Увод: „Тако данас Вучић и његови Диковићи причају бајке о партизанима из 1918. године, а заборављају оне из 1945. Причају о победама које се нису догодиле, а ћуте о поразима које су нанели четници. Граде споменике поразима, заборављају хероје. Они негују коров фашизма, гасе ватре антифашизма. И у тој земљи, када се историја пише по мери моћи – слобода постаје фикција. Јер када избаците партизане из учионица, а четнике ставите у лектиру – онда је све дозвољено.“
Замислите да Вам генерал српске војске каже да су партизани пробијали Солунски фронт. Да, да – 1918. године. Скоро три деценије пре него што су ти партизани заправо постојали. Не, ово није скеч са „Топ листе надреалиста“, већ изјава бившег начелника Генералштаба Љубише Диковића, дата на Дан победе, 9. маја 2024. године.
И нико се није смејао.
Јер када живите у земљи где се историја пише по налогу и брише по потреби, смех је луксуз. Србија више не ревидира историју – она је центрифугира, прекраја и злоупотребљава. И то уз подршку изнутра, али и уз злоћудну помоћ споља. А име те помоћи – сви знамо: Русија.
Докле иде ово лудило?
Према овој логици, „Ослобођење Београда“ је датум када су четници наводно ослободили град уз помоћ некакве „руске војске“, а не Црвене армије, коју су чинили Украјинци и други народи. Дан победе над фашизмом постао је дан изједначавања џелата и жртава. Операција Халијард – која је трајала три месеца и укључивала евакуацију савезничких пилота – третира се као цео Други светски рат. Четници, који су тих година сарађивали са окупаторима и водили грађанске ратове са партизанима, данас се представљају као ослободиоци.
Документи? Масакри? Савезнички извештаји? Није битно. Емоција је важна. А емоција је: „Наши људи су помагали Американцима, тако да смо били на правој страни.“ На чијој страни? Оној која је потписивала пактове са нацистима, прогонила комунисте и клала цивиле?
Љубиша Диковић није изузетак. Он је симптом.
Симптом земље у којој су споменици НОБ-у зарасли у коров, док се рефлектори окрећу ка споменицима Првог светског рата. Где споменик Љубу Чупићу – човеку који се смејао смрти – данас представља провокацију, док се за Дражу Михаиловића планирају нове школе и тргови. Где је Сутјеска ругло, а Равна Гора светиња.
У том свету, где је „помирење“ еуфемизам за капитулацију пред фашизмом, ништа више није нелогично. Јер је логика постала непријатељ режима.
И како све то пролази? Уз тишину и благослов Русије.
Ово није само домаћа, кућна продукција српског света, не. Овде су руски продуценти потписани у одјавној шпици.
Пажљиво гледајте:
- Сваке године 9. маја, руска амбасада у Београду организује догађај „Бесмртни пук“ – руско извозно средство за историјски ревизионизам. Почело је као комеморација, завршило се као идеолошка парада.
- Спутњик Србија и РТ Балкан систематски изједначавају партизане и четнике у својим чланцима, величају Дражу, уздижу Недића и своде антифашизам на „комунистичку обману“.
- Марија Захарова, главна портпаролка руског Министарства спољних послова, рекла је пре две године:
„Србија и Русија имају заједничку историјску мисију – борбу против фалсификовања историје.“
Преведено: заједно ћемо написати нову историју, по мери Путина и Вучића. Без Тита, без партизана. Само четници, Халијард и неки имагинарни Београд 1918. године, са Гагарином који маршира и Светим Савом који поздравља. Дистопија као таква.
И РС има улогу у тој шеми – као парадржавни холограм историје
У Републици Српској данас се 9. јануар слави као „Дан Републике“. Иако је то дан када је почело етничко чишћење. Истовремено, заборавља се 25. мај – дан када су партизани 1944. године разбили десант на Дрвар и спасили Тита и Народноослободилачки покрет.
У школама се не учи о партизанима, већ о „српској војсци“ у ратовима из снова и „два ослободилачка покрета“. Медији промовишу тезу да су четници „грешком проглашени колаборационистима“. А онда у Београду, Вучић са свештенством СПЦ полаже венце на гробљу српских жртава Првог рата – али не иде на Тјентиште. Јер каква је корист од тога да се подсећамо да су комунисти водили борбу када је Српска православна црква била на другој страни?
Зашто Србији сметају партизани?
Зато што подсећају. Зато што сведоче и указују на стране у Другом светском рату.
Подсећају нас да је 1941. године Србија ћутала, сарађивала и оснивала логоре за Јевреје и Роме. Подсећају да су прве устанке покренули антифашисти, а не „српски домаћини“. Подсећају нас да су Дражини четници клали цивиле, а не Хитлерове и војнике Вермахта.
И зато их треба заборавити. Или још горе – изједначити са четницима. Дакле имамо „помирење два антифашистичка покрета“, где је један ослободио Јасеновац, а други починио масакре – у Пљевљима, Фочи и Горажду.
У таквом окружењу, слобода је привремена, а фашизам само чека даљу афирмацију.
Тонино Пицула и „смрдљиво ђубре из ЕУ“
У све ово се уплиће један Тонино Пицула. Европски представник који је, замислите скандал, позвао на минут ћутања за жртве трагедије у Новом Саду. А онда је рекао оно очито: Србија се неће придружити ЕУ док не уведе санкције Русији.
Санкције Русији? Србија то не прашта!
Вучић га је одмах означио као „потрчка Хрватске“ и „непристојног човека“. Вулин је додао: „усташко ђубре“. Вучићевић га је назвао „смрдљивим ђубретом“. И све то само зато што је рекао да Србија не може бити истовремено у бриселском салону и московском ровокопачу.
Али то није Пицулин проблем. Он је само лакмус папир. Проблем је што је цео режим – од Пинк телевизије до Патријаршије – постао црна рупа у којој нестаје историјска истина. А проблем је, можда чак и већи, што ни такозвана српска опозиција не види проблем. Кад би могли, били би већи Вучићи од Вучића.
Солунски фронт, из колевке
Тако данас Вучић и његови Диковићи причају бајке о партизанима из 1918. године, а заборављају оне из 1945. Причају о победама које се нису догодиле, а ћуте о поразима које су им нанели четници.
Граде споменике поразима, заборављају хероје.
Они негују коров фашизма, гасе ватре антифашизма.
И у тој земљи, када се историја пише по мери моћи – слобода постаје фикција.
Јер када избаците партизане из учионица, а четнике ставите у лектиру – онда је све дозвољено.
Закључно: Kо не зна истину, поновиће злочин.
Драги моји, ово није текст о прошлости. Ово је упозорење за будућност. Ако дозволимо да се историја претвори у бајку, бајка ће се завршити крвавим поглављем.
Ако заборавимо да је фашизам изгубио 1945. године, имаћемо нову 1941. годину.
И све док су партизани непожељни, а четници узори, ми смо друштво које се не бори против истине, већ је закопава.
А када се истина закопа – знате шта расте из тог тла.
Фашизам. Опет. Само у боји и са благословом СПЦ, Москве и Андрићевог венца.
Драган Бурсаћ. Професор филозофије, колумниста и новинар (БиХ).
Чланци објављени у рубрици „Мишљења“ одражавају лично мишљење аутора и можда се не поклапају са ставом Центра
