Србија је једна од кључних држава за стабилност и безбедност на Западном Балкану, држава коју карактерише изразито двосмислено геополитичко позициониранје, и чији друштвено-политички живот већ неколико година пролази кроз прилично турбулентно и драматично раздобље. Земљу редовно захватају протести великих размера, које покрећу студенти и млади, који су, међутим, окупили прилично разнолику јавност из бројних друштвених слојева и идеолошких средина. Истовремено, то није увек специфично проевропска јавност. Главни уједињујући фактор за демонстранте јесте одбацивање лика председника Србије, Александра Вучића, који, заједно са својом Српском напредном странком, води државу дуже од 12 година.
Окидач за нови талас протестног покрета била је смрт 16 људи која је наступила 1. новембра 2024. године, услед урушавања надстрешнице железничке станице у Новом Саду. Демонстранти су за трагедију окривили „корумпирану власт“ и на локалном и на вишем нивоу. Обим протеста у престоници је током лета 2025. године достигао алармантне размере за власти, а многи посматрачи почели су да предвиђају брз политички крај Александра Вучића. Међутим, он остаје на власти и нема намеру да одустане. Размере протеста, у међувремену, постепено су почеле да опадају. Са своје стране, председник Србије и његова пратња константно виде „страни траг“ у протестима, понекад чак и отворено указују на „руку Загреба“ или обавештајних служби једне или друге „Западне земље“.
Међу Вучићевим лојалистима уобичајено је да се демонстранти стигматизују као „издајници“, „усташе“, „страни плаћеници“ или једноставно „насилници“, а у блажој верзији — „блокадери“, због праксе демонстраната да блокирају путеве и саобраћајна чворишта. Опозиција је, заузврат, присталицама власти дала своју етикету — „ћаци“. Реч потиче од графита „Ћаци у школи“, који се појавио 22. јануара 2025. на улазу у једну од гимназија у Новом Саду. Намеравана фраза је била „Ђаци у школу“, односно позив на учење уместо на демонстрације, али је аутор грешком написао „ћаци“ уместо „ђаци“. Према многим посматрачима у региону, ниво антагонизма и свакодневног међусобног непријатељства између присталица два политичка табора сада је достигао прилично акутан ниво.
Почетком априла 2026. године, сам Вучић је питање ванредних избора ставио у центар политичке агенде. Након консултација са представницима парламентарних снага 7. априла, изјавио је да ће наставити да „позива на дијалог“, нагласио је потребу за постојањем макар минималног поверења јавности у изборни процес, а такође је јасно ставио до знања да питање одржавања избора на лето остаје отворено: ако земља крене ка „великој кризи“, они се неће одржати, али ако ситуација буде стабилна, таква опција није искључена. Ова опрезна, али имплицитна формула сама по себи указује на то да је тема ванредних избора за Вучића један од главних начина за управљање политичком кризом која у Србији траје дуже од месец дана. Раније је председник најавио консултације са политичким снагама како би се превазишла криза, али критичари су од самог почетка ове разговоре доживљавали више као припрему за могуће ванредне изборе него као покушај стварног политичког дијалога. У том контексту, хетерогени протестни антивладин покрет већ директно захтева ванредне парламентарне изборе што је пре могуће.
Дакле, ова дискусија у Србији више није техничке природе; постала је начин да се одједном одговори на неколико кризних наратива: продужени антивладини протести, пад поверења у институције, насиље током локалних избора, све већи притисак на медије и општи осећај да структура моћи улази у фазу нервозне самоодбране. У таквој ситуацији, избори могу изгледати као излаз. Међутим, они могу бити и нешто сасвим друго – покушај режима да преузме иницијативу, пребаци кризу у познати плебисцитарни формат и још једном примора земљу да игра по правилима које је дефинисао сам Вучић.
Непосредни подстицај за нови талас дискусије о ванредним изборима били су локални избори 29. марта у десет српских општина. Формално, власти су их представиле као потврду своје снаге: Српска напредна странка је прогласила победу у свих десет општина. Но, управо су ти избори само појачали кризу. Посматрачи Конгреса локалних и регионалних власти Савета Европе забележили су насиље, претње и појаву маскираних лица у близини бирачких места. Независни српски посматрачи из цивилне организације ЦРТА говорили су о организованим манипулацијама, кршењу тајности гласања и општој атмосфери неспојивој са демократским стандардима. Након гласања, и ЕУ је извештаје о насиљу и неправилностима описала као „неприхватљиве“. Дакле, локални избори нису донели деескалацију. Они су само показали озбиљност сукоба између власти и оног дела друштва који више не верује у праведност изборног процеса.
Сходно томе, резултати гласања од 29. марта, који су били позитивни за председника Вучића и његову политичку снагу, пружили су основу за два дијаметрално супротна закључка. За садашње српске власти, ово је аргумент да чак и у тешком тренутку задржавају снажну изборну машину, институционалну контролу, административне ресурсе, а самим тим и могућност да победе. За критичаре режима, закључак је сасвим другачији: формална победа СНС-а прикрива ерозију стварне подршке и указује на озбиљну напетост и забринутост унутар Вучићевог круга. И управо та дуалност чини одлуку о ванредним парламентарним изборима тако компликованом. Ако је Вучић заиста уверен да је систем и даље довољно јак и контролисан, избори могу постати средство за јачање легитимитета његове владавине. Међутим, ако владајућа елита у Србији види да чак ни контролисано гласање више не пружа осећај пуне доминације, онда исхитрени потез ка расписивању избора постаје ризик — ризик да заправо изгубе од својих противника и, први пут за више од 12 година, изгубе власт.
Ако се ситуација посматра из Вучићеве перспективе, логика уздржаности за сада делује не мање јака од логике офанзивне акције. Да, он је већ отворио тему ванредних избора и намерно је не затвара, али то не значи да је одлука већ донета. Српском председнику је повољно да изборе задржи као инструмент политичког притиска, иако неће нужно одмах притиснути другме за старт. Није случајно што се Вучић понекад назива „мајстором контролисаног хаоса“. Управо је то његов стил: да датум избора претвори у део председничког прорачуна, а не у елемент редовног демократског календара. Стога, тренутне консултације могу бити и припрема за ново гласање и начин да се добије на времену, да се тестирају слабе тачке противника, а такође и да се провери да ли је и даље могуће саставити нову конфигурацију владе без већег ризика по власт.
Зашто би режим могао да одуговлачи? Зато што је енергија протеста у Србији висока, али још увек није у потпуности трансформисана у јединствени изборни формат. То је једна од главних предности власти. Студентски покрет, грађанске иницијативе и опозиционе странке тренутно се конвергирају око главне тачке – потребе за ванредним парламентарним изборима – али немају јединствени центар вођства, заједничку организациону машинерију или договорени начин за улазак на националном нивоу. Опозициони конгломерат укључује и јасно проевропске снаге и политичаре и активисте који се позиционирају као већи русофили од самог Вучића. Вероватно је то оно на шта српски лидер рачуна: за њега су, у суштини, избори корисни само када је незадовољство већ велико, али се још није обликовало као кохерентна политичка алтернатива са јаким лидером. Режим у Србији је традиционално био јак управо када су противници емоционално мобилисани, али организационо фрагментирани. Тренутно, Александар Вучић на другој страни политичког поља нема свог Зорана Ђинђића— једног од вођа Булдожер револуције из октобра 2000. године, којом је свргнут озлоглашени југословенски лидер Слободан Милошевић.
Из овога следе три најреалнија сценарија за ову годину.
Први сценарио предвиђа брзе ванредне парламентарне изборе већ пре лета, условно речено „пре Видовдана“. Избори су могући ако режим одлучи да локалне победе од 29. марта, недостатак структурираног политичког крила протестног покрета и уобичајена предност у ресурсима довољно отварају прозор могућности.
Други је јесењи или каснојесењи сценарио, који тренутно делује реалније: још неколико месеци актуелна власт ће покушавати да снизи температуру протеста, стабилизује рејтинге, па се тек онда расписују избори под контролисанијим условима.
Трећи је одлагање ванредних парламентарних избора бар до краја 2026. године, ако центар режима одлучи да ново гласање само повећава ризике. Сама чињеница да се о све три опције истовремено говори у јавном простору говори сама по себи.
Постоји још један фактор који не треба потценити — спољашњи. Западни партнери реагују повећаном нервозом на насиље власти, на притисак на новинаре и опште погоршање демократске климе у Србији. Западни медији отворено пишу о томе да опозиција Вучићеве консултације доживљава као бесмислене и да се на улицама српских градова више не ради само о изолованим безбедносним инцидентима, већ заправо о „спирали насиља“ над опозиционим новинарима. За Брисел, ванредни избори у садашњим условима — без озбиљног побољшања медијских и институционалних правила — могу постати не излаз из кризе, већ њена легализација. И овде се јавља још један парадокс: Александар Вучић може искористити изборе за унутрашњу стабилизацију режима, али истовремено додатно погоршати међународни имиџ Србије као земље која се све више удаљава од европских демократских стандарда. А да не помињемо то да, упркос континуираној званичној реторици Београда о европском путу, Србија остаје једна од ретких европских земаља која се није придружила санкцијама против Руске Федерације и која покушава да одржи редовне билатералне односе са Москвом.
Дакле, најтачнији одговор на питање о могућности одржавања ванредних парламентарних избора у Србији ове године јесте да су они више него реални, али још увек нису неизбежни. Тема избора за председника Вучића остаје и оружје и ризик истовремено. Уколико садашња српска владајућа елита одлучи да протестни покрет још увек није постао монолитни и организовани политички актер са јаким лидерима и да је контрола над изборном машином и даље довољна, гласање би могло бити заказано раније него што се сада чини. Међутим, ако Вучић и његова пратња виде да чак ни локалне победе крајем марта нису вратиле осећај пуне контроле, избори ће поново бити одложени. Зато сада главно питање није да ли ће Србија ићи на ванредне парламентарне изборе 2026. године. Главно питање је када ће тачно председник Вучић одлучити да тренутак иде у његову корист, а не против њега. Коначно, много ће зависити и од ширег геополитичког поравнања и од могућих „црних лабудова“ на нивоу европског континента и шире.
Аналитичка група CWBS-а
