Режим у Београду плаши се само блокаде државе и масовних немира
Сигурно је да су председник Александар Вучић и његова пратња пажљиво пратили побуну и нереде младих у Непалу, у којима су, због корупције и насиља над демонстрантима, гореле кључне државне институције и имовина чланова владајуће странке, док је гомила на улицама тукла представнике власти. Десетине погинулих, преко две хиљаде рањених.
Само недобронамерни би могли пожелети тако нешто за своју земљу, али насиље свакако може бити логичан одговор на године друштвеног пропадања, репресије и ароганције владајуће партијске касте. Узроци и актери криза у Непалу и Србији су слични, па стога постоји страх од сличних најгорих последица.
Председник Србије сматра да је сломио главне полуге протеста, тј. како тврди „обојене револуције“, гушећи протест наставника, академске заједнице и што је најважније — масовне протесте, растеравши звучним оружјем највећи студентски и грађански скуп у Србији 15. марта.
Тај скуп је био прекретница, студенти нису желели (тада непостојећи) „непалски сценарио“, иако је управо са таквим мотивом у престоницу стигао поприличан број узнемирених демонстраната.
„Магични“ бирачки списак
Србија је ушла у фазу појачане репресије, одмазде над онима који су протестовали против даљег спуштања у ауторитаризам. Вучић више не може да смири Србију, али ни побуњена Србија нема довољно снаге да сада натера председника да распише превремене изборе.
Циљ председника Вучића је да учини да протести статистичкој већини у Србији и политичарима на Западу изгледају као минорни, екстремистички и маргинални. Циничан је одговор власти да се протести гасе и у другим демократским земљама.
Европска унија у овој фази српске кризе више није кредибилна, иако би требало да постане важна у сваком могућем посредовању и преговорима између власти и демонстраната. Србија не може сама да изађе из ове кризе, а осим ЕУ нема никога на међународном нивоу да помогне Србији и посредује у демократским оквирима.
Брисел је отворено лицемеран, државе чланице ЕУ имају интересе и у ауторитаризму и у сиромашној Србији у развоју. Питање корупције и Вучићевог „магичног“ бирачког списка, који се сматра кључним за намештање избора, могло би се врло брзо решити притиском и затварањем финансијских вентила подршке режиму у Београду, али ЕУ (барем јавно) сада нема воље за то.
Време је за реакцију
Судећи по променама у полицији, Вучић је почео да подвргава све полуге силе својој потпуној контроли. Ослабљену српску војску заменила је параармија приватног обезбеђења и криминалаца. Тотални слом студентских и грађанских протеста дао би властима само илузорни осећај победе, јер људи би се затворили у своје домове — незадовољни, понижени, фрустрирани.
Ипак, превише је оних који ће можда, чак и без кључних утицајних независних медија, провести неко време у четири зида и на друштвеним мрежама, где ће бес само расти са потенцијалом за експлозију нове кризе.
Криза може настати из више разлога — страдање демонстраната током полицијске бруталности, урушавање неке нове надстрешнице, али и гашење медија, односно друштвених мрежа од стране режима. То би већ био „непалски сценарио“, који се, штавише, широко дели као инспирација у коментарима и мемовима креираним вештачком интелигенцијом. Србија је трећа у свету по броју оружја у рукама цивила…
Током десет месеци протеста говорило се о „петом октобру“, „украјинском сценарију“, „споразуму из Пржина“, али свет и околности се мењају. Слободни и фер избори су једино мирно решење за излазак из кризе. Међутим, они нису могући у Србији без поменутог спољног инсистирања и посредовања.
Вучић неће расписати изборе док не буде сигуран да је потпуно дискредитовао протесте, а студенти и грађани тренутно немају снаге да понове блокаде државних размера за период зиме и пролећа. Вучић се плаши само блокаде државе и масовних немира.
Незаинтересованост Брисела да реши питање процедуралне регуларности у Србији, која је кандидат за чланство, пре избора, а пре свега за решавање „магичног“ бирачког списка који врви од духова, аутоматски ставља ЕУ на страну саучесника у српској кризи. Усред великих очекивања, председница Европске комисије Урсула фон дер Лајен у свом последњем обраћању Европском парламенту није ни поменула Србију.
Ако се избори распишу у садашњим недемократским условима, ако се притисци и резултати општих избора исфабрикују као на последњим локалним изборима (у општинама Косјерић и Зајечар), Србија би могла да експлодира као никада до сада.
Борба за слободне и поштене изборе и одбрана изборне воље грађана Србије мирним методама, демократско је право сваке државе у XXI веку.
Насилни одговор разјарене масе и могуће велике жртве могу бити само последица агресије, репресије, ароганције режима и изборне крађе. Стога међународни актери, који би требало да су изнад ситуације, не смеју да затварају очи и морају благовремено да реагују на кризу у Србији.
Boris Varga. Serbian political scientist and journalist.
Чланци објављени у рубрици „Мишљења“ одражавају лично мишљење аутора и можда се не поклапају са ставом Центра
