Постало је аксиом да, током владавине Александра Вучића, Београд води вишевекторску спољну политику. Ту дефиницију треба схватити прилично дословно, јер се Србија креће у неколико праваца истовремено. То укључује и европске интеграције; активну сарадњу са појединачним Западним демократијама, пре свега САД, Француском и Немачком, са акцентом на економију; развој односа са Русијом у свим областима, укључујући војску, културу, енергетику и цркву; и изградњу посебних односа са Кином…
Почетак руско-украјинског оружаног сукоба имао је минималан утицај на српску спољну политику, јер се Београд надао да ће рат великих размера испратити без фундаменталне промене свог геополитичког става, остајући „партнер свима“.
Више од три године, Вучић је водио земљу кроз лавиринт вишеструких вектора, покушавајући, истовремено, да задржи власт на домаћем плану и да неутралност искористи политички, а углавном економски.
Све је више сигнала да се ова политика исцрпела, иако је Вучић дуго успевао да балансира без грешака.
Европска „шаргарепа“
Узмимо пример оклевања Београда да уведе рестриктивне мере против Москве и генерално оклевање усклађивања спољне политике са ЕУ. Као одговор, Брисел је отишао само дотле да је критиковао и осудио овај став, а да није предузео јасне правне кораке. Заиста, од почетка 2022. године, процес приступања Србије Европској унији је значајно успорен, јер је отварање наредних преговарачких поглавља (кластера) и даље на чекању. Ипак, ЕУ никада није званично изјавила да ће европске интеграције Србије бити обустављене, нити је увела било какве санкције земљи.
Изгледа да су се Европљани определили за „тактику охрабривања“ или „политику шаргарепе“.
То се јасно видело у реакцији Брисела на Вучићево путовање у Москву 9. маја на Параду победе у Другом светском рату.
Упркос критичким, понекад оштрим, опаскама европских званичника, није дошло до већег погоршања односа између ЕУ и Србије. Штавише, скоро месец дана након Вучићевог контроверзног састанка, Европска комисија је уврстила српски пројекат рударења литијума и бора, Јадар, на листу стратешких пројеката.
Није тајна да је пројекат веома контроверзан унутар Србије, али из перспективе ЕУ, ради се само о позитивним стварима: обезбеђивању прилива инвестиција, подстицању економског раста и обострано корисне економске интеграције.
Очигледно је да Европска унија види Србију као партнера и покушава да делује у складу са тим. Вучићу се стално указује на његове „грешке“ (недовољно демократски стил владавине, проруска политика) у различитим форматима, али се не примењује никаква формална „опомена“. Заузврат, српске власти, упркос антизападном демаршу који је укључивао пркосно присуствовање њиховог председника паради у Москви и расту ауторитарних тенденција, понављају посвећеност европским интеграцијама.
Ова двострана политичка игра већ је довела до мишљења у јавном дискурсу Србије да ЕУ наводно нема стварну намеру да прими земљу у блок и да су напори за приступање само процес који може трајати бесконачно… Међутим, све док Европљани додељују средства Београду за разне пројекте и програме и све док су српске власти посвећене сарадњи са ЕУ, не треба очекивати масовно јавно противљење овој врсти политике.
Тешко са Вашингтоном, лако са Пекингом
Ситуација је мало компликованија са Американцима. Изгледа да је Вучић рачунао на веће услуге Трампове администрације, али све што је добио су рекордне „реципрочне тарифе“ наметнуте од стране од САД од скоро 37% и одбијање да се коначно укину санкције „Нафтној индустрији Србије“ (НИС), које је увела Бајденова администрација. Санкције против НИС-а, заправо, још увек нису ступиле на снагу, јер их је Бела кућа неколико пута одлагала. Међутим, никада нису повучене.
Изгледа да Вашингтон још није одлучио шта ће са Београдом. Усред неизвесности, српске власти морају деловати опрезно, узимајући у обзир могућу реакцију Американаца, што свакако утиче на спољну политику.
У том контексту, односи Београда са Пекингом, без претеривања – одлични, стоје у јаком контрасту. Премијер Ђуро Мацут недавно је нагласио да је Србија током протекле деценије развила једно од најинтензивнијих и најдинамичнијих партнерстава са Кином у овом делу Европе, док је кинески амбасадор у Србији, Ли Минг, недавно нагласио да је пријатељство између Србије и Кине постало модел за односе између земаља широм света.
Остаје нејасно како ће Београд наставити да комбинује партнерство са Пекингом и опрезно конструктивне односе са Сједињеним Државама, но то није питање овог тренутка, а Вучић има времена да развије стратегију.
Руске тврдње
Неопходна је хитна реакција српских власти у другом геополитичком правцу, где је Вучић изгледа добио последње упозорење због очигледног мултивекторског става.
Дана 28. маја, прес-служба руске Спољне обавештајне службе саопштила је да „српска одбрамбена предузећа, супротно ‘неутралности’ коју је прогласио званични Београд, настављају да снабдевају Кијев муницијом“. Позивајући се на „информације које је добила СВР“, руски обавештајни оперативци оптужили су српске власти да користе „шему са лажним сертификатима крајњег корисника и земљама посредницима“, укључујући Чешку, Пољску, Бугарску, па чак и „егзотичне опције које укључују афричке земље“.
У саопштењу су поменуте готово све водеће српске одбрамбене фирме, укључујући Југоимпорт СДПР, Зенитпром, Крушик, Софаг, Рејер ДТИ, Слобода, Први партизан.
Русија није навела никакве конкретне чињенице које би поткрепиле њихову тврдњу, али је општи тон саопштења за штампу јасно ставио до знања да Русија има неке доказе и да се тврдња заснива на тим доказима.
Међутим, изјава није била о откривању одређених обавештајних података ради информисања јавности, већ, како се каже у руском уличном жаргону, о томе да је Кремљ издао „предјаву“, што у основи значи суочавање са српским властима. Преведено на стандардни језик, „предјава“ је неформални захтев који се подноси због наводне или стварне штете, захтев за испуњење преузетих обавеза. Такав захтев обично нема правну основу, укључујући верификоване уговоре, већ усмене споразуме запечаћене у неформалном (кривичном или криминализованом) окружењу.
Управо због овог формата изјава садржи емотивно набијене оптужбе против Београда, а не неке „суве“ обавештајне податке.
Укратко, тврдње Кремља су следеће:
Русија је „притекла у помоћ Србима у критичним тренуцима њихове историје“ – „ослобођење Србије од јарма Османског царства“, период Првог и Другог светског рата, рат у Југославији („НАТО бомбардовање Београда, косовска трагедија“), али сада, када је „Запад покренуо рат против Русије“, „српска војна индустрија покушава да пуца Русији у леђа“.
Можда ће требати много времена да се расправља о било којој од ових тачака, јер је цела историја српско-руског пријатељства прилично сложена и контрадикторна. Једно је, међутим, јасно, а то је да поента није у историјским догађајима, већ у ономе што се сада дешава у Европи.
Пријатељи или пријатељи?
У суштини, преко СВР-а, Кремљ је обавестио Београд да његову неутралност (или мултивекторски став) сматрају пуцњем у леђа и очекују да српске власти јасно дефинишу своје приоритете, односно пријатеље и непријатеље.
Док Русија води рат против Украјине – и, према Москви, против Запада – руске власти више нису задовољне сложеним и двосмисленим положајем Србије. Кремљ жели сигурност и јасноћу у одговору на питање – да ли су Срби савезници или противници Руса?
Регионални и међународни аналитичари сада темељно анализирају промену руске политике према Србији и предвиђају даљи развој догађаја.
По њиховом мишљењу, прва манифестација незадовољства Кремља било је продужење уговора о испоруци гаса под условима повољним за Београд на само четири месеца. Присуство српског председника на паради на Црвеном тргу је очигледно било цењено од стране Кремља, иако суздржано. Путин очигледно жели више од Вучића.
У саопштењу Спољне обавештајне службе, конкретни приоритетни захтеви Москве за Београд су већ изнети и објављени. Експлозија која је потресла војни погон у Ваљеву, убрзо након саопштења Спољне обавештајне службе, могла би се схватити као додатни сигнал у овом контексту. Иако руско учешће у инциденту није доказано, мало ко верује да је то била случајност.
У наредним месецима, Вучић ће морати – и вероватно већ мора – да оповргне оптужбе које долазе од руских обавештајних служби. Наравно, има шансу да пронађе убедљиве аргументе у своју корист, јер је југословенско-српско искуство у производњи и испоруци оружја глобалном тржишту прилично опсежно и разноврсно. Но, да ли ће иједан од његових одговора задовољити Русе остаје нејасно.
Пут ка балканској Белорусији?
Док се Вучић и његов тим надају да ће наставити своју политику балансирања између Истока и Запада, чини се да је руско руководство поставило курс да Србију претвори у недвосмисленог савезника.
Москва може захтевати од Београда не само да искључи сваку могућност да српско оружје стигне до Кијева, већ свеобухватну војну и политичку унију сличну оној коју је Русија осигурала са Белорусијом. Парафразирајући саопштење СВР-а, Кремљ вероватно жели да види „допринос српских бранилаца рату који би резултирао стратешким поразом за Запад“.
Можда постоји и мање опсежна опција, али она, такође, предвиђа прекид сарадње Београда, посебно у војној области, са земљама које се могу приписати прозападном или проукрајинском блоку. Стога се на удару руске пропаганде није нашла само „сумњива“ трговина муницијом, према СВР-у, већ и српско-француски уговор за борбене авионе, који, такође, наводно угрожава руске интересе.
Кремљ је, наводно, дао Вучићу времена да реши сва проблематична питања српско-руских односа и шансу да докаже своју лојалност Путину. Међутим, аналитичари су сигурни да Москва истовремено спроводи не само План А, који би требало да примора садашње српско руководство на блиски савез са Русијом, већ и План Б, који подразумева замену садашњег српског лидера неким ко је лојалнији Кремљу.
Значајно је да се незадовољство Вучићем и очекивања његове замене могу видети у чланку од 1. јуна у руском недељнику Звезда. Оснивач публикације је „Телевизијска и радио компанија Оружаних снага Руске Федерације“, сходно томе, тамо не може бити случајне формулације која није координисана са Кремљем.
Аутор текста, наводно представљајући мишљење српског друштва, осуђује Вучића као издајника и тврди да је садашњи српски лидер већ „отписан“.
У контексту чланака српских политичких стручњака о јачању руског утицаја међу учесницима антивладиних протеста у Србији, оптужбе које износи Москва не само да имплицирају да План Б постоји, већ сугеришу да се он већ спроводи.
То јест, док САД нису јасно формулисале своју политику према Балкану, а ЕУ покушава да се фокусира на економију, Русија је постала проактивнија и сада користи хибридне методе.
И овде питање више није да ли ће Вучић моћи да проповеда своју вишевекторску политику или ће остати на власти, већ да ли Западни блок има довољно моћи, алата, ресурса, знања, вештина, способности и мотивације да преживи ову хибридну конфронтацију са Русијом на Балкану.
