Увод
У модерној ери, где су границе између мира и рата све више замагљене, појавио се нови концепт сукоба који доминира стратешким промишљањем и глобалном безбедносном политиком – овај концепт је познат као хибридно ратовање.
Наведени термин, који сада нашироко користе научници, аналитичари безбедности и међународне институције, представља нови начин разумевања ратовања. У својој суштини, то је необјављени рат – битка која се истовремено води на више фронтова: на терену, у сајбер простору, у медијима и у јавној свести.
Овај облик ратовања постао је симбол нашег дигиталног доба, где су информације, перцепција и утицај подједнако важни као и војна моћ. Хибридно ратовање је фундаментално променило начин на који државе доживљавају безбедност и како се бране од претњи које нису увек видљиве.
У последњим деценијама, концепт хибридног ратовања постао је један од најсофистициранијих изазова за међународну безбедност. Уместо класичних војних сукоба, државни и недржавни актери све више користе комбинацију политичких, економских, информационих и сајбер инструмената како би постигли стратешке циљеве без директне конфронтације.
Дефиниција концепта „хибридног ратовања“
Термин хибридно ратовање описује облик интеракције у којем граница између мира и рата постаје замагљена.
Поједностављено речено, хибридно ратовање се односи на комбинацију традиционалних средстава ратовања (као што су оклопна возила – тенкови, војни авиони, тешка артиљерија, ратни бродови и подморнице) и нетрадиционалних средстава (као што су сајбер ратовање, вештачка интелигенција, комуникациони сателити, оружје усмерене енергије, биотехнологија итд.). Оно спаја конвенционалне војне операције са неконвенционалним тактикама, укључујући сајбер нападе, кампање дезинформисања, економски притисак, политичко мешање и коришћење недржавних актера.
У овом облику, рат се не одвија само на бојном пољу већ и у виртуелном простору, на друштвеним мрежама и у економији.
Френк Г. Хофман (2007) дефинише хибридно ратовање као „комбинацију конвенционалних и нерегуларних тактика, тероризма, организованог криминала и информационих операција“ усмерених на постизање стратешких циљева без уласка у отворени сукоб.
За разлику од традиционалних ратова, хибридно ратовање је тешко идентификовати и супротставити му се јер није формално проглашено. Оно делује у сивој зони, стварајући стално стање неизвесности. Због тога је хибридно ратовање један од највећих међународних безбедносних изазова 21. века.
У данашњем контексту, хибридно ратовање укључује:
- Коришћење медија за манипулацију перцепцијом;
- Сајбер мешање у критичну националну инфраструктуру;
- Политички утицај путем странака или невладиних организација; и
- Економски притисак усмерен на слабљење независних институција.
Ови инструменти стварају „маглу двосмислености“, где је агресију тешко идентификовати, али су њене последице по националну безбедност дубоке.
НАТО (Северноатлантски савез) дефинише хибридно ратовање на следећи начин:
„Хибридно ратовање је употреба комбинације војних и невојних средстава од стране државних или недржавних актера, отворених и тајних, синхронизованих или паралелних – укључујући редовне и нередовне снаге, сајбер нападе, дезинформације, економски утицај и друге ометајуће облике – усмерене на постизање стратешких циљева стварањем двосмислености, искоришћавањем рањивости мете и често деловањем испод прага који би покренуо потпуни војни одговор.“ Употреба термина хибридно ратовање у академској литератури приписује се Вилијаму Џ. Немету, који је 2002. године одбранио докторску дисертацију на Поморској постдипломској школи у Калифорнији под називом „Будући рат и Чеченија: Аргумент за хибридно ратовање“. Немет је анализирао како су чеченски побуњеници комбиновали традиционалне герилске тактике са модерном технологијом, пропагандом и дигиталном комуникацијом.
Концепт је касније развио и систематизовао Френк Г. Хофман између 2005. и 2007. године. У свом делу „Сукоб у 21. веку: Успон хибридних ратова“, Хофман је описао хибридно ратовање као координисану мешавину конвенционалних војних операција, тероризма, организованог криминала и пропагандних кампања.
Ранији допринос дао је Томас Хубер у делу „Сложени рат: Тај кобни чвор“ (2002), које је, иако не користи термин хибридно ратовање, пружило теоријску основу за његов каснији развој.
Неки научници тврде да хибридно ратовање није нова појава, јер су се сличне тактике појављивале кроз историју. Неконвенционалне методе биле су очигледне још у Пунским ратовима, када су Римљани користили деморализацију, исцрпљивање, нападе на линије снабдевања и избегавање директног сукоба са надмоћнијом картагињанском војском (Кар и Велш, 2022).
Развој концепта од 2000. године до данас
Након 2000. године, концепт хибридног ратовања постао је део стратешких анализа САД и НАТО-а. Посебна пажња му је посвећена након рата у Грузији 2008. године, када је Русија комбиновала војну акцију, сајбер нападе и медијску пропаганду како би утицала на исход сукоба – што се широко сматра првим практичним примером хибридног ратовања.
Криза у Украјини 2014. године означила је тренутак када је хибридно ратовање постало значајно на глобалном нивоу. Русија је користила „необележене војнике“, кампање дезинформисања великих размера, економски притисак и сајбер операције како би анектирала Крим без формалне објаве рата. Аналитичари НАТО-а су ову стратегију називали „руским приручником за хибридно ратовање“.
У последњој деценији, термин се такође користио за описивање акција Северне Кореје, Кине и Ирана, као и начина на који недржавни актери попут Хезболаха и ИСИС-а комбинују тероризам са модерним војним могућностима. Ратови у 21. веку више се не воде само за територију, већ за информације, утицај и перцепцију јавности.
Савремена релевантност и примена
У дигиталној ери, хибридно ратовање је постало најсофистициранији облик међународне конфронтације. Оно делује континуирано и често невидљиво кроз кампање дезинформације, политичке манипулације, економски притисак и сајбер мешање у изборе или рад јавних институција.
Организације попут НАТО-а и Европске уније основале су специјализоване центре за проучавање и сузбијање хибридних претњи, укључујући Европски центар изврсности за сузбијање хибридних претњи у Хелсинкију.
У својој суштини, значај овог концепта лежи у његовој способности да објасни како државе и други актери постижу политичке циљеве невојним средствима која ипак производе последице сличне ратним.
На савремено разумевање хибридног ратовања у великој мери су утицали сукоби из стварног света, као што су рат између Израела и Хезболаха 2006. године (који је Хофман користио као кључни пример) и руска анексија Крима 2014. године.
Хибридно ратовање на Косову и Западном Балкану: облици, актери и последице
Косово, као млада држава на геополитички осетљивом Западном Балкану, постало је јасна мета хибридних акција. Од дезинформација и спољне пропаганде до политичког и сајбер утицаја, земља се суочила са различитим облицима мешања усмереним на слабљење њеног суверенитета и државног легитимитета.
На Западном Балкану – а посебно на Косову – деловања хибридног ратовања првенствено укључују:
- Кампање дезинформација и пропаганде (антиамерички, антиНАТО, антиЕУ наративи и про-кремљинске поруке);
- Политички утицај и подршка локалним посредничким актерима;
- Економски утицај и културни утицај; и
- У неким случајевима, сајбер активности.
Актери који се најчешће помињу у институционалним извештајима укључују Русију (директно и путем дезинформацијских мрежа), Србију (као државног актера који користи политичке и утицајне алате) и Кину (кроз економске и инфраструктурне пројекте). НАТО, ЕУ и њихови механизми против дезинформација идентификовали су и супротставили се овим претњама.
Почеци хибридних утицаја на Косову (2008–2013)
Након проглашења независности 17. фебруара 2008. године, Косово је брзо постало мета покушаја да се делегитимише на међународној сцени. Србија је покренула широку дипломатску и пропагандну кампању како би спречила међународно признање нове државе. Током овог периода појавили су се први елементи хибридног ратовања: тајно лобирање у међународним организацијама, утицање путем регионалних медија и коришћење паралелних структура на северу Косова.
Русија је доследно подржавала српски наратив, представљајући Косово као „пропалу државу“ и користећи међународне форуме да утиче на глобално јавно мњење. Овај тандем Србије и Русије створио је окружење сталног политичког и информативног притиска на косовске институције, што представља класичан облик дипломатског и психолошког хибридног ратовања.
Интензификација хибридних акција (2014–2020)
Након анексије Крима од стране Русије 2014. године, концепт хибридног ратовања добио је нову глобалну димензију. Током овог периода, утицаји сличних стратегија почели су јасно да се уочавају на Балкану, посебно путем онлајн медија и друштвених мрежа.
На Косову, након оснивања војске (Косовске безбедносне снаге) и консолидације државних институција, значајно се повећао број дезинформативних кампања усмерених на дискредитацију ових процеса.
Током преговора у Бриселу 2017. године, покушало се утицати на јавно мњење путем портала који су ширили наратив да „Косово губи суверенитет“. Исте године, током кризе „српског воза“ који је покушао да уђе на Косово, демонстриран је покушај контролисане провокације — типична тактика хибридног ратовања за тестирање институционалне и јавне реакције.
У међувремену, руски утицај на Балкану се проширио кроз културне репрезентације, „хуманитарне“ фондације и информационе мреже које делују на прикривен начин.
Ко води „хибридно ратовање“ на Косову и у региону — ко су главни актери?
1. РУСИЈА — главни актер који се помиње због коришћења хибридних алата на Балкану је Русија.
Русија користи дезинформацијске мреже, сателитске/интернет медије и наративе који преносе анти-НАТО/анти-ЕУ поруке и покушава да појача етничке и политичке поделе. Русија се, такође, користи лобирањем за политичке интересе путем контаката са локалним политичарима и верским групама или проруским медијима. Извештаји Европског парламента, EUvsDisinfo и анализе НАТО-а јасно наглашавају да је наведено карактеристично за регион.
2. СРБИЈА — актер двоструког утицаја:
Српска држава је од стране неких извора описана као она која користи политичке и војне алате за одржавање утицаја на српске заједнице на северу Косова (паралелне структуре, стварање тензија, реторика и међународно лобирање). Неки елементи (укључујући тактику стварања/подржавања паралелних структура или пробеоградских информација) могу се сматрати делом стратегија утицаја које имају хибридни ефекат.
3. КИНА — економски и политички утицај (више као „мека/тврда моћ“ него типично војно „хибридно ратовање“):
Инвестиције, инфраструктура (БРИ) и економски и политички односи су облик утицаја који може имати своје хибридне ефекте (нпр. економска зависност као средство политичког утицаја). Академски и институционални извештаји наводе Кину као актера који користи економске инструменте за стратешки утицај у региону.
4. ПРОКРЕМЉАНСКИ актери / дезинформацијске мреже (домаће и међународне):
Кроз портале, канале друштвених медија и медијске наративе, покушавају да мобилишу јавно мњење против Запада, представљајући европске интеграције као претњу и повезујући локалне догађаје са глобалним догађајима (нпр. поређење Косова и Украјине). EUvsDisinfo документује конкретне примере ових наратива у својим извештајима.
5. НЕДРЖАВНИ АКТЕРИ и организовани криминал: Криминалне мреже, интересне групе, а понекад и паравојне/друштвене групе могу сарађивати са државним актерима или посредницима како би поткопали стабилност (криминалне руте, трговина информацијама, тајно лобирање). Ове мреже често служе као „оперативни објекти“ за акције које имају дестабилизујући ефекат (уобичајени елемент хибридних стратегија).
Конкретни примери на Косову и региону
Дезинформације око кризе на северу Косова (децембар 2022. и надаље): EUvsDisinfo и анализе локалних медија показују наративне кампање које оптужују Запад за провокацију и умањују улогу руског мешања у ескалацију. Ове кампање су за циљ имале каналисање беса, радикализацију мишљења и поткопавање поверења у институције Запада.
Употреба „војника без униформи“ и координисаних наратива: пракса примећена у сукобима као што су Крим/Украјина, али се у извештајима помиње због улога актера који помажу у стварању забуне и избегавању директне одговорности. Аналитичари повезују сличне наративне и тактичке модалитете са провокативним акцијама у региону.
Платформе и локални медији као канали за дезинформације: Извештаји НАТО-а и других организација показују да се многи портали, налози на друштвеним мрежама и видео канали користе за ширење лажних или манипулисаних вести које служе политичким циљевима спољних актера.
Економски утицај/позиви за партнерства из Кине: Инвестиције и економски споразуми се доживљавају као двосмерни — доносе развој, али и ризик од зависности и политичког утицаја. Академски и институционални извештаји стављају ово у контекст стратешког утицаја.
Хибридно ратовање у савременом контексту (2021–2025)
Пандемија услед COVID-19 и руска агресија у Украјини (2022) обележиле су јасно интензивирање хибридних операција на Балкану.
Током овог периода, проруски и анти-НАТО наративи били су појачани на регионалним порталима, који такође послују у косовском медијском простору. Овим залагањима настојало се створити забуну око евроатлантске оријентације Косова и неповерење у безбедносне институције.
Крајем 2022. и током 2023. године, извештаји Савета безбедности Косова и EUvsDisinfo идентификовали су десетине случајева ширења лажних вести везаних за:
- Улогу НАТО-а на Косову,
- Процес дијалога са Србијом и
- Присуство КФОР-а на северу.
Ови наративи често представљају Косово као „неуспели експеримент Запада“, са циљем да ослабе поверење грађана и поларизују јавно мњење.
Посебан случај су дезинформације против рата ОВК (Ослободилачке војске Косова), посебно против њених вођа. Ове дезинформације су продрле и код дела грађана Косова, оптужујући вође ОВК, који су годинама владали Косовом, као криминалце и корумпиране. Наведено представља оркестрирани напор Београда да оптужи Запад за сарадњу са ОВК.
Закључци и препоруке
Хибридно ратовање на Косову представља сталну стратешку реалност. То није отворени рат, већ континуирани процес утицаја који захтева институционалну и друштвену будност.
Косово би стога требало да:
- Развије националну стратегију за сузбијање дезинформација и страног утицаја;
- Ојача сајбер безбедност и заштиту критичне националне инфраструктуре; и
- Улаже у медијску писменост и грађанско образовање како би се побољшала друштвена отпорност.
Координиран приступ између безбедносних институција, медија и академске заједнице је неопходан за изградњу националне отпорности против хибридног ратовања – једног од централних изазова 21. века.
Рефлективни закључак
Закључно, хибридно ратовање је одраз нове глобалне реалности – реалности у којој сукоби не почињу декларацијом и не завршавају се прекидом ватре. То је рат за перцепцију, за наратив и за контролу информација. За разлику од ратова из прошлих векова, где се победник видео на бојном пољу, данас је победник онај који контролише умове, мреже и проток информација.
У том смислу, разумевање и проучавање хибридног ратовања више није само академско питање, већ национална и међународна потреба. Зато што се у 21. веку моћ не мери само оружјем и војскама, већ и способношћу утицаја, манипулације и контроле глобалне перцепције.
Стога, термин „хибридно ратовање“ остаје један од најважнијих концепата модерне безбедносне политике – подсетник да чак и у временима мира свет и даље може бити у рату.
Orhan Çeku. Associate professor for the subject of National Security at the public Haxhi Zeka University in the Republic of Kosovo
Чланци објављени у рубрици „Мишљења“ одражавају лично мишљење аутора и можда се не поклапају са ставом Центра
