Након вишемесечних расправа, место председника парламента Косова и даље упражњено.
Од када је Вјоса Османи сазвала конститутивну седницу Скупштине 15. априла, косовски парламент је безуспешно покушавао да обави један те исти исти задатак 57 пута заредом: да изабере председника парламента. Да резимирамо, Покрет за самоопредељење је обезбедио највећи број места на последњим парламентарним изборима, али није успео да добије већину потребну за избор председника Скупштине – Албулена Хаџију је њихова номинована председница парламента.
Поновљени покушаји да се изабере Хаџију пропали су више од 50 пута, а опозиционе странке су одбијале компромис, што је резултирало потпуним застојем у раду парламента. Као последица тога, Косово не може да формира владу, доноси законе или ратификује међународне споразуме. Ова институционална парализа је чак описана као „непроглашено ванредно стање“, јер без функционалне Скупштине, Косово нема јединствен глас на међународној сцени. Обични грађани сносе најнепосредније и најштетније последице, јер су основне услуге, финансирање општина и пројекти јавног сектора у неизвесности.
Уставни суд интервенише
Због ове пат-позиције, Уставни суд је наложио да Скупштина изабере новог председника парламента у наредних 30 дана (од 18. августа), с тим да исти кандидат може бити номинован највише три пута. Сви посланици, такође, морају бити физички присутни да би гласали.
О овој одлуци много расправљао је Покрет самоопредељење (LVV), који ову наредбу сматра неуставном и наводи да Суд излази из своје уставне улоге издавањем тако широке, далекосежне наредбе. Међутим, опозиција – са странкама као што су Демократска партија Косова (PDK), Демократски савез Косова (LDK) и Алијанса за будућност Косова (AAK) – поздравила је овај преокрет, називајући га победом за демократију.
Политички застој: 2. део
Претходно номинована председница Покрета самоопредељење, Албулена Хаџију, добила је 57 гласова подршке – а било је потребно 61 или више – 56 гласова је против и 3 су уздржана.
Међутим, након Хаџија месецима није изгласана, Покрет самоопредељење (LVV) је предложио још три кандидата.
Њихови нови кандидати укључују имена Хекурана Муратија (55 гласова за / 46 против / 5 уздржаних), Арберие Нагавци (55 за / 47 против / 4 уздржана) и Димала Башу (57 за / 25 против / 24 уздржана). Ниједно троје није успело да обезбеди потребних 61 глас.
Покрет самоопредељење тврди да ово доказује да опозиција покушава да држи парламент као таоца у стању нефункционалности.
Неке опозиционе странке су дале конкретне изјаве о ситуацији. Неке од њих су отворене, попут Љумира Абдиџикуа из Демократског савеза Косова (LDK) који је изјавио да неће подржати ниједног од кандидата Покрета самоопредељење.
Мемли Краснићи из Демократске партије Косова (ПДК) такође је јасно изјавио да неће гласати ни за једног кандидата који је у једном тренутку био део кабинета Аљбина Куртија (оснивача и лидера Покрета самоопредељење). Подсећања ради, Албулена Хаџију је била министарка правде; Хекуран Мурати министар финансија, рада и трансфера, а Арберие Нагавци министарка просвете. Димал Баша је члан странке Покрет за вођење слободе, иако није обављао министарске позиције ни у једном од кабинета Аљбина Куртија.
Нови кандидати, још један пораз
Упркос видљивој тактичкој промени Покрета самоопредељење — замени сталних чланова кабинета кандидатом који није обављао министарску функцију — ситуација у Скупштини је остала непромењена и кандидати нису успели да добију потребну подршку. Покрет самоопредељење је представио промене кандидата као помиритељски гест са циљем уклањања приговора; у пракси се то није претворило у додатне гласове због разлике у принципима између политичких странака и њихових представника.
Еуген Цаколи из Косовског демократског института описао је замену коју је извршио Покрет самоопредељење као „позитиван корак и помак ка решењу — барем номинално“. „Можда неће у потпуности задовољити захтев Уставног суда за конструктивне консултације са другим парламентарним групама, али се ипак креће у правом смеру. С друге стране, ПДК и неколико посланика нису се придржавали својих претходних изјава. Иако су јавно поставили као критеријум подршку само кандидатима који нису из реда министара, данас нису гласали ни за једног. Недоследност са претходним ставовима је чињеница. У овој атмосфери неповерења и напетости, решење није нужно далеко, али зависи од спремности Покрета самоопредељење да се укључи у стварне, конструктивне консултације и од спремности других група да поштују своја јавна обећања“.
Ехат Мифтарај из Косовског правног института критиковао је понашање ПДК као „непринципијелно“ и позвао да је конституисана скупштина неопходна за окончање институционалног застоја.
Иако је тактичка флексибилност Покрета самоопредељење уклонила једну препреку, она није решила политичке тензије које на крају одређују исходе у Скупштини.
Шире импликације
Застој има последице које превазилазе парламентарну процедуру. Без функционалне скупштине, Косово не може да доноси законе, ратификује међународне споразуме или одобрава општинске буџете. Приштина се, на пример, суочава са замрзнутим буџетом, што одлаже јавне пројекте и општинске услуге. Неизвесно је како ће бити уплаћене плате запосленима у јавном сектору. Ова институционална парализа доноси ризик слабљење поверења грађана у владине институције у време када Косово тежи интеграцији у ЕУ и међународном признању.
Економске последице сада артикулишу представници предузећа и аналитичари у конкретним терминима. Љуљзим Рафуна, председник Привредне коморе Косова, рекао је за Ројтерс да „постоје пројекти и кредити вредни 700-800 милиона који чекају да буду гласани у парламенту, а који су због кризе заглављени“, додајући да су „предузећа у неизвесности без сазнања какве ће реформе, фискалну политику и какве ће порезе имати од нове владе“.
Коментатори који се фокусирају на односе са ЕУ, наглашавају стагнацију у ангажману земље са Бриселом. Хелена Иванова, истраживачица у Друштву Хенрија Џексона, изјавила је за Kosovo Online: „Све док Косово нема функционалну скупштину и владу, можемо очекивати да ће његов ангажман са ЕУ остати потпуно замрзнут. ЕУ је изразила жељу – и упутила позив – да се влада брзо формира како би земља могла да настави са радом и почне са спровођењем реформи које ЕУ очекује. Док се криза не реши, неће бити исплаћена ни очекивана средства, нити ће реформе бити спроведене, нити ће односи између Косова и ЕУ нормално функционисати“.
Индустријске групе су биле експлицитне у вези са непосредном фискалном штетом. Агим Шахини, председник Косовског пословног савеза (АКБ), у коментару за Kosovo Online рекао је да неуспех у формирању институција и ратификацији споразума о финансирању од стране ЕУ кошта Косово „3 милиона евра дневно“. Шахими је такође нагласио значај улога везаних за План раста: „Када узмемо у обзир укупно 880 милиона евра који чекају да буду ратифицирани у Скупштини Косова у оквиру Плана раста ЕУ, улози су јасни“.
Независно извештавање и анализе доводе у опасност значајне суме новца на више канала: процене средстава и пројеката на које је то утицало крећу се од неколико стотина милиона до преко милијарду евра – примери који се помињу укључују алокације ЕК од око 900 милиона евра повезане са агендом реформи и преко 220 милиона евра повезаних са Корпорацијом „Миленијумски изазов“. Јавни сервиси су већ осетили последице. Јавни емитер РТК је, како се наводи, остао без средстава због застоја у парламентарном буџетском процесу, што повећава ризик за плате и пословање. Неколико општина – укључујући Приштину, Гњилане и Зубин Поток – наводно није добило овогодишње буџете, што угрожава локалне пројекте и плате. Узета заједно, ова запажања приказују кризу која погађа цело друштво: непосредни ризици ликвидности и зарада на општинском и институционалном нивоу, обустављено или замрзнуто међународно финансирање пројеката и заустављена интеграција у Европску унију. Косово би, такође, могло да претрпи дугорочни трошак репутације који одвраћа стране директне инвестиције и компликује регионалну дипломатију.
Ако Скупштина и даље не успе да се конституише до рока који је утврдио Уставни суд, краткорочне опције Косова се смањују: даље судске или председничке интервенције, проширена политичка криза која води до нових избора или постепена, ад хок административна решења која неће бити довољна да ослободе значајна међународна средства. Практични трошкови су сада опипљиви; политички трошкови ће се повећати ако застој потраје.
Закључак
Са сваким неуспелим гласањем, простор за компромисне договоре се смањује, а гласање за председника скупштине доноси додатне трошкове за целу нацију. Политички актери на свим странама стога морају да поштују своја јавна обећања, али такође морају да одмере та обећања у односу на стварни и све већи данак који застој наноси свакодневном животу – општинским услугама, платама у јавном сектору, међународном финансирању, пословном поверењу и угледу Косова у иностранству. Рок од 30 дана који је поставио Уставни суд наглашава тај императив: придржавање обећања и спремност да се номинални уступци претворе у ефикасна решења сада су једини веродостојни излази из парализе. Ако стране не поступе са том одговорношћу, Косово ризикује не само даљу институционалну регресију већ и продужену економску и социјалну штету која ће поништити вредност сваког краткорочног политичког добитка.
