у полицијску станицу. Полиција је намерно избегавала хапшење Кнежевића, свесна да ће то искористити за даљу дестабилизацију, након чега је и сам сео у полицијско возило како би инсценирао хапшење. Београдски медији блиски Вучићу недељама су након тога водили кампању о наводно ужасном положају Срба у Црној Гори.
Кнежевић је претио да ће напустити владу и, очекивано, померио је фокус са питања животне средине на област идентитетских разлика, захтевајући да се српски језик уведе као службени језик у Црној Гори, да се српска тробојка као „национална застава“ уведе као званични симбол државе и да се у процедуру стави закон о двојном држављанству који би омогућио великом броју грађана Србије да добију црногорско држављанство по пореклу.
То су добро познати захтеви српске националистичке политике у Црној Гори, које подржава и Српска православна црква, а у којима критичари виде циљ стављања Црне Горе у подређени положај према Србији и дистанцирања од регионалних и европских политичких токова.
Занимљиво је да Кнежевићев „старији“ партнер Андрија Мандић, лидер парламента и Нове српске демократије, највећег партнера ДНП-а у коалицији За будућност Црне Горе, иако се залаже за исте политичке циљеве, сматра да је останак на власти и миран, стратешки рад на њиховом остваривању ефикаснији приступ. Многи, укључујући и структуре блиске Вучићу, постају нестрпљиви са Мандићевим понашањем, а на протестима у Ботуну могла су се чути скандирања која га оптужују за издају. Сукоб за сада није отворен, али је очигледно да постоји и да је пажљиво маскиран.
Иако Вучићева политика има веома малу подршку у Црној Гори, укључујући и међу Србима, то не значи да српски национализам, у својој агресивној црногорској верзији, није снажно присутан и дубоко укорењен унутар структура моћи у земљи.
Љубомир Филиповић. Црногорски политиколог
Чланци објављени у рубрици „Мишљења“ одражавају лично мишљење аутора и можда се не поклапају са ставом Центра
