Тужилаштво за организовани криминал Србије направило је важан корак ка испуњењу примарног захтева студената, који је био разлог за вишемесечне протесте.
Првог августа, две судске пресуде у Србији и Босни и Херцеговини протресле су суморни пресек политичке кризе и слабих институција на Западном Балкану.
Председник Републике Српске, Милорад Додик, коначно је осуђен од стране Суда БиХ на годину дана затвора и шест година забране бављења политиком, због непоштовања одлука високог представника Кристијана Шмита. Додик је проглашен кривим за потписивање декрета којима је настојао да блокира примену одлука Уставног суда БиХ и високог представника међународне заједнице на територији Републике Српске. Укратко, за поткопавање Дејтонског мировног споразума, што је довело до распада Босне и Херцеговине.
Истог дана, тачно девет месеци након урушавања бетонске надстрешнице и погибије 16 људи, Тужилаштво за организовани криминал Србије ухапсило је 11 особа осумњичених за корупцију у вези са пројектом модернизације железнице од Новог Сада до мађарске границе, чији је део била и реконструкција железничке станице Нови Сад.
Ово није прво хапшење у случају „надстрешница“, а међу до сада приведенима су два бивша министра грађевинарства — Томислав Момировић и Горан Весић. Поред њих, ухапшени су помоћник министра грађевинарства, бивши директор и менаџер инвестиција државног предузећа „Инфраструктура железница Србије“ и други. Сви су осумњичени за корупцију, злоупотребу службеног положаја и наношење штете буџету Републике Србије од преко 115 милиона долара, у неким случајевима — за наплаћивање накнада за радове 500% веће од стварне цене.
Осумњичени се терете да су „пружали материјалну корист“ конзорцијуму кинеских фирми CRIC&CCCC, који гради брзу железницу, и то у износу од скоро 19 милиона долара. На основу споразума између Србије и Кине, уговор са овим кинеским конзорцијумом је закључен без спровођења тендера.
Укратко, Србија пролази кроз највећу истрагу корупције у модерној историји земље.
Одлучан процес или контролисана криза?
Ниједан од ова два случаја, теоретски кључна за политичку стабилност региона, није изазвао еуфорију међу грађанима, нити категоричне похвалне коментаре међународних актера. Пре свега, у Србији јер је ово само један од корака у случају „ надстрешница“, који, с обзиром на стање српског правосуђа, може имати апсолутно непредвидиве коначне резултате.
Председник Србије Александар Вучић често коментарише и омаловажава Тужилаштво за организовани криминал у медијима. ЕУ је била уздржана и још није реаговала, али преко различитих институција и парламентараца Брисел већ неко време изражава забринутост због притиска на правосуђе и недостатка судске независности у Србији.
Раније је европска јавна тужитељка Лаура Кодруца Ковеши изјавила да се истражује злоупотреба средстава ЕУ током реконструкције железнице у Новом Саду.
У БиХ, како је већ уобичајена пракса, мишљења су подељена у зависности од тога да ли се мисли на Федерацију БиХ или на Републику Српску. Наравно, нико није очекивао да ће експонент Москве и Путина на Западном Балкану тако лако прихватити пресуду. „Не прихватам пресуду“, изјавио је Додик и најавио одржавање референдума „о себи“, односно у вези са пресудом.
Додика је подржао његов савезник у „српском свету“ и препакивач „великосрпске идеје“, председник Србије Вучић, што је коначно разоткрило раније сумње у вези са непоштовањем територијалног интегритета БиХ и њених институција.
Као одговор на недавна хапшења у Србији, Вучић и његова извршна власт реагују бурније, називајући Тужилаштво за организовани криминал „везаном мафијашком структуром“ и делом „обојене револуције“ против њега лично. Прорежимски и агресивни таблоиди, и њихови видео канали, систематски нападају тужиоца за организовани криминал, Младена Ненадића.
Медијска хистерија, коју председник Србије не крије, може указивати на то да су тужилац Ненадић и његов тим за организовани криминал почели да „раде свој посао“, а то је управо оно што су студенти захтевали када су предводили протесте који трају у Србији већ девет месеци.
Истражна комисија која истражује одговорност за несрећу у Новом Саду, а коју чини група независних експерата, универзитетских професора и стручњака из различитих области, тврди да има доказе који указују на то да корупција у случају „надстрешнице“ може довести до врха власти, односно до саме канцеларије председника. Наравно, постоје сумње не само у одлучност већ и у стварне могућности Тужилаштва за организовани криминал, с обзиром на то да режим Александра Вучића контролише све — од највиших институција државе до удружења рибара у најзабаченијим селима Србије. Хапшење бивших министара и високих функционера захтева и координисан рад са полицијом, што наговештава да Вучић више не контролише органе реда и друге снаге.
С друге стране, протести, које су до краја јуна предводили студенти, прешли су у фазу децентрализације и сада су распршени у бројна грађанска окупљања — у месним заједницама, општинама и малим насељима. Несумњиво је да је њихова масовност ослабила, али у овом рату исцрпљивања ослабио је и режим.
Вучић још увек није довољно притеран у ћошак да распише превремене опште изборе, што су студенти захтевали како би се испунили њихови захтеви, од којих је главни да се казне кривци за смрт 16 људи на железничкој станици у Новом Саду. Протести сада, током лета и годишњих одмора, немају моћ да приморају Вучића на било шта, чак ни на расписивање избора.
Сваког дана је све више насиља на локалним протестима, а Вучићев режим, с опадањем протестног таласа, започео је са одмаздама и спроводи чистке међу нелојалним институцијама и појединцима. Стално постојање сукоба између демонстраната и локалних власти и полиције може подстаћи Вучића на још веће репресије.
Они који су протестовали претходних месеци бивају незаконито хапшени, а аналитичари већ сада Вучићеву Србију називају „балканском Белорусијом“ или „латиноамеричком диктатуром“. Да ли се Тужилаштво за организовани криминал због тога пробудило или је ово само добро вођена криза до стране Вучића, како би се смањиле унутрашње тензије и, пре свега, избегао притисак ЕУ и САД, који је био веома јак у Украјини, након недавне интервенције украјинских власти у борби против корупције?
Мајдан — оптуженичка клупа
У оба случаја — и у Србији и у Босни и Херцеговини — кључно питање је да ли одговорни могу бити кажњени? Додик наставља да игра своју игру: с једне стране прети референдумом и нестабилношћу, а с друге — нуди откуп затворске казне и тражи правду од истог Уставног суда БиХ који не признаје.
Додик има подршку Мађарске и деснице ЕУ, која подршку налази у идеологији Трампове администрације, према којој су десница и готово отворени фашизам искази демократије и слободе говора. С друге стране, сада већ скоро бившем председнику Републике Српске не иде на руку одлучност појединих чланова правосуђа ЕУ, који чврсто настоје да се ослободе руског утицаја и претњи будућег ауторитаризма. Преседани су постављени осудом у случају Марин Ле Пен у Француској, означавањем странке АфД као странке са „потврђеним екстремистичким тежњама“ у Немачкој и поништавањем председничких избора у Румунији.
У Србији је ситуација другачија. Вучић је вешт манипулатор и преговарач са Западом. Тренутно показује да је научио лекције из пада Слободана Милошевића, схватајући да се не исплати суочавати са утицајним западним државама, и стога, како би оне зажмуриле на корупцију и кршење људских права, даје им оно што желе (профитабилне послове, литијум, наоружање).
Вучићева тактика од самог почетка процеса у случају „надстрешница“ била је одуговлачење, дезинформисање и замагљивање. После тужилаштва, на ред долази судство…
Истовремено, председник Србије је почео скандалозно да примењује механизам помиловања оних који се у Србији доводе у одговорност због угрожавања живота и озбиљних физичких напада на студенте који протестују. То, с једне стране, додатно подиже тензије у друштву и потенцијални је окидач за насилне протесте, а с друге стране — даје Вучићу могућност да селективно помилује представнике власти који могу бити позвани на одговорност у случају „ надстрешница“.
Само дан пре Додикове пресуде и хапшења у Србији, у Украјини, након таласа протеста у неколико градова и региона, власти су послушале младе и вратиле независност антикорупцијским институцијама које су створене након Мајдана и Револуције достојанства 2015. године. Украјинске власти су покушале да преузму контролу над посебним правосудним телима која се боре против корупције, након чега су хиљаде незадовољних младих људи узраста од 18 до 26 година испуниле улице и тргове.
Млади Украјинци се не правдају, као што то чине студенти у Србији, који не желе свргавање председника и „обојену револуцију“. Плакати и упозорења председнику Володимиру Зеленском били су јасни — ако не повучете штетни закон, завршићете као ваши претходници, мислећи на бившег председника Виктора Јануковича, који је побегао у Русију након Револуције достојанства.
Иако се Зеленски никако не може поредити са проруским балканским ауторитарним лидерима, успостављање контроле над посебним украјинским независним антикорупцијским институцијама на дужи рок би нанело огромну штету европским интеграцијама Украјине, наставку прекомерног богаћења и оживљавању олигархијске државе, постсовјетског рецидива који је, у условима рата против Русије, требало заувек да буде закопан.
Ветар промена ка ауторитаризму дува са истока. Мало је до сада речено о нетранспарентним државним уговорима са Кином и њеној улози у корупцији и трагедији у Новом Саду. Ако кандидатура за чланство у ЕУ није довољан мотив, онда је смрт људи требало да постане отрежњујући подсетник о томе у ком систему грађани Србије желе да живе — демократији или ауторитаризму.
Тренутна револуција се одвија кроз еволуцију свести грађана, а посебно младих, за које је независно правосуђе императив. Независно од лидера и странака које долазе и одлазе са власти. Поменута тужитељка, Лаура Кодруца Ковеши, постала је позната по борби против корупције у Румунији и једини је међународни ауторитет на плакатима студентских протеста у Србији. Сваки будући Мајдан у бившим социјалистичким државама требало би да се одвија управо на оптуженичким клупама независних судова, пред којима нико не би требало да буде заштићен.
Boris Varga. Serbian political scientist and journalist.
Чланци објављени у рубрици „Мишљења“ одражавају лично мишљење аутора и можда се не поклапају са ставом Центра
