У суботу је одржан највећи протест у модерној историји српске демократије. Србија је у последњих пет месеци доживела талас јавног негодовања, који се излио на улице након што је 15 људи погинуло на реконструисаној железничкој станици у Новом Саду.
Студенти предводе антикорупцијске протесте који су се проширили на веће градове широм Србије и ангажовали све слојеве становништва. Студенти траже да се јавно објави сва папирологија о реконструкцији станице у Новом Саду, да се ухапсе одговорни за 15 смртних случајева и укине кривична одговорност за демонстранте. Они, такође, позивају владу да реформише високо образовање.
Велики протест у Београду почео је као миран скуп, пре него што је дошло до неколико инцидената и експлозије током бдења за новосадске жртве. Постоје непотврђени извештаји да су власти употребиле звучни топ против демонстраната, пошто је експлозија изазвала панику у маси, ефективно је растеравши је. Како се очекивало, надлежни су демантовали оптужбе.
Након тога, организатори су скинули рефлектирајуће прслуке, признајући да не могу да гарантују јавну безбедност на манифестацији, чиме је студентски протест у Београду прекинут.
Српски студенти су раније позвали на миран протест и истакли да се не обрачунавају са владом, нити су ту да би сменили председника Александра Вучића. Аутократски проруски лидер, Вучић је виђен као неко ко покушава да седи на две столице истовремено, с обзиром на то да, такође, има тенденцију да одржава добре односе са Вашингтоном и Бриселом.
Председник Вучић тврди да су српске власти испуниле све захтеве студената и да је крајњи циљ протеста био да се покрене „обојена револуција“ и да се он свргне са власти уз подршку Запада.
Срби се, генерално, противе концепту „обојених револуција“, попут оних које су раније виђене у Грузији, Украјини и Киргистану почетком 2000-их, јер се на њих гледа као на ударе које су подстакнуле Сједињене Државе и Европска унија. Овај наратив је доминирао Србијом као резултат руских медијских пропагандних напора и укупног утицаја Москве на Западном Балкану.
Студенти сматрају да би се правосуђе и други органи власти у Србији могли унапредити и без скидања ауторитарног режима Александра Вучића. Студенти, такође, сматрају да су српски опозициони политичари компромитовани, па их демонстранти не желе на протестима.
Студенти не разматрају опцију формирања привремене стручне владе која би организовала слободне и демократске изборе. И ево момента „Квака-22“: студенти де факто имају грађанску моћ и утицај, бирајући да то не експлоатишу у политичкој арени и у Скупштини Србије, у Народној скупштини.
Власти покушавају да подрију протесте селективним хапшењима. Вучићева странка је последњих месеци окупљала насилнике из криминалног подземља да нападају активисте и обарају их аутомобилима по улицама, што је тактика која је веома личила на ону коју је применила влада осрамоћеног Виткора Јануковича у Украјини 2014. године, када су били ангажовани озлоглашени „титушки“.
Међутим, ови потези су само ескалирали ситуацију.
Српска варијанта титушки игра много важнију улогу за Александра Вучића од украјинских насилника за Јануковичеву владавину у Украјини. Вучићев режим је последњих 12 година ангажовао насилнике да врше притисак на бираче током избора и застрашују активисте на антивладиним скуповима.
Упркос кривичним досијеима, српски титушки су на крају добили послове у државним компанијама и уговарали уносне уговоре са владом за своје приватне послове. Блиске везе између власти и криминалних мрежа, као део системске корупције, један су од разлога за масовно незадовољство јавности.
Инциденте на суботњем протесту у Београду наводно су изазвали Вучићеви насилници, који су неколико дана раније, очигледно уз подршку органа реда, подигли шаторски камп између Скупштине Србије и председничке резиденције.
Сада се чини да је Влада Србије успела да поткопа највећи студентски протест икада, шаљући поруку да власти неће ићи на компромисе – укључујући и формирање привремене владе. Такође су јасно ставили до знања да им је сасвим у реду да употребе силу, укључујући и модерно оружје, против демонстраната.
ЕУ већ дуго пасивно реагује на протесте у Србији, иако Вучићев режим од самог почетка ових скупова примењује насиље над активистима. Од стране Брисела, реакција на српске протесте била је много уздржанија него на протесте који су у исто време кључали у Грузији.
Генерално, протест у Србији представља окупљање на јавној локацији или неколико сати шетње по околини. Овде се не ради о постављању дуготрајних шаторских кампова, као што је био случај током украјинске „наранџасте револуције“ или „револуције достојанства“. Украјинци знају рецепт: Остаћемо док диктатор не падне.
Многи српски активисти, који су у суботу допутовали у Београд, очекивали су да ће масовни протести на крају довести до краја владавине Александра Вучића. Слично је било и 2000. године, када је релативно мирним протестима срушен режим Слободана Милошевића. Али тада су активисти заправо преузели седиште парламента, док су војска и полиција стали на страну народа.
Ипак, нема сумње да Вучић губи огромну подршку јавности коју је некада уживао, а његови недавни медијски иступи одају његову нервозу по том питању.
За српске студенте који предводе протесте 2024-2025, политичке промене нису решење, а тврде да ће наставити да излазе на улице док власти не испуне све њихове захтеве. У међувремену, аналитичари тврде да корупцијски траг иза радова на реконструкцији железничке станице у Новом Саду заправо води до кабинета председника Србије.
Boris Varga. Serbian political scientist and journalist.
Чланци објављени у рубрици „Мишљења“ одражавају лично мишљење аутора и можда се не поклапају са ставом Центра
