У Црној Гори, чланство у ЕУ није само обећано, већ је и осликано на авионима: крајем фебруара, влада је покренула кампању „28×28 – Следећа чланица ЕУ“ и буквално поставила своју амбицију европских интеграција на труп авиона компаније Ер Монтенегро (Air Montenegro). Премијер Милојко Спајић назвао је овај слоган „стратешком поруком државе“. Преведено са политичког језика, то значи да власти позиционирају приступање ЕУ не као сан, већ скоро као календарски план: затворити преговарачка поглавља до краја 2026. и ући у ЕУ до краја 2028. Спровођење ових рокова је кључни циљ рада актуелне 44. Владе Црне Горе. Истовремено, у црногорском парламенту све главне политичке снаге – укључујући просрпске и проруске, попут Нове српске демократије – подржавају приступање земље ЕУ, чак и ако је у неким случајевима то само декларативно. Такав је случај био с усвајањем нове резолуције о европским интеграцијама Црне Горе 3. марта.
Крајем марта 2026. године, много је разлога за оптимизам у Црној Гори. Преговори земље са ЕУ трају од 29. јуна 2012. године. Након позитивног ИБАР-а — Извештаја о процени преговорних мерила — о поглављима 23 (Правосуђе и основна права) и 24 (Правда, слобода и безбедност) у јуну 2024. године, процес, који је годинама стагнирао, прилично се нагло убрзао. У децембру 2024. године, Црна Гора је први пут након седам година затворила три преговарачка поглавља одједном. У јуну 2025. — Поглавље 5 о јавним набавкама. У децембру 2025. — још пет поглавља: 3, 4, 6, 11 и 13, углавном из економског и пољопривредног блока. У јануару 2026. — Поглавље 32 (финансијска контрола), а 17. марта 2026. — Поглавље 21 (трансевропске мреже). Важно је не само то да се поглавља затварају, већ и учесталост којом се то почело дешавати: током протеклих 15 месеци, Подгорица је затворила једанаест поглавља, што је у садашњем балканском контексту веома нетипичан, ефикасно пробојни темпо.
Међутим, бројке могу бити обмањујуће, јер је 14 привремено затворених поглавља, од укупно 33, и даље само увод у најопаснији део маратона европских интеграција. Лакше, или барем мање сложене и ресурсно захтевне теме, Влада Црне Горе је већ у великој мери обрадила. Оно што преостаје нису лепе презентације у Бриселу, већ мукотрпан бирократски рад, изванредна концентрација напора и ресурса државног апарата. Стога, Европска комисија, чак и док поздравља брзи темпо Црне Горе, упорно враћа Црну Гору на исту реч: темељи. А то су судови, тужилаштво, јавна управа, конкуренција, борба против корупције, капацитет за спровођење већ усвојених закона. Управо се ради о том делу преговарачког процеса, где се одлучује да ли је земља спремна да постане пуноправни члан ЕУ, а не само шампион у брзом усвајању закона.
Истовремено, треба узети у обзир да је Црна Гора приметно испред свих осталих земаља кандидата из региона Западног Балкана на европском путу, с изузетком Албаније која је у последњих неколико година почела активно да сустиже свог суседа.
Чак ни најновији успех Подгорице – затварање „транспортног“ поглавља 21 датумирано 17. марта – није била беспрекорна прича за Брисел. У објављеном извештају Европске комисије за прошлу годину, ситуација са поглављем 21 коментарисана је релативно опрезно: Црна Гора има ниво припремљености између умереног и доброг, али показује „ограничен напредак“. Комисија је истакла да је потребно ажурирање транспортне стратегије Црне Горе и да се велики инфраструктурни пројекти суочавају са слабим административним капацитетима, потешкоћама у запошљавању, спорим управљањем и кашњењима у имплементацији. Другим речима, поглавље је затворено не толико због бриљантног рада црногорске стране, колико због политичке воље Брисела, јер је ЕУ политички спремна да покрене Црну Гору ка чланству, чак и ако су одређени технички недостаци и даље очигледни. Стога, Подгорица тренутно добија не само оцену за свој домаћи задатак, већ и геополитички кредит поверења.
Треба схватити да европску интеграцију Црне Горе тренутно одржавају две реалности истовремено.
Прва: након почетка руског рата у пуном обиму против Украјине, ЕУ је поново почела озбиљно да третира процес проширења и жели да има барем једну убедљиву причу о успеху на Балкану. Напредак Црне Горе на преговарачком путу са ЕУ у великој мери се дугује управо овом геополитичком контексту и, последично, стварној жељи ЕУ да се прошири на Западни Балкан како би блокирала јачање деструктивног утицаја трећих страна у региону, пре свега Русије. А Црна Гора је можда најпогоднији кандидат за то: територијално мала земља са приступом Јадранском мору и популацијом од 623.000 становника, лако се интегрише у економски систем ЕУ и ни на који начин није способна да дестабилизује европско тржиште.
Друга: у самом Бриселу нема никакве жеље да се поново прође кроз пут у којем је нова чланица формално ушла у Унију, а затим почела да назадује у сфери владавине права, судова и политичких стандарда. У том контексту ћемо се прво сетити Мађарске. Управо зато комесарка за проширење ЕУ, Марта Кос, већ говори и о могућности закључења преговора са Црном Гором до краја 2026. године и о будућим заштитним механизмима који, по њеним речима, морају стриктно функционисати ако неко жели, након приступања ЕУ, да игра против правила саме Уније. За Црну Гору то значи очигледну ствар: прозор могућности за приступање ЕУ се отворио, али је контрола на тачки уласка постала много строжа.
Ту почиње зона ризика. Након већ поменутог позитивног ИБАР-а у јуну 2024. године, када је ЕУ признала да је Црна Гора углавном испунила прелазне критеријуме у поглављима о владавини права, правосуђу и основним правима, процес је поново оживео. Ипак, то није била одлука у духу: „то је то, питање је затворено“, већ: „добро, сада покажите да можете даље“. У извештају за 2025. годину, Европска комисија већ без дипломатских реверанса пише да потпуно усклађивање визне политике са ЕУ остаје услов за затварање Поглавља 24. А онда следи један веома конкретан непријатан детаљ: црногорска листа земаља без виза се и даље разликује од европске за девет држава, а Брисел директно назива сезонске безвизне режиме неспојивим са европским правним нормама. То се посебно односи на потребу укидања безвизног режима између Црне Горе и Руске Федерације — црногорска страна је обећала да ће се овим питањем позабавити до краја 2026. године, што је осетљиво питање с обзиром на број Руса који живе у земљи или је посећују као туристи. Дакле, ово није мали детаљ, већ тест да ли је Подгорица способна да постави европску логику изнад ситуационих туристичких и политичких искушења.
Још један важан чвор је Поглавље 8, односно конкуренција. Управо оно поглавље које готово никада није праћено насловима емотивног набоја, али веома добро показује да ли је држава спремна да се води по правилима. Европска комисија оцењује ово поглавље као умерено припремљено са црногорске стране. Европска страна препознаје извесне промене— на пример, усвајање закона о контроли државне помоћи у јулу 2025. године. Међутим, истовремено, Европска комисија напомиње да кораци за испуњавање критеријума овог поглавља треба да се хитно спроведу, јер се тичу способности државе да истински ограничи упућивање политички погодне помоћи „својима“, да институцијама пружи аутономију и да престане да меша економску политику са ручном контролом. За балканске земље, ова сфера је традиционално рањива управо због тога: чврсте коруптивне везе политичара са бизнисом, унапред „добијени“ тендери и све то.
А онда долази Поглавље 27 — животна средина и клима. Са екологијом и заштитом животне средине, како у Црној Гори, тако и у земљама Западног Балкана уопште, све је још увек далеко од идеалног. У региону, многе владе желе да се претварају да је проблем сведен на неколико закона и декларативних фраза о зеленој транзицији. Међутим, годишња пролећна слика планинских река пуних смећа и ужасно стање ваздуха зими у Пљевљима, речито илуструју стварно стање ствари. У црногорском случају, Европска комисија пише само о „одређеном нивоу припремљености“, иако признаје известан напредак — у управљању отпадом, у климатском плану до 2035. године, у приступању програму LIFE. Но, затим документ поставља јасан захтев: „значајно интензивирати рад“ како би се постигли предвиђени циљеви. А то значи ваздух, вода, отпад, природа, клима — и много новца, који увек недостаје. Поглавље 27 готово нигде није затворено само политичком вољом. Овде је потребан искључиво капацитет централне и локалне власти, инвестиције и систематски рад.
Током протекле две године, црногорске власти су очигледно кладиле управо на темпо спровођења реформи. Почетком фебруара 2026. године, Скупштина је на две ванредне седнице без расправе усвојила чак 25 закона о европским интеграцијама. Председник Јаков Милатовић је у почетку оштро реаговао и изјавио да европске реформе нису „само дизање руку у парламенту“, али је касније ипак потписао одговарајући пакет. У марту ове године, црногорски парламент је унапредио још три закона за европски пут. Ово се може тумачити на два начина. С једне стране, Подгорица је заиста почела да трчи. И после година инерције, то је само по себи већ вест. Међутим, с друге стране, веома је лако претворити европске интеграције у транспортну траку хитног гласања без поузданих механизама за праћење стварне примене усвојених закона. А Брисел, као што је познато, воли брзину тачно до тренутка када не почне да замењује квалитет.
Треба додати да је усвајање конкретно два нова закона — о Агенцији за националну безбедност и о унутрашњим пословима — пре недељу дана изазвало још једну политичку кризу. Конкретно, ово се односи на повлачење опозиције из рада свих парламентарних одбора и одлазак из владајућег Покрета Европа сад једне истакнуте личности — Миодрага Лаковића, председника Одбора за безбедност и одбрану. Председник је ставио вето на одлуке, али је парламент поништио вето 19. марта. Главни сукоб настао је око усклађености закона са европским стандардима. Опозиција се плаши трансформације Црне Горе у „полицијско-шпијунску“ државу, а Европска комисија је указала да одредбе закона у сфери заштите података још увек нису у потпуности усклађене са правним нормама ЕУ и најавила пажљиво праћење спровођења.
Постоји још једно жариште које је јасно видљиво у Подгорици, али о се о њему не говори баш вољно наглас. То су билатерални неспоразуми са суседном Хрватском. Иронија је у томе што једно од најјачих поглавља Црне Горе — 31, односно спољна, безбедносна и одбрамбена политика — и даље остаје отворено, не због Москве, не због Брисела, и не зато што Црна Гора лоше усклађује свој спољнополитички курс са ЕУ. Напротив: Црна Гора је тренутно максимално ускладила своју спољну и безбедносну политику са Бриселом, посебно у сфери санкција и у вези са подршком Украјини. Међутим, у децембру 2024. године, затварање овог поглавља је одложено због хрватских замерки и пакета билатералних неслагања: поморска граница, права власништва над школским бродом Јадран, питања историјског сећања на 1990-те, а у скорије време — и права имовине Хрвата из Боке Которске. Консултације између министарстава спољних послова обе земље се редовно одржавају, али ниједно од питања још није затворено. То значи једну непријатну ствар за Подгорицу: чак и ако је земља технички спремна, политика суседа може да омете процес преговора у најнеочекиванијем тренутку. И ово је још један подсетник да приступање ЕУ није само технички процес.
Управо зато тренутни црногорски оптимизам изгледа и убедљиво и ризично у исто време. Да, Црна Гора данас заиста јесте најнапреднији кандидат. Да, влада је већ прешла са опрезне дипломатије на готово предизборни слоган о приступању ЕУ 2028. године. И да, земља има јак аргумент: након много година балканске стагнације, коначно даје Европској унији оно што дуго није видела од региона — осећај кретања и проширења. А управо ту се јавља искушење да се прецени. Најтеже у европским интеграцијама није отворити поглавља, па чак ни брзо затворити део њих. Најтеже је стићи до циља када већ почиње да изгледа да је све у вашим рукама.
Најтачнији закључак у вези са изгледима црногорског „европског сна“ тренутно би звучао овако: Црна Гора може завршити преговоре до краја 2026. године. Тешко је, али не у домену фантазије. Улазак у ЕУ 2028. године такође је могућ, али само без већих поремећаја или „црних лабудова“. А поремећаји су могући у најтежим секторима: правосуђе, визна политика, конкуренција, екологија, кадровски капацитет државе, претња владиних криза и хрватски фактор. И управо у садашњој фази земља може изгубити контролу над темпом и путањом, јер завршна фаза приступања захтева не само политичку вољу и слогане, већ и квалитет јавне управе.
За Црну Гору, наредних неколико година биће одлучујући тест квалитета њене државности. Земља је сада у тачки када је ЕУ коначно спремна да поверује у њен успех, али сама Подгорица мора да докаже да та прича није рекламна кампања на боку авиона, већ стварна способност државе да иде до краја. И коначно, не треба заборавити да ће агенти утицаја Москве и Београда, у контексту убрзања европског пута Црне Горе, сигурно уложити знатне напоре да га саботирају и да дестабилизују унутрашњу ситуацију у земљи.
Аналитичка група CWBS-а
