Унутрашња политичка ситуација у Србији постаје све сложенија и забуњујућа.
Студенти који протестују против ауторитарног, корумпираног режима организују окупљање које се претвара у шовинистички скуп.
Власти, које су оптужиле Запад да је организовао „обојену револуцију“ у Србији, оптужују особу повезану са руским специјалним службама за „покушај поткопавања уставног поретка“.
Што даље идемо, све се више чини да ако говоримо о страном мешању у српске послове, онда се дефинитивно не ради о мешању Запада.
Политизација
Масовни протест под мотом „Видимо се на Видовдан“ избио је у Београду 28. јуна 2025. године, а завршен је хапшењима и сукобима са полицијом.
Протест су организовали студенти, који од 2024. године месецима блокирају универзитете широм земље, организујући скупове и друге демонстрације. Разлог је новосадска трагедија, када се 1. новембра 2024. године бетонска надстрешница главне железничке станице срушила и усмртила 16 људи. Студенти, активисти и многи грађани широм Србије изашли су на улице, захтевајући кривичну и политичку одговорност за овај трагични догађај. Међутим, починиоци још нису идентификовани, а камоли кажњени.
Од јесени прошле године до краја пролећа ове године, млади људи су демонстративно избегавали политику и политичаре, износећи чисто грађанске захтеве властима. Међутим, то расположење се постепено мењало.
Почетак лета донео је нове протесте. Током још једног масовног скупа, који је одржан у многим великим и малим градовима у Србији пре око месец дана, студенти су захтевали превремене парламентарне изборе. Ако се избори не распишу „у разумном року“, покренуће акције грађанске непослушности како би спречили систем, који, по њиховој дефиницији, игнорише јавну вољу, да нормално функционише.
Још једна манифестација политизације протеста била је отворена подршка опозиционим кандидатима од стране студентског покрета на локалним изборима одржаним у два српска града почетком јуна. Међутим, протест тада није деловао као политичка снага.
Протест „Видимо се на Видовдан“ је, заправо, био прво масовно политичко окупљање грађанског студентског протестног покрета.
Шта је открио протест у Београду 28. јуна?
Радикализација
Постало је јасно да међу демонстрантима постоји значајан број одлучних младих људи спремних да се сукобе са полицијом. Након великог скупа на Тргу Славија у Београду, избило је неколико окршаја између демонстраната и полиције, који су новинарима широм света дали импресивне слике сукоба између грађана и органа реда на улицама Београда.
Српско руководство је традиционално оптужило демонстранте за покушај насилног рушења владе, називајући протест „тероризмом“, са циљем подстицања „обојене револуције“. Провладини медији и коментатори су чак упозорили на претњу грађанског рата. Но, искрено говорећи, нема довољно доказа који би поткрепили тако драматичне оптужбе.
Демонстранти, заузврат, нису успели јасно да објасне разлоге сукоба и зашто су се упутили ка владиној адреси након формалног завршетка скупа. Тамо их је чекала полиција под пуном опремом.
У сваком случају, догађаји крајем јуна показали су да су обе стране спремне за ескалацију, спремне да „подигну улог“. Власти су одлучиле да представе ученике протестног покрета као антидржавне побуњенике, док су демонстранти показали спремност за радикалније акције.
Видовдански протест
Позив на радикализацију протестног покрета није био једини нови тренд примећен на Видовдан. Неочекивана идеолошка обојеност протеста још је више изненадила људе.
Дана 29. јуна, Томислав Марковић, новинар и публициста, детаљно је писао о томе за балканско издање Ал Џазире. Његови главни закључци (које су подржали и многи други регионални стручњаци) су да идеологија прокламована на скупу није била либерално-демократска, нити грађанска или оријентисана на људска права, већ шовинистичка и „великосрпска“.
Симбол крваве руке на транспарентима, који је требало да подсети људе на новосадску трагедију, потребу за кажњавањем одговорних и свеприсутну корупцију, био је у сенци застава са мапом Косова и слоганом „Нема предаје“, рекао је Душан Пајовић, политички аналитичар, за Радио Слободна Европа.
Није било речи само о Косову, већ се и о другим земљама говорило у контексту заштите српских интереса.
Током многих говора на Видовданском скупу, „публика је стекла утисак да се вратила у 1989. годину и да гледа Слободана Милошевића на Газиместану“, приметио је Марковић.
Политички коментатор Драган Бурсаћ је у интервјуу за РСЕ описао протестни скуп 28. јуна као „четничку оргију“.
Како је и најављено, акција је била планирана за Видован, што је већ претходно изазвало извесне сумње. Међутим, након скупа више није било сумње — протестни покрет, какав јесте, почео је да се усмерава „удесно“, више демонстрирајући просрпска осећања него очекивану већу демократију или европску оријентацију.
Нова фаза конфронтације
Власти су, са своје стране, наставиле оштру конфронтацију са онима који учествују у антивладиним протестима. Нема знакова да се председник Александар Вучић спрема да распише превремене изборе, како је то захтевано. Напротив, чини се да су актуелне српске власти одлучиле да „изврше притисак“ на демонстранте и репресивним мерама зауставе све блокаде, све протестне скупове и маршеве.
Да би то урадиле, власти представљају протестни покрет не као опозициону снагу, не као политичке противнике или као грађански отпор, већ као „терористе“ и побуњенике који припремају насилно свргавање владе.
Уочи 28. јуна, током заједничке операције полиције и специјалних служби, ухапшено је неколико људи под оптужбом за наводно припремање заузимања зграда државних институција и провладиних медија и кршење „уставног поретка“ земље. Још неколико „изгредника“ завршило је иза решетака под истим оптужбама након протеста на Видовдан. Више од 70 (!) демонстраната приведено је у ноћи 29. јуна, након сукоба демонстраната и полиције.
Као одговор, студенти и грађани почели су да блокирају путеве у Србији, али највише у Београду.
Сукоб између власти и незадовољних грађана ушао је у нову фазу.
Званичници и провладини медији у Србији активно промовишу идеју да је тако оштра реакција на претерано насилне грађанске протесте нормална за сваку демократску земљу. Међутим, постоје сугестије да се Београд више фокусира на источно него на западно искуство у борби против масовних протеста.
Већ виђени план
Кључни маркери „источног“ приступа српских власти супротстављању протестном покрету јесу употреба термина „обојена револуција“ за карактеризацију протеста, сталне оптужбе за „страно (Западно) мешање“ и, коначно, сталне консултације са руским специјалним службама.
То јест, Вучић, према овом сценарију, делује као борац против покушаја насилне промене власти коју организује Запад.
Чини се да је ово упутство написано у Москви прилично давно. Прво је Јанукович покушао да га употреби у Украјини, затим Лукашенко у Белорусији… Сада и Вучић користи овај већ виђени план… За сада, чини се да не иде добро.
Прво, садашње српске власти су прилично прозападне.
Српски високи званичници или стално примају Западне лидере у Београду или стално путују у посете земљама Запада. Србија активно користи Западне инвестиције и специјално финансирање од ЕУ као кандидат за приступање. Београд неће одустати од своје намере да се придружи Европској унији. Штавише, српска војска чак спроводи заједничке вежбе са НАТО-ом (ових дана одржане су још једне мултинационалне војне вежбе „Платинасти вук“, које је српска војска организовала заједно са Американцима).
Друго, упркос свим оптужбама српских власти против Запада о покушајима организовања „обојене револуције“ у Србији, нема довољно доказа о умешаности Западних држава у организовање протеста.
Треће, сам протестни покрет није 100% прозападни.
Већ је напоменуто да је последњи велики скуп који се у Београду одржао на Видовдан био сличан окупљању „Велике Србије“. Међутим, чак и пре тога, демонстранти нису захтевали, на пример, убрзано приступање ЕУ или евроатлантске интеграције. Истина, студентске делегације су посетиле европске структуре у Стразбуру и Бриселу, али на протестима није било заставе ЕУ (изгледа да је уопште није било).
Руска игра
Четврто – и вероватно најзачињеније – међу оптуженима за организовање „насилног рушења власти“ у Србији налази се и представник опозиције познат по везама са ФСБ-ом.
Реч је о бившем шефу Српског војног синдиката, Новици Антићу.
Раније је Политико назвао Антића могућим руским агентом утицаја, истичући да га је једна од Западних обавештајних агенција оптужила за везе са руским специјалним службама, посебно ФСБ-ом.
„Антић је познат као доследни заговорник јачања пријатељских и савезничких односа између Русије и Србије и јачања активног грађанског става у заштити права српског војног особља – ветерана рата у Југославији“, написала је руска Версија.
Према писању Версије, српске власти су могле да прогласе демонстранте који су учествовали у антивладиним протестима „агентима ФСБ-а“, након хапшења Антића.
То се није догодило. Очигледно је да се такви закључци могу извући на основу ових података о „изгредницима“. Тешко је, чак и немогуће, тврдити да Запад стоји иза протеста.
Узимајући у обзир чињеницу да српске власти сарађују са руским специјалним службама, може се стећи утисак о некој сложеној игри Кремља. Могло би се чак помислити да је Москва намерно одлучила да игра за оба тима, покушавајући или да ослаби или чак уклони Вучића, или да дестабилизује Србију, Западни Балкан и Југоисточну Европу уопште.
