Тужилаштво Пољске води истрагу о актима саботаже који укључују курирске пошиљке, са скривеним запаљивим уређајима, које су се запалиле током транспорта, изазвавши пожаре на аеродромима у Лајпцигу и Бирмингему. Истрага обухвата и планове за слање сличних пакета у Сједињене Америчке Државе и Канаду.
Трагом Руса оптуженог за тероризам, трагом пропуста институција БиХ и истраге која (ни)је вођена, Детектор доноси до сада непознате детаље о Александру Безрукавом (Александар Б.), којег је БиХ изручила Пољској због планирања диверзантских акција.
Скоро годину дана покушавали смо да схватимо како је Александар Безрукави, руски држављанин кога Пољска оптужује за саботажу, шпијунажу и организовање слања пакета са експлозивним направама у САД и Канаду, завршио у Босни и Херцеговини.
Направили смо детаљну реконструкцију, али нисмо могли а да се не запитамо – да ли је ово прича о њему или о неуспеху државе која је угрозила свој безбедносни систем?
Власник смештаја у Босанској Крупи рекао је новинарима да је резервација стигла уредно, путем апликације, са плаћањем на лицу места. „Понашао се потпуно нормално… био је у стану све време, мислим да није нигде излазио.“
То „није нигде излазио“ данас звучи готово пророчки. Док је Безрукави наводно шетао шумом и спремао се да пређе границу, за њим је већ била расписана Интерполова потерница. Пољске власти су га сумњале да је део групе која је планирала и извршавала саботажу „по налогу руске обавештајне службе“.
На први поглед, прича звучи као сценарио за Нетфликсов трилер. Разлика је у томе што овде нема фикције. Све се догодило управо овде – у малом граду на реци Уни, неколико сати вожње од Сарајева.
Приликом хапшења, полиција је пронашла „шпанску дозволу боравка, два ајфона, четири кабла, 1.300 евра и упаковану Водафон СИМ картицу“. Материјално непретенциозно, али симболички моћно: довољан арсенал за одржавање контакта, кретања и анонимности.
Према документима које је Детектор добио, Безрукави је два пута боравио у БиХ. Први пут, почетком 2024. године, „обишао је град као туриста“ и планирао илегални прелазак границе са Хрватском. Други пут – у новембру исте године – вратио се пешке, без важеће визе или дозволе боравка.
Служба за послове са странцима касније је утврдила да је „остао на пребивалишту након истека права на боравак без визе“.
Оно што је посебно упечатљиво није његов повратак, већ чињеница да ниједна служба у БиХ није имала никакав сигнал да је неко са Интерполове потернице поново у земљи.
Ово је више од неуспеха – то је огледало система који функционише само када неко други покуца на његова врата.
Конкретан детаљ који је Детектор приметио јесте да је број телефона који је користио Безрукави био повезан са Телеграм налогом под називом „FromSibirwithlove“, касније преименованим у „Alexey_exchange“. Овај налог је био активан од 2022. године.
Ако ово није дигитални потпис, не знам шта јесте.
У свету где свака апликација бележи трагове, где су сервери и метаподаци постали бојно поље, БиХ још увек није развила механизме за дигитално препознавање оних који улазе на границу као „туристи“, а излазе као „инциденти“.
Безрукавијев случај такође има политичку нијансу. Детектор је забележио да је Олег Кудрјавцев, други секретар руске амбасаде у Сарајеву, посетио осумњиченог у притвору и био присутан на саслушањима. На једном од њих, Безрукави је прочитао писмо на руском језику, тврдећи да је „случај политичке природе“.
Ово је уобичајена линија одбране у сличним случајевима – тврдећи да је жртва међународног прогона, а не актер у операцији. Ипак, понашање институција БиХ је занимљивије.
Док су Пољска и Русија слале захтеве за екстрадицију, министар правде БиХ Давор Буноза је само рекао да је „Суд БиХ одобрио и за Русију и за Пољску и рекао: поступајте по закону“.
Реченица толико бирократски савршена да не садржи ништа у себи. Ни став, ни одговорност, ни интерес.
Оно што целу причу чини фрустрирајућом јесте то што су институције БиХ спровеле истрагу против Безрукавија само због фалсификовања докумената. Не због тероризма, не због шпијунаже, не због саботаже – ништа од тога.
Кантонално тужилаштво Унско-санског кантона издало је 22. септембра 2025. године наредбу да се „неће спровести истрага јер је очигледно да пријављено дело није кривично дело“.
Када сам то прочитао, помислио сам: у земљи у којој је „очигледно“ постало синоним за површност, нико се више ни не труди да завири испод површине.
Државни тужилац Дубравко Чампара рекао је да није био упознат са „свиме што је Безрукави радио у БиХ“, јер му је приоритет била екстрадиција Пољској. Додао је да је „надзор можда вршен у сарадњи са западним агенцијама“.
Можда.
Та реч „можда“ у домаћем правосуђу често значи „нисмо хтели да кажемо“, а понекад – једноставно – „нисмо то урадили“.
Професор Аднан Хускић у истом тексту подсећа да су институције морале да прате особу „за коју постоје јасне индиције да је безбедносно интересантна“.
Додаје да су истраге могле бити покренуте због илегалног преласка границе и фалсификованих докумената, а потенцијално и шпијунаже.
И ту лежи суштина: не морате доказивати саботажу да бисте деловали проактивно. Довољно је показати да вам је стало.
Безрукави је изручен из БиХ у Пољску војним авионом. Пољаци су се побринули да њихов део посла буде завршен. Ми смо, с друге стране, затворили случај.
Управо тај осећај формалне равнодушности највише ме мучи.
Ово није први пут да је БиХ била транзитни коридор за сумњиве актере. Дешавало се то и раније – од шверцера оружја до осумњичених за тероризам.
Међутим, ретко имамо случај тако документован, где је сваки корак, свака граница и свака прилика за реакцију јасно видљива.
Безрукави је имао адресу, резервацију, новац, уређаје и контакт са амбасадом у нашој земљи – све. И имали смо систем који је био задовољан чињеницом да „није било инцидената“.
Поента није у томе што БиХ није успела да открије руску мрежу. Поента је у томе што није ни покушала.
Замислите да су институције БиХ одлучиле да не изруче Безрукавија одмах, већ да спроведу потпуну истрагу.
Да су анализирали телефоне, мреже контаката, финансијске трансакције и комуникационе канале. Да су испитали све који су му помагали – свесно или не.
То би значило да БиХ има амбицију да буде озбиљна држава. Да намерава да заштити сопствене границе, а не да их третира као формалност.
Уместо тога, цео случај се завршава у Варшави, а нама остаје извештај и неколико непријатних питања.
Питања, пре свега, о рупама – у систему, у комуникацији и у свести. Та питања указују на то колико је БиХ несигурна у сопствени суверенитет. Колико се плаши дубоких истрага, посебно када се дотичу страних интереса. Такође показује колико мало верујемо сопственим институцијама – јер је рефлекс увек: „нека други преузму“.
У једном делу чланка, Билајац цитира извор из правосуђа који каже да је све урађено „у веома уском кругу људи“. И управо ту, у тој уској тишини, настају највеће опасности.
Када данас погледам случај Александра Безрукавог, видим много више од једне шпијунске приче. Видим огледало нашег система – административног, политичког и моралног.
Јер овај случај није завршен оног дана када је авион слетео у Варшаву. Понављаће се сваки пут када нека институција одлучи да је лакше затворити случај него га разумети. Сваки пут када се „можда“ не замени са „уради“.
На крају, Безрукави јесте отишао — али питање остаје: ко је још прошао кроз наш систем, а да ми то нисмо ни приметили?
Ако би једна ствар требало да произиђе из ове приче, то је свест да без транспарентности и професионализма нема безбедности. А без безбедности — свака држава, ма колико формално независна била, постаје само транзитна станица за туђе планове.
Уредан, љубазан, тих гост са Букинга. Осим што је овај гост, како се испоставило, радио за руске службе. И из Босне и Херцеговине га је испратио војни авион — док су наше власти одахнуле што он више није њихов проблем.
Међутим, он јесте наш проблем — јер показује све што још увек нисмо спремни да признамо о себи. И све док се претварамо да су границе ствар географије, а не политике и одговорности — увек ће се наћи неки нови „гост“ који зна како да их пређе.
Nino Bilajac. Journalist, Balkan Investigative Reporting Network (BIRN) BiH
Чланци објављени у рубрици „Мишљења“ одражавају лично мишљење аутора и можда се не поклапају са ставом Центра
