Споменик Тарасу Шевченку постао је симбол отпора руском утицају и пропаганди у Србији
Не би се ни знало да у Србији и Новом Саду постоји спомен-обележје украјинском песнику, сликару и борцу за слободу Тарасу Шевченку, да није више пута оскрнављен.
Први пут одмах на почетку тоталне руске инвазије на Украјину, када је на постаменту Шевченку исписано слово симбол руске окупације „З“. Други пут је оштећен на четврту годишњицу агресије, биста је поливена црном фарбом, а таблица са презименом откинута. У међувремену је више пута разбацано цвеће које ту оставља украјинска заједница и антиратни активисти, којима је споменик Шевченку у Новом Саду стално место окупљања.
Право је чудо што су 2019. године локалне власти у Новом Саду, предвођене Српском напредном странком, дозволиле постављање једног таквог спомен-обележја. Сигурно су чули за фудбалера Андрија Шевченка, можда нешто у школи и за песника Тараса Шевченка. А и зашто би један уметник из 19. века уопште био проблем за „мајку Русију“ или иритирао главно бирачко тело Српске напредне странке – русофиле и путинофиле?
Управо руска и украјинска спомен-обележја симболично прате промене политичког стања у Србији. Помпезни споменик руском цару Николају II Романову у Београду постављен је 2014, у години анексије Крима и појачаног руског утицаја у Србији. Тај утицај је за деценију израстао до те мере, да је руски председник Владимир Путин у Србији популарнији од председника Александра Вучића.
Споменик Шевченку у Новом Саду је каснио са постављањем, праћен је негодовањем держурних путинофила из Српске радикалне странке и Демократске странке Србије. Биста је званично откривена годину дана пред тотални напад на Украјину.
Представници власти у биографији песника нису прочитали оно главно. Шевченко се у царској Русији родио као роб, који је већи део свог живота провео у кметству, по царским затворима и у изгнанству. Он је симбол пркоса, бунта и борбе против царизма, феудалног угњетавања и руског империјализма. Тарас Григоривич је оличење украјинске нације, али и борац за другачију слободну Русију и народе под њеном чизмом. Њега су у Санкт Петербургу од руског пуковника и велепоседника откупили колеге уметници и омогућили му статус слободног човека.
Шевченко је сведок истине да Русија два века жели да уништи Украјину. Историјска чињеница у коју до последњег момента инвазије на Украјину није веровао Запад. И још једна чињеница – да се Русија никада није одрекла свог империјализма. Након два века, поново смо ту са Шевченком, да нас подсети да је вечна борба против једноумља, подаништва, социјалне неправде и покоравања других народа.
Споменик Тарасу Шевченку у Новом Саду има посебан архитектонски фенг шуи. Украјински вајар Володимир Цисарик из Лавова га је извајао младог. Налази се на зеленој површини алеје такође песника Мирослава Антића. Близу је Дунава и окренут ка Универзитетском кампусу, где се већ годину и по дана одвија најбруталније полицијско насиље над студентима који протестују. Шевченко је сведочио како је прошлог лета на студенте и грађане ту бачен забрањени токсични гас сузавац.
Скрнављење бисте и постамента Шевченку овај пут су пратили увредљиви графити, нешто даље у центру Новог Сада. Велики натпис „Литвиненко фашиста“, односи се на украјинског амбасадора Олександра Литвиненка, који је недавно ступио на дужност у Републици Србији.
То је порука путинофила, да Србија не сме да буде пријатељ Украјине. Очигледна је нервоза у том табору. На први поглед, ако пратите медије, ТВ станице са националном фреквенцијом и тиражне таблоиде, изгледа да је Србија потпуно на страни Русије. Међутим, ако погледате гласање у Генералној скупштини Уједињених нација и у другим међународним телима и мировним иницијативама, Србија је углавном на страни Украјине, гласа у корист њене територијалне целовитости и осуђује конфликт. Можда не толико својом вољом, колико у страху од губљења подршке Запада.
Оно што највише боли Кремљ је муниција којом Србија снабдева Украјину преко трећих земаља и у вредности од више стотина милиона евра.
Због изолације Русије, званична Србија је силом прилика постала ближи пријатељ Украјине. Кијев је такође сада кандидат за чланство у Европској унији и убуће ће са Београдом делити све изазове транзиције у кандидатури, без обзира што је у Србији тренутно аутократски режим.
Опозициона и побуњена Србија је такође добила Тараса Шевченка за савезника, а његов споменик је дефинитивно постао један од новијих симбола отпора у Новом Саду. Отпора руском утицају и пропаганди у Србији.
Boris Varga. Serbian political scientist and journalist.
Чланци објављени у рубрици „Мишљења“ одражавају лично мишљење аутора и можда се не поклапају са ставом Центра
