Када говоримо о улози Русије на Балкану, треба имати на уму да постоје два потпуно различита периода руског утицаја на догађаје у региону и у бившој Југославији. Пре распада Југославије, Русија заправо није имала стварног утицаја на унутрашње процесе — барем не након сукоба између Тита и Стаљина. Југославија је тада била независна у својој спољној политици, оријентисана ка Покрету несврстаних, са сопственом идеологијом самоуправе. Стога је садашњи утицај Москве резултат нових односа који су се формирали између бивших југословенских република и Русије након распада федерације.
Може се рећи да су лидери бивших југословенских република, пре свега Србије и Црне Горе, самовољно пустили Русију у регион, очекујући да ће она постати савезник њихових властитих амбиција. Надали су се да ће подршка велике силе ојачати њихове позиције у региону, и у односима са Западом. Москва је искористила ову тежњу елита у Београду и Подгорици да се учврсти на Балкану, да створи нестабилност – јер управо то Кремљ назива „утицајем“ – те да Балкан још једном претвори у буре барута. Русија користи сукобе међу народима региона као инструмент за јачање свог спољнополитичког присуства и као начин конфронтације са Западом.
Проблем који сви, који Русију доживљавају као савезника, морају да разумеју јесте да она себе не види као партнера, већ као газду. А територију која тражи односе са њом – као почетну тачку за нове офанзиве. У руском концепту спољних односа, савезници су само инструменти. Већ смо видели како је Русија покушала да претвори Србију у такву почетну тачку, затим Црну Гору, па чак и Северну Македонију. И сећамо се како је, током рата у Босни, Русија ефикасно искористила трагедију народа те земље као полигон за своје будуће ратове – лабораторију која је касније постала темељ за сукобе у Грузији, Украјини и Молдавији.
Истовремено, руски утицај у бившој Југославији је у великој мери вештачки. Постоје земље које се не могу ослободити овог утицаја из географских разлога — као, на пример, Украјина. А постоје и оне које га не могу уклонити због историјских веза насталих након Другог светског рата: руска економија, обавештајне мреже, пропаганда — све се то укоренило пре више деценија и није лако искоренити. Међутим, у случају бивше Југославије, ствари су другачије. Овде утицај Русије постоји искључиво као резултат свесног избора, а не као последица економске или политичке нужности.
Након пада Милошевића, руски утицај у Србији је готово нестао и почео је да се враћа тек када су представници старих елита дошли на власт у Београду, под Александром Вучићем. Данас је руски утицај постао једно од главних пропагандних оруђа у рукама садашњих власти.
Исто важи и за Северну Македонију: током владавине Николе Груевског, Москва је имала упориште, али након његовог пада њен утицај је практично нестао. То показује колико овај утицај није зависан од дубоких друштвених процеса, већ од конкретних политичких личности.
У Црној Гори, где је Мило Ђукановић доследно водио земљу ка европским и евроатлантским интеграцијама, Русија није имала природне полуге утицаја. Стога је деловала кроз завере, покушаје пучева, подршку маргиналним проруским снагама и експлоатацију идеја о „српству“ и идентитету црногорског народа. Њена стратегија није развој, већ утицај. Освајање не територија, већ свести. Уместо тенкова — медији, уместо окупације — идеологија, уместо дипломатије — сентимент. Реторика „традиционалних вредности“ и „братства народа“ није ништа друго до инструмент моћи.
Проблем руског утицаја не лежи у снази који има, већ у флексибилности која га карактерише. Не зависи од Кремља, већ од локалних савезника који га одржавају. Сваки пут када нека балканска политичка елита тражи потврду сопственог значаја од Москве, она ефикасно одустаје од дела свог суверенитета у замену за симболичку подршку.
Међутим, права опасност не лежи у Москви, већ у илузији Москве. У веровању да се национална стабилност може купити на геополитичком тржишту. У нади да ће „историјски савезник“ решити унутрашње контрадикције које ми сами не желимо да решимо. Русија није ни отац ни заштитник — она је огледало у коме се слабости Балкана огледају јасније него било где другде.
Балкан данас поново стоји на раскрсници, али овог пута без романтичних речи и без митова. На једној страни — Европа, као систем правила, одговорности и дугорочних обавеза. На другој — Москва, као простор емоција, митологије и краткорочних обећања. Између ове две опције не стоји географија, већ психологија. Неки траже будућност, други — изговоре.
Русија нуди Балкану само једну улогу — да остане буре барута Европе, геополитичко експериментално поље између Истока и Запада. Европа, напротив, нуди једину шансу — да се коначно реши тог бурета. И свако ко верује да се мир може изградити на нестабилности унапред је одабрао хаос.
Стога, не треба се плашити самог руског утицаја. Оно што је застрашујуће јесте жеља народа у бившој Југославији за овим утицајем. И зато питање није да ли ће Москва остати присутна, укључујући и простор Западног Балкана, већ колико дуго ћемо јој држати отворена врата.
Vitaly Portnikov. Ukrainian journalist, political commentator, author and opinion-maker.
Чланци објављени у рубрици „Мишљења“ одражавају лично мишљење аутора и можда се не поклапају са ставом Центра
