На простору обележеном слабим институцијама, нерешеним питањима идентитета и сталним наметањем ауторитарних и демократских импулса, контрола над медијима значи контролу над читавим друштвеним процесима. Управо зато је случај United Media групе и криза у којој се ова мрежа нашла много више од питања пословне корпоративне структуре и пословних интереса. Криза United Media групе је прича о претњи регионалног медијског затамњења и могућности да једини озбиљан плуралистички глас у Србији, а делимично и у региону, буде угушен под притисцима ауторитарног режима.
United Media је настала у Србији почетком 2000-их, у годинама након пада Слободана Милошевића, као амбициозан пројекат уз помоћ западног капитала. Након што се у почетку бавила телекомуникационом и кабловском телевизијском инфраструктуром, УМ је кренула у подухват изградње професионалне медијске мреже која ће се одупрети наслеђу државне контроле и отворити простор за слободно и одговорно новинарство. За релативно кратко време, ова мрежа се развила у доминантног регионалног медијског играча, присутног у Словенији, Хрватској, Босни и Херцеговини, Бугарској и Црној Гори. Посебно у Црној Гори, United Media је преузела убедљиво најгледанију и најутицајнију телевизијску станицу и новине, Вијести, чиме је добила улогу коју ниједан други медијски бренд у земљи нема.
Иако несавршени и понекад контрадикторни, медији под окриљем мреже United Media имали су значајну позитивну и еманципаторску улогу. То је посебно очигледно у Србији, где су N1 и Nova S постали готово једини озбиљан опозициони глас у атмосфери потпуног медијског монопола режима Александра Вучића. Бивши министар информисања у влади Слободана Милошевића, Вучић је током година израстао у лидера који систематски и веома успешно уништава слободу медија, гуши критичко мишљење и гради пропагандни апарат без преседана у региону и шире. Међутим, постојање N1 и Nove S било је подсетник да потпуна контрола над информацијама није достижна. Управо зато је њихов значај превазилазио медијске оквире и постајао политичко питање од националног и регионалног значаја.
Однос мреже United Media са Црном Гором био је сложенији. Док су Вијести и њихови новинари у Подгорици остали симбол отпора политичким притисцима и кључни плуралистички глас, извештавање Н1 из Београда често је носило двосмислене тонове. С једне стране, оштро су критиковали аутократске праксе власти у Србији, а с друге стране, релативизовали су или игнорисали специфичне идентитетске и политичке реалности Црне Горе.
Александар Вучић је дуго толерисао критички рад опозиционих медија УМ групе, свестан да би њихово насилно гашење могло изазвати негативне реакције на Западу, чију политичку и економску подршку користи да легитимише своју владавину. Уместо директног удара, одлучио се за суптилнији приступ. Преко регулаторних тела која су одбијала да доделе националне фреквенције Н1 и Новој С, ограничавао је њихов домет. Паралелно, таблоидне кампање су служиле за омаловажавање и таргетирање новинара, док су провладине телевизије попут Пинка и Хепија преплавиле јавни простор јефтиним забавним и пропагандним садржајем.
Међутим, након масовних студентских протеста у Београду, режим је сматрао да ови критички медији постају превише озбиљна претња властима. Вучић је тада посегнуо за једним од софистициранијих оружја које му је било на располагању – државном телекомуникационом компанијом Телеком Србија. Ова компанија је трансформисана у продужену руку режима, не само на економском плану, већ и у пропагандном рату против опозиције у земљи и као средство за ширење политичког утицаја у региону. Преко Телекома и уносних маркетиншких уговора, Вучић је у почетку корумпирао многе популарне српске личности и претворио их у пропагандисте режима. Такође је кооптирао регионалне организације и појединце кроз спонзорске уговоре.
Ипак, последњи пример коришћења ове институције, преко чијег директора је извршио притисак на већинског власника United Media групе, инвестициони фонд BC Partners, да смени руководство N1, и то након уклањања оснивача и дугогодишњег лидера Драгана Шолака, отворен је простор за директно мешање власти у уређивачку политику.
Вучићева стратегија преузимања медија није ништа ново. Већ је успео да кооптира бившу опозициону медијску елиту и преузме симболе некадашњег отпора Милошевићу. Студио Б и Б92, некада бастиони слободног новинарства и симболи демократског отпора деведесетих година, данас су сведени на пуке мегафоне пропаганде. Таблоиди попут Информера, Курира и Српског телеграфа преплавили су киоске и портале, постајући главно оружје за стварање дезинформација, хушкање и дискредитовање критичара режима. Твитер их је с правом још 2018. године означио као state affiliated media (медије приклоњене држави), препознајући њихову функцију у ширењу званичне државне пропаганде.
Истовремено, јавни простор је преплављен ријалити програмима, посебно на Пинк телевизији Жељка Митровића, који производе инфотејнмент културу у којој нема места за озбиљну политичку дебату. На овај начин, Вучић не само да гуши критичке медије, већ и активно уништава културу одговорног новинарства, претварајући информативну индустрију у инструмент забаве и контроле. Резултат је друштво у којем грађани живе у паралелној стварности, обликованој сензационализмом, лажним вестима и, још занимљивије, проруским наративима.
Култни политички недељник НИН је недавно кооптиран када је целокупно уредништво напустило лист и основало недељник Радар, који такође послује у оквиру медијске мреже УМ. Политика, најстарије дневне новине на Балкану са традицијом дугом преко једног века, данас служи као канал за ширење руских пропагандних порука. Ови примери јасно показују да режим нема намеру да толерише професионалне стандарде када су у питању утицајни и признати медијски брендови, већ их систематски трансформише у инструменте сопствене моћи.
Најопаснији облик ове трансформације одвија се данас кроз интернационализацију пропаганде. Телеком Србија, као државна компанија, постао је носилац лиценце за Euronews Srbija. На површини, присуство тако угледног европског бренда у Београду могло би изгледати као доказ приближавања европским вредностима. Међутим, стварност је дијаметрално супротна. Euronews Srbija послује под окриљем компаније која је директно под контролом ауторитарног режима.
Оно што је посебно забрињавајуће јесте чињеница да Телеком Србија сада шири ову франшизу на Црну Гору и Босну и Херцеговину. Ускоро ћемо имати ситуацију у којој ће Euronews Crna Gora и Euronews BiH пословати као франшизе европског медијског бренда, али под власништвом државе Србије. То значи да земља која је годинама препозната као дестабилизујући фактор на Балкану, земља у којој је подршка чланству у Европској унији испод 40 одсто и којом управља аутократски режим, постаје носилац европског медијског бренда у две суседне земље.
На овај начин се отвара простор за манипулацију у којој се, кроз бренд препознат као европски, заправо софистицирано пласирају политички наративи контролисани из Србије. У Црној Гори и Босни и Херцеговини, друштвима која се већ суочавају са дубоким поделама и сталним притисцима на независне институције, то значи да ће се поверење у професионално новинарство додатно урушавати, а шири јавни простор ће се све више претварати у бојно поље ауторитарних наратива и српских националистичких интереса. Уместо неутралне информативне платформе, Euronews постаје средство за дестабилизацију и подривање европског идентитета ових земаља.
Слична је ситуација и са другим западним брендовима које Вучићев режим користи као маску за ширење свог утицаја. Bloomberg Adria и Newsmax Adria, које режим индиректно контролише, функционишу као канали кроз које Београд пројектује своју моћ и гради легитимитет у очима регионалне јавности. На овај начин, Вучић вешто користи двоструку игру: док се Западу представља као прагматични партнер који балансира између Москве и Брисела, унутар Србије отворено негује проруске наративе и гради систем у коме је ауторитаризам норма.
Срж целог проблема је управо то двоструко лице режима. Према Западу, Вучић се представља као гарант стабилности, лидер који контролише „руски утицај“ и одржава регион у равнотежи. Међутим, унутар Србије, сви кључни провладини медији отворено навијају за Москву, промовишући руске ставове и нормализујући антиевропске наративе. На тај начин, он успева да истовремено убира користи од Запада – кроз инвестиције, политичку подршку и лиценце за престижне медијске франшизе – и од Русије, кроз јачање националистичког и аутократског расположења код куће.
Ако мрежа United Media подлегне притиску и изгуби свој опозициони карактер, Србија ће остати без кључног плуралистичког гласа, а регион без једног од ретких професионалних медијских система. Последице би биле далекосежне: јачање ауторитарних тенденција у Србији, ширење пропагандних наратива према Босни и Херцеговини и Црној Гори, даље поткопавање поверења у независне медије и јачање проруског расположења у целом региону. То би значило коначно медијско замрачење на Балкану, у коме уместо новинарства опстаје само пропаганда.
У том смислу, борба за медије је борба за демократију. А губитак тог фронта би значио да грађани региона остају у потпуном информационом мраку у коме ауторитарна владавина има неограничену моћ да обликује стварност.
Љубомир Филиповић. Црногорски политиколог
Чланци објављени у рубрици „Мишљења“ одражавају лично мишљење аутора и можда се не поклапају са ставом Центра
