У Србији ће бити важна контрола избора, али и постизборна комбинаторика.
Годишњица од пада надстрешнице прошла је у континуитету међусобног исцрпљивања демонстраната и власти у Србији. Александар Вучић није успео да угуши, разбије, подели, дискредитује протесте, док са друге стране демонстранти нису успели да натерају председника Србије да распише превремене парламентарне изборе.
Србија је као никада до сад подељено друштво на „блокадере“ и „ћачије“. Једни неће одустати од захтева за политичким променама, док су други уцењени или купљени да бране Вучића и Српску напредну странку.
Вучић има против себе сву младост Србије и то је у старту изгубљена битка са временом, али има државни апарат и криминалну олигархију уз помоћ које још једно време може да влада. Студенти имају ентузијазам младости и веру у бољу Србију. Ослобођени од похлепе, Вучић их не може купити прљавим кешом, кредитима или другим погодностима за младе.
За њих је протест школа, чија позитивна искуства и промашаје исход побуне чини неизвесним. Али, осим студената не постоји ни један други актер на политичкој сцени Србије, који може да изађе на мегдан укорењеној напредњачкој клики.
И студенти, и Вучић се спремају за изборе. Студенти и средњошколци својим протестним ходочасним пешачењима мењају Србију, али и Вучић ради на усмеравању протеста пред будуће изборе.
Оно што би се могло назвати (ин)директним Вучићевим успехом, је национализам, антиЕУ расположење и конзервативизам који су за годину дана преовладали на студентским и грађанским протестима. Кренуло се од урбаног, либералног и левог, а завршило се у национализму и десничарењу. То је терен бивше Српске радикалне странке, данашњих напредњака.
Студенти не откривају имена са своје листе, које власт већ зна. Иако су савремене комуникације и друштвене мреже добре за масовне мобилизације, свака акција која се не одигра брзо и изненадно осујећена је дубоком државом.
Већ дуже време круже мрежама непотврђена имена са врха студентске листе, попут националисте професора Мила Ломпара. Такве информације и кадрови итекако одговарају политичкој игри напредњака. И није само Александар Вучић заинтересован за дугорочни опстанак на власти, већ је у питању широки интересни круг људи који не жели бити уклоњен или процесуиран уколико режим падне.
Иако генерално у лошијем положају, Вучић је на пољу избора корак испред студената. Док неискусна протестна опција расправља око имена на листи, колона, ограђивања, Вучић још увек на располагању има државне и криминалне ресурсе којима може да утиче на ток избора.
Кључно, такође мање постављано питање у јавности је коју функцију Вучић планира након истека другог председничког мандата. Редовни председнички избори у Србији планирани су у пролеће 2027, али како их уклопити са парламентарним? И да ли би комбинаторика „скраћивања мандата“ била добитнија за Вучића, за разлику од губитничке одлуке превремених председничких избора који су уочи великих политичких заокрета донели Слободан Милошевић и Борис Тадић?
Без обзира да ли ће се политичка криза завршити мирно на изборима, или револуционарно на улици, све упућује на то да ће политичке промене личити на одлазак Слободана Милошевића, када је на чело Србије дошао „нови“ националиста Војислав Коштуница, који је одговарао народној већини, Москви и Вашингтону.
С друге стране, политичка хетерогеност протеста указује на то да ће се посланици са студентске листе након избора тешко задржати испод исте политичке капе. Свако за себе и на своју страну, као ДОС након 5. октобра 2000. године.
Док студенти политичке партије сматрају неважним, Вучић и напредњаци су ту у предности дугогодишњим прављењем странака сателита, покрета и других политичких субјеката који могу бити корисни за будућа састављања парламентарних већина.
То поново оставља простор Вучићу и напредњацима да се препакују и задрже на власти. Тако би се Вучић као поново васкрсли лидер и премијер могао наћи у друштву својих идеолошки блиских источноевропских колега премијера Роберта Фица, Виктора Орбана, па и новог повратника Андреја Бабиша.
Ако се трансфер власти у Србији одигра без крви, неће бити политичког реваншизма. Јер ту нема промене идеолошке парадигме, као пред крај комунизма у источној Европи, нити цивилизацијске или спољнополитичке промене вектора, као на Мајдану у Украјини.
Студенти и грађани, заједно са партијама би морали добро да испланирају не само надгледање избора, већ и постизборни процес. Успех студентске листе на изборима могао би у парламентарној комбинаторици састављања већине да доживи пораз. Од тога може да зависи испуњавање захтева да се казне одговорни за смрт 16 људи на железничкој станици у Новом Саду и борба против ендемске корупције. Буђење Србије је емотивна фаза, али преузимање власти и вођење државе је хладни рационални процес.
Boris Varga. Serbian political scientist and journalist.
Чланци објављени у рубрици „Мишљења“ одражавају лично мишљење аутора и можда се не поклапају са ставом Центра
