Односи између Србије и Украјине од 24. фебруара 2022. до данас остали су сложени и двосмислени, што се обично објашњава балансирањем Србије између традиционалних веза са Русијом и тежњи за чланством у Европској унији.
Међутим, постоји много више фактора који стоје иза контрадикторног става Београда.
Геополитичко преплитање
Косовско питање је кључни фактор који одређује политику Србије и према Украјини и према Русији.
Обично, када објашњава став Србије о Украјини, председник Александар Вучић истиче поштовање међународног права и територијалног интегритета свих држава. Ови аргументи се не представљају као императиви, већ искључиво као компонента у оквиру косовског питања. Управо одбацивање независности Косова и потреба за очувањем интегритета Србије, према Вучићу, захтева од њега лично и српских власти уопште да подрже територијални интегритет других држава чланица УН, укључујући и Украјину.
Истовремено, питање признавања или непризнавања Косова директно зависи од Савета безбедности УН, а самим тим и од Русије, као једне од чланица тог тела. Ово приморава Београд да одржава посебне, пријатељске односе са Москвом.
Ово геополитичко преплитање доводи до парадоксалне спољнополитичке линије: док Србија изјављује подршку територијалном интегритету Украјине, одбија да уведе било какве рестриктивне мере (санкције) против Русије, која је окупирала део украјинске територије, и захтева да међународна заједница призна њено право да анектира неколико украјинских региона.
Геополитички маневар
Најбоља илустрација става Београда било је учешће председника Србије на самиту „Украјина – Југоисточна Европа“ у Одеси (Украјина).
Иако се посета могла посматрати као антируски корак и гест подршке Украјини, односно земљи у рату са Русијом, Вучић је успео да представи своје учешће на догађају из другачије перспективе.
Прво, нагласио је хуманитарну подршку Украјини, напомињући да је Београд спреман да помогне Кијеву искључиво на хуманитарном плану – пружањем помоћи школама и учешћем у обнови „једног или два града или региона“.
Српски лидер, наравно, није ништа рекао о војној подршци. Да би нагласио своју неутралност, Вучић није ни учествовао у комеморацији палим браниоцима – није посетио Алеју хероја у Одеси, за разлику од других учесника самита, да би положили цвеће на том месту.
Друго, председник Србије је јасно и недвосмислено повезао своје учешће и став на самиту са ставом Украјине о Косову. Изразио је захвалност Украјини што није признала независност Косова и што је одбила да позове представнике Приштине у Одесу, више пута истичући ову тезу.
Српски провладини медији представили су одсуство косовске делегације на самиту као „дипломатску победу Србије“, фокусирајући се на овај аспект председникове посете.
Треће, док је био у Одеси, председник Србије је успео да пошаље „пријатељски сигнал“ Москви тако што није подржао завршну декларацију самита, која је осуђивала руску агресију и позивала на веће санкције против Руске Федерације.
Коментаришући своју одлуку, Вучић је нагласио да „није издао Русију“.
Судећи по реакцији и Кијева и Москве, још једном је успео да изведе још један сложен геополитички маневар.
Пријатељство због гаса
Још један фактор који се не може игнорисати приликом анализе приступа Београда изградњи односа са Москвом и Кијевом јесте економија. Прецизније, покушаји Србије да свој вишевекторски геополитички положај претвори у профитабилне уговоре.
Дакле, с једне стране, Србија – као земља која се не слаже са санкцијама Русији – тежи да купује гас од руског Гаспрома по ексклузивној, повлашћеној цени.
Јасно је да јефтинија енергија, у поређењу са другим европским земљама, смањује трошкове производње за индустријска предузећа у Србији, ствара услове за профитабилан рад енергетски интензивних индустрија, доноси повољности за инвеститоре који би да улажу новац у српску индустрију, омогућава одржавање релативно ниских цена комуналних услуга за становништво и генерално доприноси повећању буџетских прихода и економском развоју. Истовремено, већина наведених тачака има утицај не само на економију, већ и на политику, јер обезбеђује изборну подршку Вучићу и новац за пројекте који доприносе расту јавног рејтинга за њега самог и његову владу.
У условима где Србија није подвргнута никаквим санкцијама ЕУ због одбијања да уведе рестриктивне мере против Русије и одбацивања идеје о диверзификацији снабдевања енергијом, и где Београд не види никакве контрадикције између изјава о подржавању територијалног интегритета Украјине и жеље да остане пријатељ са државом агресором, српско-руско „пријатељство због гаса“ може да опстане.
Једино питање је да ли ће се цена „јефтиног гаса“ за Србију повећати. А ту се не ради о новцу.
Национални интереси
Као што је раније напоменуто, Москва сада захтева од Београда строжу контролу над извозом српског оружја како би се зауставиле све могуће „шеме“ доспевања српских одбрамбених производа у руке Украјине. Руске обавештајне службе су недавно оптужиле Србе да покушавају да „пуцају братском руском народу у леђа“. Саопштење је уследило услед навода о испорукама српског оружја Кијеву.
Треба напоменути да је одбрамбена индустрија (дуалне користи) још једно подручје прагматичне економске активности Београда. Вучић је више пута потврдио право српских предузећа да производе и продају оружје, војну опрему и муницију на светском тржишту, наглашавајући да се ради о обезбеђивању рада фабрика и постројења и очувању радних места. Београд приказује наводне испоруке оружја/муниције од стране Србије Украјини (наводно извршене преко трећих земаља) не у контексту подршке Кијеву, већ као бригу за сопствену индустрију и жељу да се брине о друштвеним питањима.
Недавно је берлински лист „Тагешпигел“ написао: „Влада у Београду стално наглашава да гледа само своје интересе. Санкције против Русије, тврди се, не одговарају националним интересима. Међутим, профитабилна продаја оружја одговара.“
Србија ће, очигледно, одбацити најновије оптужбе које долазе од руских специјалних служби, бранећи своје право да учествује на светском тржишту оружја. Ипак, Кијев не би требало да се радује јер се овде ради о жељи Београда да настави да зарађује новац, а не о вољи да помогне Украјини у борби против агресора.
Игра се наставља
Као што видимо, политику Србије према Украјини одређују два кључна фактора:
1. Косово.
2. Сами економски интереси Србије.
Први одређује подршку територијалном интегритету Украјине, иако ограничену и донекле декларативну.
Други се користи да се објасни изостанак санкција против Русије, али истовремено и да се оправда потреба за извозом оружја, чак и након навода да оружје или муниција стижу у Украјину.
Београду ће бити све теже да спроводи своју политику ограничене подршке Украјини, на основу ових фактора. Разлог је став Русије.
Као што је претходно наведено, Москва жели да затвори све рупе кроз које српско оружје или муниција наводно стижу до украјинске војске. У ситуацији где будућност гасног уговора зависи од решавања овог питања, Београд би се могао окренути ка Москви.
Косовски фактор је још компликованији.
Путинов покушај да спекулише и манипулише питањем Косова, како би оправдао анексију украјинских територија, могао би да у потпуности изокрене све Вучићеве традиционалне аргументе о потреби заштите територијалног интегритета држава и да питање Косова претвори у токсично украјинско питање. Очигледно је да ће српском лидеру бити потребна изузетна вештина и креативност да би наставио своју замршену игру, представљајући се као пријатељ и Москве и Кијева.
