У европској политици тешко је пронаћи пример налик дугом, исцрпљујућем и стресном путу Северне Македоније ка чланству у ЕУ. Бројке овде говоре саме за себе: земља је поднела захтев за чланство у ЕУ још 2004. године, статус кандидата добила је 2005. године, а прва међувладина конференција између Скопља и Брисела одржана је тек 17 година касније — у јулу 2022. године. До пролећа 2026. године, Северна Македонија је завршила скрининг свих преговарачких кластера, али још није прешла у следећу праву фазу преговора. Управо је то главни парадокс македонског случаја европских интеграција: формално, процес се наставља, али политички земља је већ дуго у стању стагнације и дубоког застоја.
Данас, Северна Македонија подсећа на државу која годинама стоји у европском коридору, али не може да прође кроз прву заиста тешку препреку. Главна препрека је добро позната: уставне промене у вези са статусом бугарске националне мањине, предвиђене оквиром Савета ЕУ из 2022. године, још увек нису усвојене. Без њих, немогуће је прећи на кључни кластер Основе. Проблем Скопља у суштини јесте то што је земља болно заглављена у „сивој зони“ између завршеног скрининга и де факто затворене преговарачке капије.
У поређењу са својим суседима, ситуација изгледа посебно поражавајуће. Док је Скопље остало везано за бугарски чвор, суседна Албанија, која је пре само неколико деценија била много сиромашнија, направила је брзи искорак током 2025. године, отварањем свих преговарачких кластера. Оно што је донедавно изгледало мало вероватним постало је стварност: Брисел је де факто раздвојио албански и македонски колосек, дозвољавајући Тирани да се самостално креће напред. За Скопље је то био прилично конкретан политички ударац. Земља која је дуги низ година сматрана једним од фаворита европских интеграција на Западном Балкану, сада ризикује да се учврсти у улози државе која стално каска за сопственом европском шансом.
Најједноставније објашњење звучало би овако: све је блокирала захтевна Софија. Међутим, то је само делимично тачно. Захтев да се Бугари укључе у Устав, као једна од признатих националних заједница, постао је црвена линија за садашњу владу. Премијер Христијан Мицкоски и председница Гордана Сиљановска-Давкова — представници формално проевропске, десноцентричне и патриотске странке ВМРО-ДПМНЕ, за коју је питање заштите македонског националног идентитета изузетно важно — захтевају додатне гаранције да ће права Македонаца у Бугарској такође бити заштићена на сличан начин и да ће овај уступак бити последњи. Скопље очигледно страхује од нових захтева у вези са језиком, историјом и националним идентитетом. Македонско друштво добро памти како је у јуну 2018. године, након закључења историјског Преспанског споразума, претходна либерална влада македонских социјалдемократа решила дугогодишњи спор са Грчком преименовањем земље из Република Македонија у Република Северна Македонија. Између осталог, ово је омогућило Скопљу да прилично брзо добије чланство у НАТО-у.
Проблем је што Брисел не показује жељу да ревидира већ договорени оквир за преговоре. Званична ставка ЕУ остаје непромењена: потребне су исте уставне промене које су претходно договорене између Скопља и Софије. Овај застој додатно је појачан унутрашњим замором — чак и ако би бугарски фактор нестао, Скопље тешко да би показало муњевиту спремност за реформе у најосетљивијим областима. Управо овде постаје јасно да проблем Северне Македоније одавно није ограничен само на односе са суседном Бугарском, која Македонце традиционално доживљава као „млађу браћу“ или чак као „бивше Бугаре“. Иза спољне баријере крије се и хронична унутрашња слабост. Политичка поларизација у парламенту и даље траје, важне реформе се успоравају, а гомилају се одложена именовања. Не треба занемарити ни етнички фактор — албанска заједница чини око 30% становништва земље, док су истовремено македонски Албанци традиционално снажно оријентисани ка Западу. Македонска стагнација није само последица бугарске блокаде, већ и симптом дубљег проблема: дефицита поверења, слабе културе политичког компромиса и недовољног капацитета за постизање широког консензуса око европског курса.
Овој слици треба додати још један важан фактор — Виктор Орбан и Мађарска. За садашњу македонску владу, Будимпешта се претворила не само у пријатељски европски глас, већ готово у политичку позадину. Мађарски зајам од 500 милиона евра под повољним условима постао је не само економски већ и политички сигнал. Виктор Орбан је отворено критиковао одлуку ЕУ да раздвоји албански и македонски колосек и понудио посредовање у спору са Бугарском. За Скопље је таква подршка несумњиво корисна. Међутим, ово пријатељство има и другу страну.
Сву сложеност односа између Скопља и Будимпеште јасно је показала посета македонске делегације коју је предводио премијер Мађарској крајем марта. Иако је агенда посете, која је укључивала македонско-мађарски пословни форум, првенствено била усмерена на развој економске сарадње између две земље, садржај јавних изјава Мицкоског личио је на предизборну кампању пред парламентарне изборе у Мађарској. На састанку који је домаћин организовао у једној образовној установи, Христијан Мицкоски је говорио о Мађарској као примеру земље која, захваљујући „снажном вођству, успева да обезбеди економски развој, стабилност и очување идентитета“, и навео Виктора Орбана као пример „лидера који има храбрости да доноси одлуке у интересу своје земље и који доприноси стабилности региона и Европе“. Имајући у виду да у Бриселу Орбан има репутацију политичара који занемарује европске вредности, слаби европско јединство и систематски се сукобљава са ЕУ по питањима владавине права, тешко је изјаве македонског премијера описати као допринос европским интеграцијама земље.
Заправо, мађарски фактор за Северну Македонију истовремено је и ресурс и проблем: јача спољнополитичку позицију власти у Скопљу, али не решава главни проблем са Софијом и не повећава поверење у кључне центре одлучивања ЕУ. Сенка бившег македонског премијера Николе Груевског, такође из ВМРО-ДПМНЕ, који је након бекства нашао уточиште управо у Мађарској, остаје симболички важан подсетник на специфичну природу ове политичке блискости.
Иза вела геополитике крију се много приземнији, али не мање критични проблеми. У кластеру Основи, где се одређује стварни квалитет државе, напредак остаје минималан. Борба против организованог криминала и корупције често не иде даље од декларација, а реформа правосуђа је у застоју због недостатка политичке воље и институционалне доследности.
Слична слика постоји и у другим стратешки важним секторима. Регулатори у економији и медијској сфери захтевају већу независност, систем државне помоћи — већу транспарентност, а институционална архитектура уопште — већу предвидљивост. Македонски проблем није само огорченост према Бугарској, већ и хронична болест балканске државе која је научила да добро говори језиком реформи, али није успела да коначно обезбеди њихову неповратност на институционалном нивоу.
Упркос томе, Северна Македонија задржава важне адуте. Потпуно је усклађена са спољном политиком ЕУ, посебно по питању подршке Украјини, и остаје геополитички поуздан партнер Запада. Земља је интегрисана у нове финансијске механизме као што је План раста за Западни Балкан и постепено се укључује у одређене европске инструменте. Другим речима, Северна Македонија још увек није искључена из европског процеса. Међутим, то и даље не одговара на главно питање: када ће се тачно овај процес поново покренути, уместо што и даље чека.
Закључак у вези са европском будућношћу Македонаца делује прилично сурово. Након деценија компромиса — од промене имена земље до уступака по питањима идентитета — македонско друштво све више посустаје од умора. Главно питање за Скопље сада више не звучи као: „Да ли желимо да се придружимо ЕУ?“ Питање је сасвим другачије: Да ли је македонска државна машина способна да се извуче из модела вечитог чекања без даљег расипања сопственог друштва?
Ако се одговор не пронађе у блиској будућности, Северна Македонија ризикује да још дуго остане не на путу ка Европи, већ у бескрајном предсобљу интеграција, где сваки следећи корак захтева нови политички компромис, а не гарантује никакав стварни напредак.
Аналитичка група CWBS-а
