Нафтна индустрија Србије нашла се на ивици катастрофе због своје зависности од Русије. Санкције, усмерене на слабљење руског енергетског сектора и поткопавање финансирања рата, истовремено су угрозиле цео српски енергетски систем, који се испоставио делом руске мреже. Београд је дуго одржавао проходност руских схема покушавајући да покаже своју посвећеност пријатељским односима са Вашингтоном и напретку у европским интеграцијама. Међутим, ера показне „српске неутралности“ је завршена.
Енергичне санкције у енергетском сектору
Америчке санкције против компаније Нафтна индустрија Србије (НИС), уведене још 10. јануара 2025. године, ступиле су на снагу 8. октобра. Ову компанију контролишу руски субјекти, посебно државни Гаспром њефт, тако да удар није био усмерен на Србију већ на руски енергетски сектор. Па ипак, проблеми су се појавили управо за Србе, због њихове енергетске зависности од руских залиха.
НИС је контролисао између 80% и 90% домаћег тржишта горива у овој балканској земљи. Преостали удео је скоро у потпуности контролисала друга руска компанија, Лукоил, која је 22. октобра 2025. године дошла под нови талас америчких санкција, када је Канцеларија за контролу стране имовине (OFAC) додала Лукоил на листу SDN-а према Извршној наредби 14024.
У страху од секундарних санкција, стране компаније су прекинуле пословање са НИС-ом. Проблеми су настали са испоруком сирове нафте, пошто цевовод из јадранског терминала и сам терминал припадају хрватској компанији ЈАНАФ, нафту су испоручивале међународне фирме, а плаћања су ишла преко страних банака. Чак су се и плате запослених у НИС-у обрађивале преко међународних система плаћања, јер је национални систем плаћања ДинаКард америчке партнере. Плаћање бензина на руским бензинским пумпама представљало би кршење санкција; стога, Срби нису могли да плаћају гориво банковним картицама.
Штавише, Американци су упозорили да би проблеми повезани са санкцијама могли утицати и на Народну банку Србије, будући да Рафинерија Панчево послује преко платног система ИПС Србија, којим управља Народна банка Србије. Катастрофални економски сценарио изазван зависношћу од руских енергетских компанија постајао је све реалнији.
Како се Србија нашла у овој позицији?
Након југословенских ратова, које је Србија изгубила, земља се нашла у тешкој економској и политичкој ситуацији. Услед економске блокаде Милошевићевог режима и губитка контроле над покрајином Косово, српској држави су били потребни савезници. Ситуацију је додатно закомпликовала економска криза 2007–2008. Западни инвеститори су повукли свој новац са Балкана, а други извори пуњења буџета нису били на видику. „Браћа“ из Москве су прискочила у помоћ. Русија је понудила епски „Уговор о гасу“ и подршку по питању Косова. Међутим, не без сопственог интереса. Користећи тежак положај своје „браће“, Москва је монополизовала енергетско тржиште Србије, а такође је преузела и једину велику рафинерију нафте у Панчеву. Влада Србије је продала свој удео у компанији руској државној компанији Гаспром њефт за 500 милиона долара, иако је Државна ревизорска институција Србије проценила њену стварну вредност на 2 милијарде долара. Споразумом је предвиђено да Гаспром њефт стекне 51% акција НИС-а, док ће држава Србија задржати 49%. Званично објашњење из Београда било је да је реч о „политичком партнерству са Москвом“, које је требало да обезбеди енергетску безбедност и подршку Русије по питању Косова. „Потписивање енергетског споразума са Руском Федерацијом је изнуђен и реалан корак за Србију. Русија је наш пријатељ и партнер, и у временима када се други окрећу, природно је ослонити се на оне који пружају руку помоћи“, рекао је бивши премијер Србије Војислав Коштуница, који је био „отац“ тог великог посла.
Наравно, Србима генерално није се допала продаја једине рафинерије нафте испод њене стварне цене, а влада је одлучила да расподели акције из државног дела. Сваки грађанин Србије добио је пет акција укупне вредности око 30 евра.
Нафтни јарам
Међутим, како се испоставило, за Русију овај уговор није постао толико економски колико геополитички инструмент. Преко НИС-а, Москва је у Србији добила не само извор прихода већ и полугу политичког утицаја. Контрола над Рафинеријом Панчево, мрежом бензинских станица и стратешким резервама горива омогућила је Русији да диктира услове енергетске политике Београда. У ствари, НИС је постао московска „енергетска амбасада“ на Балкану — канал утицаја који је функционисао паралелно са дипломатијом.
Током година, улога НИС-а је само расла: компанија је улагала у пројекте друштвене одговорности, финансирала локалне иницијативе, научне програме и културне догађаје — формирајући слику „добронамерног инвеститора“. Истовремено, такви програми су стварали меку зависност у регионима где је НИС био највећи послодавац или донатор. Српски стручњаци су више пута упозоравали да је то облик економског патернализма који прикрива политичку лојалност.
Стога, тренутна српска енергетска криза није случајност већ директна последица стратешке грешке направљене пре петнаест година — продаје енергетског суверенитета у замену за политичку подршку Москве.
Такође, вреди подсетити се зависности српске економије од „посебних услова“ за снабдевање руским гасом, где цену енергије не одређује тржиште већ Кремљ, у зависности од „понашања“ Београда. Слика тако постаје још суморнија.
Након што је почео руски рат против Украјине – дакле, још 2014. године! – а посебно након инвазије великих размера 2022. године, Србија је, као и све друге европске земље, имала прилику да обнови свој енергетски сектор и ослободи се потпуне зависности од Русије. Међутим, то се није догодило.
Браћа по нафти
Када су САД 2025. године додале НИС на листу санкција OFAC-а, ударац по Србију је постао неизбежан. Представници САД су више пута истицали да је циљ санкционог притиска био да се поткопа финансирање руског рата кроз њену нафтну индустрију. Намера је била да се ослаби руска контрола, али је у пракси погођен цео српски енергетски систем. Компанија која је обезбеђивала до 90% тржишта горива постала је одсечена од међународних финансија и снабдевања. Ово је разоткрило праву цену „братске помоћи“: Србија је добила јефтину нафту — и изгубила слободу доношења енергетских одлука. Испоставило се да је енергетски сектор земље у потпуности зависан од Русије, а да Срби морају да плаћају по руским условима.
Београд се нашао између две ватре. С једне стране — Вашингтон и Брисел, који захтевају смањење руског присуства; с друге — Москва, која прети да ће обуставити испоруке енергената, укључујући и гас. Излаз из ове замке још није пронађен.
Након што су санкције објављене, НИС је покушао да спасе систем снабдевања којим управља Русија, избегавајући потпуну блокаду САД. Српска влада и руски власници прибегли су низу маневара који су имали за циљ да створе привид „реструктурирања“ без икакве стварне промене контроле. Први корак је био разводњавање удела Гаспром њефта: у септембру 2025. године, око 11,3% акција је пренето мало познатој компанији Интелиџенс из Санкт Петербурга, формално неповезаној са енергетским сектором. У стварности, власник Интелиџенса је остао Гаспром, преко Гаспром капитала. На папиру, ово је изгледало као смањење руског присуства, али у ствари, контрола је остала непромењена – правна фасада која прикрива економску зависност. Покушај да се прикрију руски трагови био је наиван. Контрола је опстала, само је добила сложенији облик. И Американци у OFAC-у су то савршено разумели.
Потрага за „петим ћошком“
Истовремено, НИС је почео да тражи алтернативне изворе сирове нафте како би диверзификовао увоз. Међутим, ови покушаји су се брзо нашли на удару географске и логистичке реалности. Након блокирања хрватског терминала ЈАНАФ, кроз који је пролазио главни ток нафте, Београд се уздао у речни транспорт – барже дуж Дунава.
Испоруке баржама дуж Дунава биле су краткорочно техничко решење, теоретски омогућавајући делимично заобилажење контрола. Ипак, транспорт баржама се показао не само технички изазовним, већ и економски неисплативим. Аналитичари су брзо израчунали да би за задовољавање потреба НИС-а било потребно најмање 145 (!) баржи месечно. Низак водостај Дунава, недостатак лучких капацитета и високи трошкови претовара учинили су свако кретање скупим и ризичним.
Још један пројекат је укључивао изградњу цевовода од Мађарске до Панчева који би могао да транспортује руску нафту која тренутно стиже у Мађарску преко цевовода Дружба. Иако су Србија и Мађарска, уз помоћ Москве, већ потписале споразум о изградњи новог цевовода — а Кина је изразила интересовање за финансирање огранка — будући изгледи самог цевовода Дружба су сумњиви због сталног ширења европских и америчких санкција против руске нафтне индустрије. Улагање огромних средстава у тако ризичан пројекат представља сумњив подухват.
Стога, Србије и даље остаје енергетски рањива, чак и уз активно коришћење ризичних речних рута и фантомских проширења цевовода.
Хибридна нафта
Коментатори примећују да невољност Русије да изгуби контролу над НИС-ом није вођена искључиво финансијским мотивима. Иза очувања њеног удела крије се очигледна невољност да се дозволи независна ревизија, која би могла да открије трансакције извршене преко посредничких компанија и схема из сенки. Конкретно, могла би да разоткрије стварне везе са хибридним пројектима Росотрудничества, мрежама „ентузијаста руске културе“ или финансирањем антиукрајинске пропаганде у Србији и суседним земљама. Отворена ревизија би значила откривање стварних рута снабдевања, стварних извора профита и могућих финансијских трансфера између НИС-а и руских безбедносних структура. Стога, Москва преферира да остане „невидљиви сувласник“ — контролишући финансијске токове, избегавајући јавну одговорност.
Тако се Србија нашла у ситуацији двоструке зависности: формално покушавајући да избегне сукоб са Западом, она је заправо приморана да одржава проходност руских схема. И што дубље Београд тоне у ову „сиву зону“ између санкција и опстанка, то ће му бити теже да поврати стварни суверенитет у енергетској сфери.
Преговори око НИС-а у новембру: Илузија неутралности
Свет у коме Србија егзистира више не дозвољава да се остане „ван борбе“. У глобалном рату за ресурсе и утицај нема неутралних страна — али има оних који још нису признали на чијој су страни. Санкције против Нафтне индустрије Србије само су разоткриле ову чињеницу. Када су 8. октобра 2025. године ступила на снагу америчка ограничења, Београд се још увек надао компромису. Ипак, месец дана касније постало је јасно: енергетика не познаје компромис. У њој, као и у борби између добра и зла, мора се изабрати страна.
НИС — компанија створена у савезу са Москвом и зависна од западних финансијских система — постала је оличење дуалности које више не функционише. САД су удариле на руски капитал, али пре свега на саму идеју српске „неутралности“. Јер када ваша нафта пролази кроз хрватски ЈАНАФ, ваша плаћања кроз стране банке, а ваше власништво кроз Гаспром, ви нисте независни — само још нисте признати као зависни.
Вашингтон је дао Београду пола године да изабере. Низ одлагања, посебних лиценци, „прелазних дозвола“ — време је за доношење одлуке, не за избављење. У фебруару — 90-дневно одлагање; у марту — још једно; у јулу — посебна лиценца; у октобру — последње продужење. А онда 8. новембра — крај. Сада је питање или изаћи из руске орбите или доживети пораз заједно са њом.
Орбанова активност: Победа која се није десила
Почетком новембра, Виктор Орбан је поново преузео улогу „посредника између светова“. Након састанка са Доналдом Трампом на Флориди, свечано је изјавио да је постигао „потпуно изузеће мађарских санкција“ на руске енергетске ресурсе. Мађарски државни медији су то представили као геополитички тријумф: санкције су укинуте, енергетска безбедност очувана, а Орбан је доказао да је способан да одржава дијалог и са Москвом и са Вашингтоном.
Међутим, Вашингтон је брзо појаснио да није дошло до укидања санкција — да је реч о једногодишњем одлагању. Предвиђено је привремено непримењивање санкционих ограничења на испоруке кроз цевоводе Дружба и Турски ток у замену за споразуме о куповини америчког течног гаса и Вестингхаусовог горива за мађарску нуклеарну електрану Пакш.
Дакле, иза гласних речи о „дипломатској победи“ крила се обична размена — политичка лојалност за годину дана енергетске стабилности. Орбан је добио краткорочни предах, а Трамп ново тржиште за америчко гориво.
Овај корак је изазвао талас реакција на Балкану. Охрабрени Орбановим очигледним „успехом“, Александар Вучић је почео да припрема сопствени приступ Вашингтону, надајући се да ће добити сличну индулгенцију — овог пута за НИС. Међутим, за разлику од мађарског премијера, Вучић је одлучио да се дистанцира од директних преговора: делегирао је све разговоре Русима, који, како је тврдио, треба да директно преговарају са Американцима.
Ко ће добити НИС?
У том контексту, Москва је ублажила свој став и почела да говори о могућности продаје свог удела у НИС-у трећим лицима. Ово је био први званични сигнал да је Кремљ спреман за тактичко повлачење — барем на папиру.
Међутим, питање ко ће тачно купити овај удео остаје без одговора. Раније су стручњаци били уверени да ће купци бити из САД. Сада се говори о интересовању за НИС од стране арапског шеика или грчке компаније повезане са британским нафтним бизнисом. Није искључено да мађарска компанија МОЛ жели да постане купац. Руски менаџмент одржава интригу, демонстрирајући да контрола над НИС-ом није само економска, већ и политичка предност. Иако је званично речено да се ради о „неутралном инвеститору“, сумње остају — да ли ће се купац испоставити као структура лојална Кремљу?
У међувремену, Вучић пажљиво прати игру између две силе. Његова стратегија је једноставна — нека Русија преговара са Америком и искористи сваки исход. Ако договор успе — рећи ће да је „спасио Србију“. Ако не успе — подсетиће да је „то била одговорност Русије“. Па ипак, ниједна одлука неће донети Београду слободу од геополитичке нафтне зависности. Илузија да се може остати „ван борбе“, одржавајући неутралност, завршила је заједно са последњим буретом које је ЈАНАФ послао у Панчево.
Увођење санкција против НИС-а постало је тренутак истине, јасно показујући да у временима глобалних геополитичких превирања ниједна земља не може остати по страни. Или сте део енергетског система САД и Европе, или сте веза у руској мрежи. А НИС је само још један облик овог избора.
Аналитичка група CWBS-а
