Септембар је 2025. године и Селвер Хрустић, човек из Зенице, Босанац и муслиман, како себе описује, путује у Москву. Одлучио је да се бори у руској војсци – идеолошки мотивисано, барем према његовом сопственом сведочењу пред камерама Детектора, које су га интервјуисале током тромесечног заробљеништва у Украјини. Заробљен на фронту, овај 35-годишњак препричава своју причу и разлоге за придруживање руској војсци и одлазак на прве линије фронта.
Хрустић објашњава да је у Москву стигао 4. септембра, слетевши на аеродром Шереметјево касно ноћу.
„Тамо сам рекао полицији – већ сам знао како иде процес – кажете полицији на аеродрому да желите да се придружите војсци“, тврди он. Према његовим речима, процедура је била једноставна: изјавите своју намеру, прођете провере и потпишете уговор.
Хрустић није једини добровољац или плаћеник из Босне и Херцеговине, што покреће шира питања о грађанима БиХ који путују да се боре у страним сукобима. Његова прича, подељена у интервјуу за Детектор, прати пут од Немачке, преко Москве, до украјинског фронта – и на крају до затворске ћелије.
„Пришла нам је жена – била је капетан, психолошкиња – и мирно рекла: ‘Ви сте људи који су дошли овде да убијају друге за новац. Као и ми, плаћене убице’“, почиње Хрустић, препричавајући своје сведочење из украјинског затвора.
Та једна изјава обухвата централну дилему: да ли су страни борци идеолошки мотивисани добровољци или плаћеници који учествују у туђем рату?
Он каже да није завршио формалну обуку и да се све одвијало у дечјој војној школи у близини Москве.
Према Хрустићу, прелазак из цивилног у војни статус догодио се брзо и без компликованих процедура. По доласку, боравио је у објекту где су службеници ФСБ-а (Федеративне службе безбедности) проверавали документацију. У међувремену, могао је бити завршен кратак курс обуке, након чега су регрути послати на локацију у улици Јаблочковој да потпишу званични уговор са руским Министарством одбране.
„Отишао сам тамо 19. септембра да потпишем званични уговор. Од тог тренутка, ви сте војник“, сећа се он, наглашавајући да је административни процес био релативно једноставан.
Његово интересовање за одлазак у Русију, каже, покренуо је промотивни видео организације „Косовски фронт“, коју је предводио Александар Кравченко, добровољац повезан са војним структурама у Републици Српској и Русији. У почетку, тврди, био је одбијен због своје етничке и верске припадности, али је касније успоставио контакт са Дејаном Берићем, познатим добровољцем на руској страни.
Према Хрустићевим речима, Берић је нагласио да се све одвијало по закону и прописима Министарства одбране, без посебних обећања или гаранција. „Рекао је да рат није игра“, сећа се Хрустић, додајући да је упозорен на изузетно опасне услове на фронту последњих месеци.
На украјинској страни, Тамара Курушкина из Одељења за третман затвореника напомиње да су страни држављани често међу притвореницима, а неки тврде да нису били свесни да ће се борити. „Чак и они страни држављани који су потписали уговоре под присилом или обманом углавном желе да се врате у своје земље“, каже Курушкина.
Судбина држављанина БиХ, Хрустића, тренутно ратног заробљеника у Украјини, покреће мноштво правних и политичких питања. Ово је први познати случај босанског држављанина у таквом статусу у Украјини, што компликује питања надлежности и потенцијалне екстрадиције.
Случај подсећа на ранији пример Дарија Ристића, који је повређен борећи се у руској војсци и суочио се са оптужбама по повратку у Босну и Херцеговину. За разлику од Ристића, Хрустић остаје ван домашаја босанских власти.
Према речима Мирзе Буљубашића, доцента на Факултету за кривично право, криминологију и безбедносне студије, кључно питање у таквим случајевима је доказ.
„Суочавамо се са великим потешкоћама у прикупљању доказа у овим случајевима. Ако украјинске власти не желе да га изруче и желе да га гоне — то је у реду. Ако желе да га изруче и имају доказе за гоњење, али одлуче да то не ураде и уместо тога нам их пошаљу путем међународне правне помоћи, онда имамо конкретне доказе“, објашњава Буљубашић.
Његове речи указују на сложен механизам међународне правне помоћи, који захтева сарадњу између институција две земље, размену доказа и јасно дефинисану надлежност. У супротном, процес може остати блокиран између политичких и правних процедура.
Министарство спољних послова Босне и Херцеговине није пружило конкретне информације о даљим корацима. Министар Елмедин Конаковић изјавио је да власти БиХ тренутно немају приступ Хрустићу.
„Ситуација је, као што можете замислити, веома сложена (…) и за сада немамо приступ. Добро је што је жив и здрав“, рекао је Конаковић на конференцији за новинаре.
Док породица и јавност чекају јасније одговоре, остаје питање да ли ће Хрустић бити процесуиран у Украјини или изручен Босни и Херцеговини. У међувремену, његов случај поставља преседан који ће вероватно обликовати будуће одговоре правосуђа БиХ на сличне ситуације.
Правни аспект случаја истиче сарајевски адвокат Сенад Билић, који напомиње да је придруживање страним оружаним снагама кривично дело према законима БиХ. „То је супротно Закону о одбрани и Закону о служби у оружаним снагама БиХ. Било да је у питању руска, украјинска, турска, хрватска, словеначка војска, било која – грађани БиХ не смеју служити у страним оружаним снагама“, наглашава Билић. Минимална казна за такав прекршај је три године затвора.
У свом интервјуу из заточеништва, Хрустић говори не само о својој судбини већ и о искуствима која су, како тврди, дубоко променила његов поглед на рат. Отворено критикује руску војску у којој се борио.
„Питала сам га како то објашњава, пошто је муслиман. Питала сам га о религији, да ли верује у Бога. Рекао је да. Питала сам га, како сте отишли да се борите на страни агресора? Одговорио је да је за њега овај рат био веома далек“, сећа се Баркуш.
Док Хрустић говори о измењеним перспективама и новим могућностима, јавно мњење остаје подељено између разумевања, сумње и моралне осуде. Његова прича, испричана из затворске ћелије, постаје више од личног исказа – она одражава сложеност рата, идентитета и одговорности.
Тврди да је организација била испод очекиваних стандарда и да војници по уговору нису третирани као „свој народ“. На фронту, каже, недостајали су им чак и основни ресурси. „Није било довољно воде – ни за пиће ни за основну хигијену“, наглашава, описујући свакодневни живот далеко од онога што је очекивао.
Посебно упечатљив део његовог сведочења тиче се интеракција са украјинским војницима. У тим сусретима, каже, подсетио се на болну прошлост Босне и Херцеговине.
„Украјинска војска ми је рекла да су, на пример, у граду Жепа помагали нашим људима који су били заробљени и могли су се суочити са истом судбином као у Сребреници. И питали су: зашто сте стали на страну Руса? Објаснио сам им, и они су разумели“, каже Хрустић.
Такође је дао изјаву која је изазвала највише реакција – сада верује да би било „реалније да се бори на украјинској страни“. Тврди да га је украјинска војска већ контактирала у вези са могућим ангажманом.
Такав развој догађаја покреће бројна етичка питања. Да ли промена стране у рату може бити чин искупљења или је то прагматичан покушај преживљавања заробљеништва?
Украјински новинари са платформе United24, који су га такође интервјуисали, изразили су скептицизам. Амира Баркуш напомиње да није приметила дубље морално размишљање у његовим одговорима.
Према речима Јевгеније Мелник, међу затвореницима је велики број страних бораца. Она напомиње да је током рата заробљено око 10.000 руских војника, од којих су седам одсто странци. Затвореници у украјинским затворима долазе из око 40 земаља, углавном постсовјетских држава, али и Африке и Блиског истока.
Курушкина додаје да се, према њеној организацији, добровољци из преко 42 земље налазе у украјинским затворима, док процене о страним борцима на руској страни досежу до 21.000, иако је стварни број вероватно већи.
Породица Селвера Хрустића суочава се са емоционалном дилемом. Његов отац, Фахрудин, отворено не одобрава одлазак свог сина у рат, али признаје: „Поносан сам на свог сина.“ Ова унутрашња напетост одражава ширу друштвену конфузију – између законске забране, моралне осуде и личне везаности.
Случај Селвера Хрустића није само његова лична прича. Он представља питање страних бораца и истиче изазове са којима се суочава Босна и Херцеговина, земља упозната са повратком својих грађана из ратних зона. Његова будућност сада зависи од одлука украјинских власти, могуће екстрадиције и способности домаћег правосуђа да процени његове поступке, док његова породица и заједница чекају у неизвесности.
Nino Bilajac. Journalist, Detektor.ba
Чланци објављени у рубрици „Мишљења“ одражавају лично мишљење аутора и можда се не поклапају са ставом Центра
