Дана 7. августа 2025. године, у селу Горње Заостро, општина Беране, на северу Црне Горе, подигнут је споменик Павлу Ђуришићу, команданту четничког покрета у Црној Гори током Другог светског рата. Постављање је извршено без дозволе надлежних институција, а истог дана, након бурне реакције јавности и хитне интервенције државних органа, споменик је уклоњен и премештен у двориште локалне цркве. Али не интервенцијом државе, којој је блокада пута спречила да се приближи месту догађаја.
Овај догађај није изолован инцидент, већ део шире стратегије српског националистичког деловања и покушаја рехабилитације колаборационистичких личности из прошлости. Случај Заостро покреће питања о суочавању са прошлошћу, улози Српске православне цркве (СПЦ) у политичким процесима Црне Горе и безбедносним изазовима које представљају такви симболични чинови.
Павле Ђуришић је рођен 1909. године и школовао се у војним институцијама Краљевине Југославије. Априлски рат 1941. године затекао га је на служби као официра у Краљевској југословенској војсци. Након слома југословенске одбране и капитулације Краљевине, малолетни краљ Петар II и влада отишли су у егзил, док су официри Краљевске војске, укључујући и Ђуришића, почели да се окупљају на Равној гори у централној Србији. Тамо је донета одлука да се настави борба против немачких окупатора.
У првој фази рата, четнички покрет, који има корене у герилским формацијама српских националиста из 19. века, учествовао је раме уз раме са комунистима у оружаном устанку против окупатора. У Црној Гори, четници и партизани су заједно учествовали у свенародном устанку 13. јула 1941. Ђуришић је потом активно учествовао у биткама против Италијана и у почетку бележио војне успехе.
Међутим, након првих победа и ослобођене територије у Црној Гори и Србији (тзв. Ужичка република), избио је сукоб између комунистичког и ројалистичког дела покрета. Комунистички партизани су одлучили да воде отворени и континуирани рат против окупатора, док су четници, предвођени Дражом Михаиловићем, изабрали стратегију контрареволуционарне борбе против комуниста, у којој су били спремни да сарађују са италијанским, а касније и немачким окупационим снагама.
Ђуришић је постао кључни савезник Италијана у борби против партизана у Црној Гори. Његове јединице су обезбеђивале италијанске гарнизоне од комунистичких напада и биле су изузетно ефикасне у овом задатку. Заузврат, италијанске власти су зажмуриле на његове злочине над неправославним становништвом северне Црне Горе. Постоји огроман број докумената, фотографија и чланака у окупационим новинама који потврђују његову директну сарадњу са италијанском антикомунистичком милицијом, чији је био формални члан и од које је примао плату.
Када је Италија капитулирала 1943. године, немачке снаге су преузеле управљање Црном Гором. Иако се Ђуришић понудио за сарадњу са Немцима, они му у почетку нису веровали. Ухапшен је и интерниран у логор на територији данашње Украјине. Након бекства и повратка у Србију, поново је ухапшен, овог пута у гестаповском затвору, али је пуштен на слободу захваљујући гаранцијама Милана Недића, квислиншког председника српске владе, и вратио се у службу као легализовани четник. Добио је официрски чин у Недићевој милицији, уз прећутни пристанак Михаиловића. Ђуришић је тада био укључен у планове нацистичке Немачке за стварање сателитске федерације Србије и Црне Горе, али овај пројекат никада није добио одобрење Берлина. Под немачким покровитељством формирао је Црногорски добровољачки корпус, формално део Српског добровољачког корпуса под командом Димитрија Љотића, познатог сарадника и идеолога српског нацифашизма. На крају рата, у покушају да спасе себе и своје људе, Ђуришић је покушао да се придружи црногорским националистима окупљеним око Секуле Дрљевића. Међутим, неспоразум са усташама довео је до сукоба на Лијевча Пољу, након чега је Ђуришић заробљен и погубљен.
Ђуришићев ратни пут обухвата отворену сарадњу са окупаторима, борбу против црногорске независности и низ злочина против цивила. Његови поступци су резултирали десетинама хиљада цивилних жртава, а на крају рата одрекао га се и сам Дража Михаиловић, не због сарадње са окупаторима, нити због злочина које је често наређивао, већ због блискости са црногорским „сепаратистичким“ колаборационистичким покретом Секуле Дрљевића.
Упркос документованој сарадњи и злочинима, у српској националистичкој емиграцији након рата створен је култ Павла Ђуришића као антифашисте и Михаиловићевог лојалисте. Током 1990-их, у време успона српског национализма, овај култ је оживљен, а Ђуришић је добио статус симбола. У том периоду, у Сједињеним Државама је подигнут споменик на Српском гробљу у Либертивилу, а 2003. године покушано је подизање споменика у Црној Гори, уочи обнове црногорске независности.
Након промене власти 2020. године и успона на позиције моћи политичких снага блиских Српској православној цркви, обновљени су напори да се рехабилитује идеја Црне Горе као српске државе, као и иницијативе за подизање контроверзних симбола. Паралелно са случајем Заостро, води се дебата о именовању улице у Подгорици по Павлу Булатовићу, бившем министру одбране и унутрашњих послова Црне Горе из времена када је црногорска полиција учествовала у ратним злочинима на територији бивше Југославије. Поново се покреће и питање обнове српске цркве на Ловћену, планини која заузима важно место у црногорској националној митологији.
Митрополит будимљанско-никшићки Методије, задужен за северну половину Црне Горе, активно је учествовао у догађају постављања споменика у Заостри, док је Јоаникије, српски митрополит за југ Црне Горе, пре неколико месеци величао Ђуришића као српског хероја.
Порука коју је Методије послао током догађаја у Заостри била је – „поставићемо споменик у цркву, па нека дођу и сруше цркву“ – то је био отворени изазов државним институцијама.
У својој анализи објављеној у часопису Национална безбедност и будућност (National Security and the Future), пре неколико година сам истакао да Методије окупља и подржава највећи део отворено проруских организација у Црној Гори, користи говор мржње против не-Срба и Србе који не прихватају његову етно-националистичку визију назива издајницима. Повезан је са руском и српском амбасадом, а његова епархија отворено подржава националистичке организације попут братства Тврдош, које не крије своје везе са плаћеницима на бојишту у Русији, и четнички покрет из Заостре. Методије је ветеран падобранских јединица српске војске и промотер милитантне светосавске идеологије. Често се може видети у униформи.
На догађају у Заостри примећен је и Владимир Јанковић Ћорац, човек који тврди да је био командант у руској плаћеничкој групи Вагнер током мисија у Африци. Присутни су били и припадници организације „Српска краљевска војска у отаџбини“, коју предводи Драган Васиљевић из Београда, а која има активну филијалу у Будви. Међу истакнутим члановима су Слободан Касалица и Предраг Лазаревић, познат и као „montenegro.panteri“ на друштвеним мрежама. У организацији је и Милета Павићевић, најпознатији четнички активиста у Црној Гори, који је прошле године покушао да изазове инцидент на Цетињу.
Иако на први поглед делују као неозбиљне и недисциплиноване групе, искуство ратова деведесетих показује да управо такви актери често добијају најпрљавије задатке. У сукобима је такву пешадију најлакше жртвовати, а када политички лидери остану без ње, читаве мреже се урушавају.
Одговор државе на догађаје у Заостару била је анемичан. Полиција је ухапсила неколико учесника, уклонила постамент и немо посматрала како се споменик премешта на црквено двориште. Међутим, премијер и други кључни чланови владе избегли су да јасно наведу налогодавце и организаторе. Новинари из два велика медија у Црној Гори претучени су током догађаја.
Подизање и уклањање споменика Павлу Ђуришићу у Заостару није само локални инцидент, већ симптом дубље политичке борбе за идентитет Црне Горе. На једној страни су снаге које желе да сачувају антифашистичко наслеђе и грађански карактер државе, а на другој оне које користе историјски ревизионизам и симболичке провокације као средство политичког утицаја, ослањајући се на подршку из Србије и Русије. Уколико институције не покажу одлучност, такви инциденти ће се понављати, продубљујући друштвене поделе и повећавајући ризик од дестабилизације државе.
Љубомир Филиповић. Црногорски политиколог
Чланци објављени у рубрици „Мишљења“ одражавају лично мишљење аутора и можда се не поклапају са ставом Центра
