За Албанију — која је пре само три деценије била једна од најсиромашнијих земаља у Европи и која је проживела један од најсуровијих комунистичких режима за време владавине Енвера Хоџе — тема приступања ЕУ одавно је престала да буде типична регионална политичка мантра о „европској будућности“. У Тирани, европски пут је већ представљен као политичка агенда: албански премијер Еди Рама најавио је план да заврши преговоре до краја 2027. и учини земљу чланицом ЕУ до 2030. године. Не тако давно, ово би звучало као типичан скуп амбициозних обећања за домаћу потрошњу, али данас је ситуација другачија. Иза ове реторике стоји стварно убрзање процеса преговора, и управо зато се у Бриселу албански пут све мање доживљава као развучена балканска прича без јасног хоризонта.
У овом случају, хронологија је важнија од политичких слогана. Албанија је поднела захтев за чланство у ЕУ још 2009. године, добила је статус кандидата 2014. године, а прва међувладина конференција одржана је тек у јулу 2022. године. Ипак, само неколико година касније, почеле су значајне промене, мотивисане не само геополитичким контекстом — агресијом великих размера Русије против Украјине и стварном претњом целокупној безбедносној архитектури Европе. Тако је у октобру 2024. године ЕУ с Албанијом отворила Кластер 1 — Основе, у децембру исте године — Кластер 6, у априлу 2025. — Кластер 2, у мају — Кластер 3, у септембру — Кластер 4, а у новембру 2025. — последњи, пети кластер. Заправо, до краја прошле године Албанија је отворила преговоре о свих шест кластера, односно о целом корпусу преговарачких поглавља. За Западни Балкан ово је заиста нетипичан темпо. Од данас, Албанија „дише за вратом“ традиционалном регионалном лидеру у области европских интеграција — Црној Гори, која тренутно показује приметан успех и на преговарачком путу са Бриселом. И ту почиње најважнији део, јер се поменути албански успех лако може погрешно протумачити. Отварање свих кластера још увек не значи улазак у режим систематског затварања поглавља. За разлику од Црне Горе, која већ неколико година функционише у оквиру логике постепеног затварања преговарачких поглавља, Албанија тек улази у фазу у којој ће европским партнерима морати да демонстрира не способност брзог кретања кроз преговарачки коридор, већ капацитет да прође најтежи и најодговорнији сегмент. У Бриселу се то добро разуме. Није случајно што стално понављају: кластер Основе се отвара први, а затвара последњи. То значи да прави тест за Албанију тек почиње.
Најјачи адут Тиране пред Европљанима јесте реформа правосуђа. За земљу у којој је управо правосуђе дуги низ година био главни разлог скептицизма ЕУ, тренутно стање ствари представља заиста озбиљну промену. Брисел позитивно оцењује ток реформе правосуђа, а процес провере и поновне евалуације судија и тужилаца већ се приближио завршетку на апелационом нивоу. Ништа мање важна није ни друга тачка: Албанија је успела да демонстрира не само ново законодавство, већ и опипљиве практичне резултате у борби против корупције. СПАК — Специјална антикорупцијска структура — последњих година постала је можда најубедљивији симбол да албанска држава барем покушава да размонтира стари систем некажњивости за високе званичнике. За земљу која је пре само неколико деценија била потпуно осиромашена, доживела хаос транзиционог посткомунистичког периода и процват организованог криминала — са озбиљном, што је важно напоменути, транснационалном компонентом, с обзиром на обим и кохезију албанске дијаспоре на Западу — ово је заиста значајан резултат.
Међутим, док процењује напредак земље кандидата, ЕУ истовремено веома јасно подсећа: независност правосуђа треба одржати. Ово је важна нијанса. Брисел још увек не сматра албанску причу завршеним и неспорним тријумфом владавине права. Напротив: што су видљивији успеси албанских антикорупцијских тела, то је оштрије присутно питање политичког притиска и напада на правосудну грану, као и ризик да се правда претвори у наставак велике домаће политичке борбе другим средствима. За Албанију је ово веома осетљиво питање, јер њена европска интеграција данас у великој мери почива управо на поверењу Брисела у реформу правосуђа.
Поменути проблем је јасно видљив и у ширем политичком контексту. Формално, Албанија показује високу преговарачку дисциплину, али испод те дисциплине и даље се крије систем који не функционише баш добро без политичких тензија. На пример, парламентарни избори од 11. маја 2025. године, који су Социјалистичкој партији Едија Раме донели четврти узастопни мандат премијера владе, били су генерално конкурентни, али су их пратили проблеми прилично познати у региону. Међународни посматрачи су говорили о неједнаким условима конкуренције, злоупотреби државних ресурса и непотпуној примени претходних препорука у вези са изборним системом. И то није мање важно питање. За ЕУ, изборна реформа у Албанији један је од тестова да ли је земља способна да пређе са постсоцијалистичког, корумпираног и далеко од демократског модела персонализоване контроле ка зрелим и функционалним институционалним правилима, јаким и независним институцијама.
Управо је то једна од главних контрадикција албанског случаја. Земља брзо напредује, али то чини не у условима политичке хармоније, већ у контексту система који и даље пати од поларизације, слабе културе дијалога и дефицита поверења између владе и опозиције. Физички окршаји између посланика у албанском парламенту нису реткост. Стога Брисел стално наглашава Тирани потребу за инклузивним политичким дијалогом. Ово може звучати као стандардна евробирократска формула, али у стварности се односи на сасвим конкретан и практичан став: ЕУ не жели још један сценарио у којем атрактивна брзина реформи на папиру коегзистира са нестабилношћу политичког система и слабошћу државних институција.
Ако се погледају мање спектакуларна, али стратешки важна поглавља, албанска слика постаје још јаснија. У области конкуренције и државне помоћи, земља је још увек прилично далеко од зоне комфора који је потребан за одобрење Брисела. За ЕУ је ово једна од оних тема које ретко доспевају на насловнице у медијима, али веома јасно показују колико је држава спремна да живи без мануалне расподеле преференција, политички погодних изузетака, непотизма, намештених тендера и фаворизовања „наших“. За земље Западног Балкана и шире Југоисточне Европе, ово је традиционално болно подручје. Албанија овде није изузетак.
Још теже питање за Тирану тиче се поглавља о животној средини и клими. Управо овде се европске интеграције обично померају из сфере декларација у сферу финансија и стварних институционалних капацитета државе. Албанија још увек не оставља утисак земље спремне да лако пређе овај блок. Проблеми у управљању отпадом, политици вода, квалитету ваздуха, спровођењу климатских циљева — све то изгледа веома познато у балканском контексту. У том погледу, ситуација у Албанији је знатно гора него у суседној Црној Гори, где је ситуација такође далеко од идеалне. Свако ко путује живописним албанским путевима одмах види специфичан локални контраст: луксузне нове виле, ресторани, хотели и банкет сале граниче се са огромним самониклим депонијама директно на обалама река. Додатну забринутост изазивају одлуке у области коришћења земљишта, које могу озбиљно утицати на еколошку равнотежу. Укратко, еколошки блок би могао постати једно од оних подручја где албански еврооптимизам наилази на основни недостатак материјалних и институционалних капацитета државе. Истовремено, треба признати да Албанци марљиво и активно раде на побољшању ситуације.
Ништа мање осетљиво није питање медија и слободе говора. Овде албански пут ка ЕУ изгледа много мање уређен него у владиним извештајима. Проблеми су добро познати: концентрација власништва, нетранспарентно финансирање, преплитање пословних и политичких интереса, непотизам, притисак на новинаре, слабе гаранције уредничке независности. За земљу која жели да заврши преговоре већ 2027. године, то никако није периферно питање. Ово је још један показатељ како реално функционишу демократске институције у Албанији, супротно од формалне усклађености са европским стандардима.
Истовремено, погрешно би било свести албанску причу само на списак проблема. Тирана има сасвим реалне предности. Земља је геополитички погодна за ЕУ: јасно прозападна, без двосмислености у свом ставу према Русији — једна је од ретких земаља у југоисточној Европи где русофилија практично не постоји као феномен у јавном и политичком животу. То је земља са изузетно високим и, што је важно, истинским нивоом усклађености свог спољнополитичког курса са ЕУ и НАТО-ом. Албанија је чланица Алијансе од 2009. године. Поред тога, земља се већ постепено интегрише у шири европски економски и регулаторни простор чак и пре формалног приступања. Ово је важна ствар. Европске интеграције овде све мање личе на апстрактно обећање далеке будућности, а већ сада на практичан процес усвајања европских правила.
Тренутно стање европских интеграција Албаније најтачније се може описати не као тријумф и не као илузија, већ као напета прелазна фаза. Албанија је већ доказала да може брзо да се креће. Доказала је да је способна да отвара кластере готово без застоја и да Бриселу зада темпо који се дуго чекао од Западног Балкана. Но, онда почиње другачија игра — циљ престаје да буде брзина ради брзине, већ брзина одговара зрелости државе.
Сада успех Албаније неће зависити од броја гласних проевропских изјава, већ од тога да ли земља може да усвоји Основе без озбиљних поремећаја — у правосуђу, борби против корупције, изборним правилима, медијима, заштити конкуренције и животној средини. Другим речима, Тирана је данас ближа ЕУ него икада раније. Међутим, још није на циљу. Тек је ушла у фазу у којој ће брзина по први пут морати да се трансформише у квалитет државности. Истовремено, постоје сви разлози за очекивање да ће Тирана успети да се укрца на „европски воз“ у прилично блиској будућности. С обзиром на веома слабо стање у којем се Албанија налазила све до последње деценије двадесетог века, ово је заиста веома значајан успех.
Аналитичка група CWBS-а
