Истраживање о руским камповима на Балкану, које су заједнички објавили БИРН и молдавски истраживачки центар CU SENS, отвара простор за много шире размишљање о улози нашег региона у савременим облицима политичког утицаја, саботаже и хибридног ратовања.
Кад год би прича почела реченицом „кампови за обуку на територији Босне и Херцеговине“, немогуће би било остати равнодушан. Међутим, овог пута се не ради о локалним паравојним формацијама или припремама за сукобе на Балкану – већ о извозу дестабилизације из срца Европе у источноевропско суседство. И све то – тихо, пажљиво, циљано изведено, под окриљем спортских догађаја и без икаквог формалног трага у званичним документима домаћих институција.
Према документацији објављеној средином јула, у камповима који су деловали у Републици Српској и Србији, молдавски држављани су пролазили физичку и психолошку обуку, са циљем учешћа у нередима и покушајима дестабилизације уочи тамошњих председничких избора 2024. године. Појединци, идентификовани као инструктори ових активности, имају везе са Вагнер групом, руским националистичким и безбедносним структурама, међу којима су имена попут Михаила Потепкина и Константина Голоскокова. У неким случајевима, као што је бугарски неонациста Мирчо Ангелов, видимо и транснационалну сарадњу радикално десничарских елемената.
Посебно је узнемирујућ начин на који су ови кампови регрутовали учеснике. Млади људи, често економски угрожени, привлаче се под изговором да учествују у активностима као што су турнири у пејнтболу, семинари на тему самоодбране и фитнес кампови. Учесницима је наводно нуђено од 300 до 500 долара, плаћано у готовини или чак криптовалутама, а неки су сведочили да су им одузимана лична документа. То су методе које нису само манипулативне – оне демонстрирају систематски, методичан приступ психолошком инжењерингу.
У овом контексту, тешко је говорити о наведеним догађајима без озбиљне забринутости због улоге коју регион игра у ширим геополитичким играма. Ако су, како је наведено, кампови деловали ван знања домаћих институција, то је знак озбиљног институционалног неуспеха. С друге стране, ако су деловали уз знање институција да се спорне активности дешавају – па чак и с прећутним одобрењем – онда се суочавамо са много дубљим проблемом: злоупотребом државне територије за спровођење операција које имају директне последице по демократске процесе у другим земљама.
Занимљиво је, и нимало случајно, да су локације кампова изабране управо у деловима Босне и Херцеговине и Србије, у земљама где званични наратив и политичка пракса показују отворенији став према Русији. Иако је порицање постојања кампова од стране власти из Републике Српске било очекивано, то га не чини ништа мање забрињавајућим. Јер истраживачи нису само мапирали тачне локације, већ су и идентификовали конкретне људе, пратили ток новца, документовали регрутовање и повезали га са конкретним дестабилизацијама у Молдавији.
Све ове информације би требало да буду довољне за покретање озбиљних истрага. Међутим, оно што тренутно више забрињава у односу на постојање самих кампова јесте тишина. Институције ћуте. Тужилаштво се не оглашава. Политичке странке, уз ретке изузетке, понашају се као да је то проблем који их се не тиче. Јавна расправа о овој теми готово да и не постоји. У земљама које су преживеле ратове, стране интервенције и уништавање институција, таква пасивност је више од неодговорности – то је одрицање од суверенитета.
У Молдавији је, с друге стране, ова прича добила комплетан институционални одговор. Локалне власти су већ почетком 2024. године идентификовале покушаје дестабилизације, повезале их са камповима на Балкану и успоставиле контакте са правосуђем БиХ. Отворена је и вођена формална истрага до априла 2025. То је оно што би требало да буде стандард – брза реакција, спремност на сарадњу, транспарентност према јавности. Све оно што недостаје у Босни и Херцеговини.
Но, ова прича је много више од пуког извештавања о обуци паравојних група. Наводи нас да се запитамо где се данас заправо одвија борба за демократију, суверенитет и стабилност. Истраживања нас подсећају да се границе не померају тенковима, већ дезинформативним кампањама, обуком за масовне протесте, инфилтрацијом у политичке процесе и манипулацијом рањивих делова друштва.
Ако сада не препознамо ову претњу – док се кампови још увек могу лоцирати, док сведоци још могу да говоре, док се докази још могу прикупљати – неће нас изненадити дан када се слични обрасци понашања примене против нас. Јер хибридни рат не познаје географске границе – он познаје само слабости. Слабе институције. Нетражење одговорности. Изостанак воље за реаговањем.
Зато је изузетно важно да се ова прича не заврши само једним саопштењем, уз неколико наслова у медијима. Неопходна је парламентарна расправа. Неопходно је да се покрене одговорност у ентитетским и државним институцијама. Да службе безбедности – ако већ ништа нису знале – објасне зашто нису знале. Да тужилаштво почне да позива сведоке. И да јавност коначно добије одговоре.
Међутим, одговорност није само на институцијама. Она је и на нама, као друштву. Новинари су урадили свој део посла. Прикупљени су подаци, анализирани су токови новца, идентификоване су особе и методе деловања. Заједно са колегама из иностранства, показано је како изгледа право међународно залагање да се поткопа демократски поредак. А сада је ред на друге – оне који имају инструменте моћи и дужност да делују. Истовремено, ова прича позива на ширу дебату о улози Балкана у глобалним процесима. Више не можемо да се заваравамо да смо изоловани, да свет заобилази наше просторе. Напротив – Балкан постаје оперативна зона за пројекте који се тичу Европе, демократског поретка и безбедности. Наша рањивост, наше поделе и наша институционална слабост чине нас идеалним тлом за све оне који желе да делују из сенке.
И ту долазимо до кључног питања: хоћемо ли то дозволити? Или ћемо коначно препознати озбиљност ситуације и реаговати на време?
Јер ако данас затворимо очи пред чињеницом да се дестабилизација извози из БиХ, сутра ћемо можда отворити очи пред земљом у којој се стабилност урушава изнутра, на исти начин – тихо, систематски и без отпора. А онда нам ни међународна заједница, ни ЕУ, ни НАТО неће помоћи – јер прво што морамо да урадимо јесте да станемо у одбрану сопствених институција.
Прича о камповима за дестабилизацију Молдавије, организованим на територији БиХ, није прича о другим народима. То је прича о нама. О томе колико смо спремни да заштитимо сопствени суверенитет. О томе колико нас занима шта се дешава иза затворених врата спортских центара, одмаралишта и изолованих пољана. И, што је најважније, о томе да ли смо спремни да делујемо док још можемо – или ћемо поново чекати да нас прошлост сустигне.
Јер ако ову причу не препознамо као озбиљно упозорење – можда следећа дестабилизација неће бити усмерена из БиХ, већ ће бити усмерена на њу.
Nino Bilajac. Journalist, Balkan Investigative Reporting Network (BIRN) BiH
Чланци објављени у рубрици „Мишљења“ одражавају лично мишљење аутора и можда се не поклапају са ставом Центра
