Односи између Црне Горе и Украјине имају краћу историјски траг, али су у савременом политичком тренутку добили тежину која превазилази билатералне оквире. Након што је Црна Гора повратила независност 2006. године, успостављени су и дипломатски односи са Украјином, а у годинама које су уследиле, политика тадашње владе Мила Ђукановића била је у потпуности усклађена са спољном политиком Запада. Посебно када је реч о односима са Украјином, Црна Гора се, као кандидат за чланство у ЕУ и нова чланица НАТО-а, позиционирала као поуздан партнер, осуђујући анексију Крима, подржавајући територијални интегритет Украјине и придружујући се свим пакетима санкција против Русије без обзира на дотадашње везе и политичко-економске односе. У том периоду, спољна политика је представљала најснажнији стуб међународног легитимитета Ђукановићеве владе, посебно зато што су њене унутрашње димензије – борба против корупције, владавина права и демократизација – биле знатно слабије.
Након избора 2020. године, Црна Гора улази у период политичке нестабилности и дубоких подела, чији је окидач била мобилизација верника и присталица СПЦ против Закона о слободи вероисповести. У литијама које су се тада одржавале, важну улогу је играо митрополит Онуфрије, проруски црквени поглавар у Украјини, чије је присуство у Црној Гори имало и симболички и стратешки значај – као веза између Московске патријаршије и СПЦ, али и као сигнал духовне и политичке оријентације. Реторика црквених поглавара, посебно митрополита Јоаникија, често је садржала опасне паралеле између Украјине и Црне Горе, приказујући црногорски идентитет као вештачки и пројектован, слично руским тезама о Украјинцима као малим русима који су издали православно братство. Није случајно што су поједини универзитетски званичници, попут садашњег ректора Универзитета Црне Горе, јавно заступали ставове који директно доводе у питање црногорску државност, користећи Украјину као претећи пример стратешких намера Запада да саботира руску и српску духовност.
Са тоталном инвазијом Русије на Украјину у фебруару 2022. године, црногорска јавност се додатно поделила. Традиционално прозападни и грађански оријентисани Црногорци масовно су изразили солидарност са Украјином – кроз протесте, културна дешавања, па чак и институционалне гестове, попут подизања украјинске заставе на државним институцијама. С друге стране, српски идентитетски блок, уз подршку инфраструктуре СПЦ и придружених медија, организовао је скупове подршке Русији, ширећи наративе о „специјалној војној операцији“ и борби против НАТО-а. Ова подела није била само симболична – представљала је озбиљан тест доследности спољне политике земље у време када јој је стратешка оријентација била најпотребнија.
Упркос промени власти, Црна Гора је донедавно наставила праксу подршке Украјини и усклађивања са санкцијама против Русије. Међутим, како утицај проруских структура, оличених у лику председника парламента Андрије Мандића и његових сабораца из бившег Демократског фронта, јача у политичком животу земље, све је видљивији помак ка „неутралнијем“ тону. То је посебно очигледно у понашању црногорских парламентарних делегација на европским и међународним форумима, које све више избегавају директну осуду Русије или се уздржавају од гласања која захтевају јасну вредносну оријентацију.
Најснажнији симбол такве спољнополитичке дезоријентације био је случај најављене посете украјинског председника Володимира Зеленског Црној Гори. Посета је првобитно била заказана за 15. мај 2025. године, али је украјинска страна затражила дводневно одлагање због предстојећих преговора у Турској.
Најаву посете Зеленског пратила је пропагандна кампања у проруском гласилу ИН4С, које је основао ректор Црногорског универзитета Владимир Божовић. ИН4С је претио протестима, а њихов репортер са ратишта у Донбасу, Игор Дамјановић, ширио је устаљену пропаганду на својим каналима и у српским медијима о Украјини као нацистичкој творевини, прозивајући Милатовића и Спајића – који су блиски Српској православној цркви у Црној Гори – за издају.
Иако је председник Јаков Милатовић прихватио нови датум посете, премијер Милојко Спајић је изненада отказао свој део учешћа у посети, позивајући се на претходно преузете обавезе везане за устоличење папе у Риму, што је обесмислило боравак Зелинског у Црној Гори, пошто је премијер надлежан да потпише споразум. Медији су убрзо открили да је устоличење заказано за дан касније, 18. маја, што је повећало сумње да је у питању политички маневар и избегавање отворене подршке Украјини у тренутку када је у владајућој већини изражено противљење потписивању било каквог формалног споразума са украјинском страном.
У истом духу, локални медији су известили да је Спајић више пута интервенисао код црногорских амбасадора у Украјини, Америци и другим западним земљама, тражећи од њих да ублаже реторику у вези са Украјином и Русијом. Такав потез се може схватити као покушај балансирања између формалне припадности западном блоку и унутрашњих политичких притисака проруских савезника.
Ако се сетимо прошле године када је објављено да је кандидат за црногорског амбасадора у Москви човек који, поред црногорског, поседује и руски пасош, чији је отац функционер екстремно националистичке Рогозинове странке Родина, и који је лични пријатељ чеченског лидера Рамзана Кадирова, све то добија другачији тон и димензију. Иако је председник земље одбио да му да акредитиве, сам предлог такве особе за тако важну позицију говори много о стању спољнополитичког апарата земље.
Ове тенденције додатно је потврдила и недавна изјава црногорског отправника послова у Москви, који је у својим говорима и на друштвеним мрежама хвалио Феликса Џержинског, оснивача совјетског репресивног апарата, а у јавним наступима у Москви говорио о Русији и Црној Гори као о „два тела и једној души“. Реч је о континуитету наратива који покушава да симболички реинтегрише Црну Гору у руски православни свет, користећи емоционални и верски капитал као средство обликовања спољне политике.
Закључак који се намеће је да се Црна Гора налази у процесу пузајуће реоријентације – не кроз експлицитне одлуке, већ кроз симболично повлачење, кадровске изборе и дипломатску пасивност. Притисак СПЦ и њене мреже, уз помоћ политичких партнера из Демократског фронта, све више обликује спољнополитички дискурс. Премијер Спајић, због сопствене неодлучности и жеље да не угрози парламентарну већину, све више попушта пред овим притисцима, чиме додатно слаби позицију Црне Горе као доследног западног партнера.
Ако се овај тренд настави, Украјина би могла да изгуби Црну Гору као симболичног савезника – у време када јој је свака подршка драгоцена. Штавише, такав развој догађаја могао би послужити као преседан за друге државе у региону које флертују са идејом неутралности, али се заправо приближавају Москви. У овом сценарију, регионална оса Фико-Орбан-Вучић могла би да добије још једног, мада млађег партнера – Црну Гору, земљу која је некада сматрана примером евроатлантских интеграција на Западном Балкану.
Љубомир Филиповић. Црногорски политиколог
Чланци објављени у рубрици „Мишљења“ одражавају лично мишљење аутора и можда се не поклапају са ставом Центра
