Током округлог стола у Сарајеву, учесници дискусије покушали су да анализирају феномен руског присуства у региону. Дискусију, коју је модерирао Балша Божовић, оснивач Регионалне академије за демократски развој (Србија), организовао је почетком октобра Центар за студије Западног Балкана (Црна Гора).
Најновији догађаји у региону потврдили су и допунили ставове изнете током састанка.
Промена фокуса: Са хуманитарних на безбедносне претње
Данас се на Западном Балкану чврсто верује да ће руско присуство у региону бити ограничено само на „меку моћ“ и да „чизма руског окупатора“ никада неће крочити на овe земљe. Пре свега, због непостојања непосредне границе са Русијом, као и због планинског терена, који компликује кретање војске. Међутим, чак и неконвенционална, невојна средства мешања у послове региона могу имати опасне последице.
То је живописно демонстрирао случај „молдавских кампова на Балкану“, у којима су руски инструктори обучавали будуће агенте дестабилизације да изазову немире током избора у Молдавији. Ови паравојни „центри за обуку“, као што је познато, деловали су у Србији и Босни и Херцеговини.
Током округлог стола, истраживачки новинари БИРН-а Босне и Херцеговине, Нино Билајац и Ирвин Пекмез, и молдавски политиколог Роман Русу, представили су детаље овог случаја.
Многе већ доказане чињенице потврђују да се ради о систематском деловању читаве руске обавештајне мреже. Истовремено, у Босни и Херцеговини и Србији, ова активност је дуго остајала незапажена, све док службе за спровођење закона и обавештајне службе Кишињева нису јавно о томе известиле, а новинари спровели истраге.
Коришћење Западног Балкана као „базног кампа“ за припрему хибридних јединица првенствено показује рањивост региона на руске специјалне операције, чак и оне са паравојном компонентом. „Молдавски случај“ је јасно показао да Русија има капацитет да створи директну безбедносну претњу у региону. Нема гаранција да се одреди или појединачни саботери које обучавају руски инструктори припремају само за „рад“ ван Западног Балкана.
Овај пример молдавских кампова доказује да се суштина и формат руског хибридног утицаја у региону померају из хуманитарног у безбедносни домен. Учесници округлог стола су истакли опасност овог тренда.
Циљ Москве: Дестабилизација и „ново буре барута“
Претња дестабилизације на Западном Балкану, према речима стручњака, је реална, и штавише, то је главни циљ Русије у региону.
Како је нагласио украјински публициста Виталиј Портников, циљ политике Москве је „стварање нестабилности“, „претварање Балкана у ново буре барута“, како би „ојачала своје спољнополитичко присуство и суочила се са Западом“. У руском концепту спољних односа, савезници су само инструменти, а територије које траже односе са Русијом, одскочне су даске за нове офанзиве, приметио је он.
Међутим, локални стручњаци су уверени да Русија неће успети да увуче регион у нови оружани сукоб.
Реуф Бајровић, потпредседник Алијансе САД-Европа (Вашингтон), уверен је да су интереси Русије и интереси локалних елита дијаметрално супротни када је у питању претња озбиљне дестабилизације.
„На основу онога што смо видели из бројних извештаја и обавештајних података који су јавни, као и из јавних изјава, мислим да су Руси очекивали да ће Срби као нација започети неку врсту дестабилизације, што би онда Русима дало шансу да имају још дубљи утицај на српски народ“, рекао је он. Међутим, по његовом мишљењу, објективне околности на терену на Западном Балкану су дијаметрално другачије од оних из 1990-их. Политички алати за остваривање интереса су прихватљиви, али ништа више. „Не можете тако лако убедити српски народ да оде на Косово“, додао је.
Може се приметити да је, вероватно због овог „сећања на рат“ и невољности да се бори у још једном, сукоб на северу Косова, у Бањској, остао локализовани сукоб и није ескалирао у нешто веће. Јасно је да је присуство снага НАТО-а и КФОР-а био главни ограничавајући фактор у овом случају, али невољност елита и друштва да гурају ситуацију ка борби такође игра важну улогу.
Према Бајровићу, и Милорад Додик се суочио са избором да ли да крене ка даљој ескалацији.
Дуго времена, изјаве руских званичника и публикације у руским медијима биле су усмерене на ескалацију ситуације у Републици Српској (РС) и у Босни и Херцеговини (БиХ) у целини. Москва је снажно подржавала Додика у његовим сецесионистичким тежњама и акцијама усмереним на дестабилизацију БиХ, чак до тачке распада државе и ризика од оружаног сукоба. Међутим, како су показали недавни догађаји у Републици Српској, лидер босанских Срба и политички естаблишмент РС су се уздржали од ескалације и направили корак уназад. Одлука Народне скупштине Републике Српске да повуче законе и одлуке које су биле у супротности са Уставом БиХ и које је Запад критиковао, али које је Москва активно подржавала, указује на то да босански Срби – чак и они најпрорускији – нису спремни да изазову озбиљне сукобе са непредвидивим последицама. И они се сећају 1990-их.
Руски утицај као резултат захтева локалних елита
Нестандардни поглед на руско присуство на Балкану представио је на округлом столу у Сарајеву Виталиј Портников. Он је уверен да руски утицај углавном зависи од локалних елита „које одржавају његово постојање“. По његовом мишљењу, након распада Југославије, није само Русија настојала да буде присутна у региону, већ су и локални лидери покушавали да обезбеде подршку Москве како би ојачали своје позиције.
Реуф Бајровић се сложио са овим мишљењем, напомињући да регион никада није живео под руском влашћу и да је руски утицај на Западном Балкану резултат деловања локалних елита.
Како је Портников нагласио, лидери бивших југословенских република, пре свега Србије и Црне Горе, сами су позвали Русију, надајући се да ће она постати савезник њихових амбиција и ојачати њихове позиције.
У скоријој историјској перспективи, можемо се присетити Мила Ђукановића и његове одлуке да руски новац учини активним учесником црногорске економије.
Данас, Београд и српски лидер Александар Вучић делују као главни партнери Русије у региону. До пре само неколико дана, име Милорада Додика могло се поменути поред Вучићевог, али његово повлачење у Републици Српској сигнализира промену ситуације. Вучић остаје, и потребно му је неколико кључних ствари од његових руских пријатеља.
Прво – блокирање признања независности Косова у Савету безбедности, односно у УН. Друго – јефтин гас. Постоје и друга питања, али ова два су кључна, јер би неуспех у првом гарантовао политички колапс актуелних српских власти, а у другом – кризу у српској економији.
Када се интереси локалних балканских елита поклапају са интересима руских, следи продуктивна сарадња, као у случају блокирања признања Косова.
Када се њихови интереси разилазе, настају отворени или прикривени сукоби и кризе.
У Црној Гори, са Ђукановићем, дошло је до потпуног прекида односа и покушаја насилног свргавања бивших „партнера“ – дошло је до „државног удара“ са циљем спречавања приступања земље НАТО-у.
Србија ризикује енергетску кризу: прво, зато што руска страна одбија да прода НИС српским (или другим несанкционисаним) власницима, доводећи у опасност снабдевање нафтним дериватима; друго, зато што је Кремљ одбио да потпише дугорочни уговор о испоруци гаса (пошто су Руси вероватно одлучили да краткорочни гасни аранжмани служе као гаранција против национализације „Нафтне индустрије Србије“).
Србија као упориште руског утицаја
Политиколог Борис Варга из Новог Сада детаљно је, током округлог стола, говорио о ситуацији у Србији и њеној улози у ширењу руског утицаја.
„Русија и Србија остају главни дестабилизујући фактори у региону“, нагласио је он, додајући да је „Србија истовремено и извор и канал тог утицаја“.
Српски политиколог је изразио негодовање што европске институције показују недостатак интересовања за регион, што доводи до повлачења демократије, пораста ауторитарних тенденција и ствара простор за јачање Русије.
Посебно је изразио негодовање што се ЕУ не противи Вучићевом ауторитаризму, не мари за повлачење демократије, не подржава праведне захтеве демонстраната, не истиче потребу за фер изборима и не захтева увођење санкција Русији као предуслов за европске интеграције.
Међутим, овај став немешања је очигледно већ преиспитан — само неколико дана након Варгиних изјава у Сарајеву, Европски парламент је усвојио најстрожу резолуцију о Србији, захтевајући поштовање демократских норми и увођење санкција Руској Федерацији.
Остаје да се види да ли ће Брисел заиста успети да политику Србије прилагоди ЕУ. Ипак, у најмању руку, ЕУ јесте показала да више не толерише и неће толерисати ауторитарни и проруски курс Београда.
Вишевекторска природа руског утицаја: Не само Београд
Дуготрајна толеранција ЕУ према сарадњи српске владе са Русијом довела је до тога да се Србија ефикасно претворила у упориште руског утицаја — посредника преко кога Москва остварује своје циљеве у региону. Међутим, током округлог стола, стручњаци су упозорили да се Београд не доживљава као једино „руско регионално средиште“.
Према речима стручњака, постоји много „портала“ преко којих Русија врши свој утицај у региону.
С једне стране, одређени регионални политичари одржавају директан контакт са руским лидерима без посредовања Београда. Главни такав саговорник је Милорад Додик, који се од 2022. године састао са Путином најмање шест пута.
Штавише, сама Република Српска је постала значајан центар за ширење руског утицаја.
Босански новинари и стручњаци су нагласили да Република Српска тренутно функционише као важно средиште руског присуства у региону — и незваничног и званичног. Чак и дипломатско представништво у Босни и Херцеговини првенствено обавља своје активности не у главном граду, Сарајеву, већ у Источном Сарајеву (Република Српска), док је у Бањалуци отворена канцеларија руске амбасаде у БиХ са нејасним правним статусом.
Занимљива чињеница поменута током дискусије била је да се од 2022. године број особља руске амбасаде у Сарајеву значајно повећао, углавном захваљујући дипломатама протераним из других земаља због шпијунаже или безбедносних проблема.
С друге стране, говорници, укључујући босанског политиколога Омара Мемишевића, подсетили су на снажан мађарски утицај у региону, који се у многим аспектима може тумачити као продужетак руског утицаја.
Закључци
- Руски утицај на Западном Балкану остаје вишевекторски и хибридан, али показује тенденцију преласка у безбедносну сферу (руски паравојни кампови за молдавске грађане у Србији и Босни и Херцеговини).
- Регион одржава отпорност на дестабилизацију због сећања на ратове из 1990-их и невољности да се изазове нови војни сукоб, али претња остаје реална због замрзнутих сукоба и спољног (руског) утицаја усмереног на распламсавање регионалних подела.
- Локалне елите играју кључну улогу у одржавању или обуздавању руског утицаја. Управо регионална потражња за руским присуством одређује обим руског учешћа у пословима региона.
- Политика ЕУ према региону мора узети у обзир опасност од ширења руског утицаја. Европска унија сада почиње да ревидира своју политику према Србији, што може постати важан корак ка смањењу улоге Београда као руског упоришта на Западном Балкану.
- Република Српска је, после Београда, други центар руског утицаја у региону. Недавни догађаји у РС и Додиково повлачење од ескалације стварају прилику за смањење утицаја Русије на РС, БиХ и регион у целини.
- Оптужбе против Мађарске да је „агент Москве“ на Балкану морају се озбиљно испитати унутар ЕУ, али пре свега унутар НАТО-а.
Аналитичка група CWBS-а
