Избор нове Владе Србије многи су већ оценили као показатељ (лошег) континуитета политике званичног Београда.
Ствари су, у суштини, још горе: два нова/стара министра су на црној листи Стејт департмента, а међу њиховим колегама су и сами партијски војници, ригидних националшовинистичких погледа на проблеме Србије и њен однос према суседима и свету. Председник Вучић је тиме додатно хомогенизовао своју укупну власт.
„Новина“ на месту премијера заправо то и није. Господин Вучевић је само Вучићев продужетак, портпарол и извршилац онога што председник Србије сматра да треба да се каже и уради.
То се показало и приликом инаугурационог говора новог премијера у Скупштини Србије, али још експлицитније у Вучевићевој расправи са посланицима опозиције.
Црна Гора је као тема увек била непогрешиви лакмус папир стварне политичке оријентације и демократских капацитета српских политичара – са које год стране долазили и којој год политичкој опцији припадали.
На том фронту нема промене: нова српска власт корача давно утабаним путем: Црна Гора је за ту политичку идеологију само привремено одвојена територија, излаз на море који је стицајем несрећних историјских околности „изгубљен“ за српске земље, укључујући и „непостојећу државу“ Косово.
На овакве изјаве и став званичног Београда нема ко да одговори из званичне Подгорице. Многи би рекли да овакво стање траје још од црногорских избора у августу 2020. године, али се елементи неспремности, инертности и страхопоштовања према агресивној националшовинистичкој политици Србије уочавају и у периоду који је претходио том политичком „пучу“ .
Нема ко из црногорске власти да отпише Србију. Напротив – уследиле су честитке – на шта је из Београда стигао брз, упозоравајући и претећи одговор: Црна Гора „треба да на делу докаже да је искрени пријатељ Србије“. Речи наклоности и изражена (чак и покорна) блискост нису довољне!
То у датом контексту значи, пре свега, потребу промене односа Црне Горе према статусу Косова, али и суштински другачији однос према питању геноцида у Сребреници, односно Резолуцији УН о томе.
За прво, садашњој већини ће бити потребно више времена и труда, као и значајно другачија регионална и глобална констелација. Победа Трампа у САД би, између осталог, отворила врата за тај маневар, који би могао да буде заснован на очекиваној смени 44. владе Црне Горе – која се најављује крајем лета. Одавно је планиран улазак руско-српских политичких снага у кабинет премијера Спајића.
За другу – Резолуцију УН о геноциду у Сребреници – резултати притисака Србије су већ јасно видљиви.
Црна Гора неће бити коспонзор тог документа, једина међу земљама бивше Југославије које су сада чланице УН. Осим тога, црногорска влада је наглим „маневром”, чије је мотиве и принципе релативно лако идентификовати, показала да може бити делотворан „заступник” српских интереса: унела је два „амандмана” на коначни нацрт Резолуције УН.
Један штити интересе Србије, други се односи на очување положаја Републике Српске унутар Босне и Херцеговине. Милојко Спајић и његов Покрет „Европа сада“ заинтересовани су да „купе“ наклоност Србије. Али та политичка тактика неће бити довољна. То је показао и нови министар спољних послова Србије, Марко Ђурић. Он је само брутално одбацио политички значај та два амандмана.
Прича о томе и даље траје – Спајић је најавио да ће Црна Гора остати при амандманима – упркос бламажи која се у међувремену догодила због лажног саопштења црногорске владе да су САД умешане у „посредовање” по том питању – и да ће, коначно, на гласању у Генералној скупштини УН, Црна Гора гласати – „да“.
То је само изазвало нове гневне и бурне реакције просрпских и проруских кругова у Црној Гори, који су сви под српском и/или руском командом: Српска црква треба да захтева да сви који подржавају Резолуцију буду екскомуницирани из цркве!
И док Милојко Спајић на траги-комичан начин износи изјаве да „српски народ није геноцидан“ (као да је то ико икада тврдио!), постаје јасно да у догледно време не треба очекивати промене у односима Србије и Црне Горе.
Прво, доминација Србије је свеприсутна: политичка, медијско/пропагандна, безбедносна. Црна Гора нема ни капацитета, ни инструмената, ни воље за отпор. Повратак на почетак деведесетих видљив је и голим оком: Црна Гора је (опет!) добровољни талац Србије.
Друго, ситуација тежи даљој деградацији позиције Црне Горе у том двојцу. Продор српских интереса захватио је све сегменте друштва, али и државне структуре. Следећа жртва је црногорска дипломатија. И раније је била тупа и инертна. Сада прилагођава своје потезе – чак и на глобалној сцени – захтевима и очекивањима Београда.
Треће, и коначно: тешко је очекивати да ће се ствари вратити у нормалу са овом генерацијом владајућих црногорских политичара. Они немају ни жељу ни капацитет за еманципацију од Србије. Управо супротно: они су ту да наставе процес бесмисленог и празног црногорског суверенитета и државне независности. Та чаура споља може држати контуре државе. Али, садржаја неће бити.
За танго треба двоје, каже стара изрека.
Србија данас са Црном Гором плеше танго као плесач који то ради сам са собом – партнер јој је лутка чије покрете она сама одређује.
Чланци објављени у рубрици „Мишљења“ одражавају лично мишљење аутора и можда се не поклапају са ставом Центра
Миодраг Влаховић. Црногорски политичар и бивши дипломата. Први министар иностраних послова Црне Горе. Бивши амбасадор Црне Горе у САД, Канади, Исланду, Светој Столици, Малтешком реду.
