Почетак је 2000-их. Под притиском народних протеста, режим Слободана Милошевића предаје власт опозиционим политичарима. Председник Црне Горе, Мило Ђукановић, који се последњих година сукобљавао са својим бившим покровитељем и подржавао опозицију, зацртава курс ка суверенитету Црне Горе. Ђукановић, бивши члан Савеза комунистичке омладине и партијски функционер, свој брзи каријерни успон де факто дугује државном пучу који је Милошевић претходно организовао у својој родној републици. Тада је Мило постао најмлађи премијер у Европи, а његов будући противник, Момир Булатовић, постао је председник Црне Горе. У ствари, овај пуч је помогао Милошевићу да брже стекне контролу над председништвом Југославије и Југословенском народном армијом, и постао је увод у југословенске ратове, у којима је Црна Гора, контролисана из Београда, доследно подржавала Србију. Ипак, временом је излишност такве подршке постала очигледна многим члановима црногорске партијске елите, коју је предводио премијер Ђукановић. Управо је та конфронтација са председником Булатовићем, који је наставио безусловно да се оријентише ка Београду, довела премијера републике до победе на председничким изборима под заставом суверенитета.
Од Милошевићевог кандидата, Ђукановић се трансформише у једног од његових најозбиљнијих противника, али истовремено није његов унутрашњи противник. Из Црне Горе се ситуација у Србији и политичко расположење, чак и демократских политичара, може посматрати готово са стране, али са много већом компетенцијом и интеграцијом у политичке процесе. И нови црногорски председник схвата да период власти демократских политичара може бити краткотрајан. Он не жели да Црна Гора поново пролази кроз ратна искушења заједно са Србијом. И што је најважније – не жели никакву контролу из Београда.
Није тешко претпоставити да српске демократе нису одушевљене овим ставом. Но, нису само оне незадовољне – Западне силе такође настоје да очувају остатке јединства бивше Југославије. Западне дипломате желе да Црна Гора, као и други бивши партијски функционери, остане у државној заједници са Србијом, којом сада управљају кандидати „обојене револуције“. Шеф европске дипломатије, Хавијер Солана, инсистира на томе да Црногорци пристану на стварање државне заједнице са Србијом. Србија и Црна Гора се више не зову Југославија, али јединствена држава не нестаје са светске политичке мапе, мада уз важан уступак – Црна Гора добија право да одржи референдум о независности за неколико година. У ствари, Ђукановић добија могућност одложене независности, под условом да у то убеди своје сународнике. А то је изазован задатак, с обзиром на то да је од свих југословенских република Црна Гора највише страдала од шовинистичке пропаганде. Усудио бих се тврдити – чак и више него сама Србија, са својим сталним полемикама између провладиних и демократских медија. Ђукановићу су потребни савезници, али их не може пронаћи на Западу, где огромна већина политичких елита и даље брани идеју јединствене државе. Црногорским присталицама независности потребан је доказ да проглашење нове државе неће погоршати ствари и да чак може ојачати традиционалне векторе развоја земље. Овде би се, наравно, могле користити традиционалне симпатије Црногораца према Русији, али какав савезник за отцепљење Црне Горе може бити Кремљ када Путин константно оплакује распад Совјетског Савеза и тај догађај чак назива највећом геополитичком катастрофом 20. века? Такође, Москва никада није благонаклоно гледала на распад Југославије. Но, Мило Ђукановић не разматра водеће мотиве на Западу и у Москви, и не препознаје да су то ирационални мотиви, далеки од стварности, како међу Западним тако и међу руским политичарима. Временом ћемо се сви навикнути на такву ирационалност, али се може рећи да је Црна Гора била зачетник ове запањујуће перцепције света, која ће довести до многих нових грешака.
На Западу се надају да ће током овог периода нова држава доказати своју демократску природу и да ће у Црној Гори мотивација за излазак из уније нестати – слично као што је Џорџ Х. В. Буш инсистирао да Украјина помогне Михаилу Горбачову да изгради обновљени Совјетски Савез и упутио овај апел са говорнице Врховне раде Украјинске ССР. Дакле, може се рећи да се Хавијер Солана, у својим напорима да очува јединствену државу, понаша управо онако како се понашао председник Буш.
У Москви је став другачији. Слом Милошевићевог режима и, посебно, изручење диктатора Хагу, Владимир Путин доживљава као личну увреду. Руске службе безбедности добијају наређења да казне Србе због њихове дрскости. Међутим, како то учинити ако нову Србију подржава Запад и ако се она оријентише ка Европи?
Одговор долази брзо: лишити Србију приступа мору – што је могуће само кроз проглашење независности Црне Горе. Дакле, улоге се мењају: Запад сада фаворизује јединство, Москва фаворизује распад. Русија је спремна да подржи Ђукановића на путу ка независности.
У таквој подршци је постојао ризик. Црна Гора је мала земља и, штавише, последњи део Медитерана који није под контролом НАТО-а. Очигледно је да ће у случају њене независности Запад настојати да уведе земљу у Алијансу. Иако је истовремено мало вероватно да ће Србија или уједињене Србија и Црна Гора, након операције НАТО-а против Милошевића, приступити Алијанси.
Неки чланови Савета безбедности Руске Федерације саветују Путину да не жури, верујући да би независна Црна Гора могла окренути леђа Русији. Но, Путин не жели да слуша. Прво, мора да казни Србе. Друго, сматра Ђукановића својим човеком. Црногорски председник има везе са градоначелником Москве Јуријем Лужковом и његовим кланом; највећу компанију у земљи контролише олигарх Олег Дерипаска; Руси масовно купују црногорске некретнине; а руске безбедносне службе се у Подгорици и Будви осећају као код куће.
Одлука је донета: Русија ће олакшати Ђукановићево одвајање од Србије.
И Путин ће победити – да би се за неколико година видело да су чланови Савета безбедности, који су позивали на опрез, ипак били у праву. Црна Гора ће прекинути своје специјалне односе са Москвом, Дерипаска ће изгубити имовину, Ђукановићеве везе са Руском Федерацијом ће се истопити заједно са распадом „клана Лужковљевих“. Земља ће се придружити НАТО-у. Руске безбедносне службе, које су се донедавно осећале „као код куће“, почеће да припремају пуч, па чак и покушај атентата на председника.
У међувремену, у Србији, на власт долази Александар Вучић – „мали“ Милошевић. Ђукановић је, како се и очекивало, боље разумео политичку динамику у Београду од Западних политичара, а Путин поново надмашује самог себе.
И за крај – једна лична белешка. Након анексије Крима, шетао сам улицама Будве и наишао на туристичку агенцију која је имала мапу бивше Југославије на излогу. Видевши да је истражујем, власници су изашли и питали ме одакле сам. Када су сазнали да сам из Украјине, почели су да оптужују Украјинце да не поштују Русију. Моји саговорници, грађани Србије, обећали су да ће Путин казнити Украјину – и лишити је приступа мору.
Било је превише вруће за дугу расправу. „А зашто ви не вређате Русе“, рекао сам меланхолично. „А шта је са вашим приступом мору?“
Један од саговорника ме замало дохватио песницама.
Vitaly Portnikov. Ukrainian journalist, political commentator, author and opinion-maker.
Чланци објављени у рубрици „Мишљења“ одражавају лично мишљење аутора и можда се не поклапају са ставом Центра
