Након пораза опозиције на локалним изборима и одбијања режима да распише опште изборе, студенти су позвали на нову фазу протеста – грађанску непослушност.
Локални избори у две општине у централној Србији, Косјерићу и Зајечару, на први поглед делују потпуно безначајни за политички живот земље. Они никако не угрожавају власт Александра Вучића и не могу довести у владајући положај опозицију. Ипак, у условима великих студентских и грађанских протеста и највеће политичке кризе у Србији од пада Слободана Милошевића, ти локални избори су кључни индикатор политичких процеса и трендова у држави.
Одржани још почетком јуна и поновљени у једној општини почетком јула, избори су показали танку победу владајуће Српске напредне странке у условима опсадног стања полиције и батинаша, улагања свих државних ресурса како би режим показао да је непобедив чак и у малим, сиромашним срединама.
Локални избори су били најбоља показна вежба за обе стране. За Александра Вучића и Српску напредну странку је то порука бирачима да ће урадити све и по сваку цену како би остао на власти, а за студенте, грађане и опозицију је то поука да у Србији на намештеним изборима једноставно није могућа политичка промена.
Током предизборне кампање буквално је ту боравила сва владајућа и опозициона гарнитура. Важност ових избора била је у томе да су студенти по први пут од избијања великих протеста подржали опозицију и да је то било фактички одмеравање снага ауторитарног режима с једне и протестног покрета са друге стране.
Лекције из нових уџбеника
Борба је унапред била предодређена на размере Давида и Голијата. У огромној предизборној тензији, даноноћно су радиле машине за асфалтирање путева, дељени су пакети и џакови (пара)државног новца за куповину гласова. Александар Вучић и Српска напредна странка су у те две општине бацили читав свој расположиви партијски капитал.
Уз сву ту надмоћ и огромну предности, власт је једва победила у условима које је потпуно контролисала и где је све могла – намештала. Уз велики број жалби на најтеже неправилности, ове изборе не може се сматрати фер и демократским јер власти нису претходно извршиле неопходно побољшање изборног процеса које од њих захтева Канцеларија за демократске институције и људска права ОЕБС-а (ОДИХР).
Да ли су опозиција и студенти требали да пристану на правила у којима је игра унапред изгубљена? Могло би се кренути од тезе да ни опозиција, ни студенти нису знали да ће изгубити изборе и да је само постојање избора, па чак и недемократских и купљених, шанса да се изађе на црту. И то је доиста тако, јер не може се априори тврдити да ће ослабљени у протестима Вучићев режим и под будним оком контролора, студената и грађанских активиста, кренути у куповину гласова мега гротескних размера.
Режим не само што не жели да изгуби изборе већ тежи да је апсолутни њихов победник од Народне скупштине до последње Месне заједнице у Србији и то је кључна патологија изборног ауторитаризма Александра Вучића.
Али, да ли су опозиција и кандидати које су подржали студенти заиста губитници ове мале изборне утакмице? Иако је то за опозицију био званични пораз, фактички дугорочни губитник на изборима ипак је власт која и сама схвата да на овај начин не може више да добија изборе и да их тек неће добити ако се они сада распишу на нивоу државе.
Вучићев систем поткупљивања неће задовољити све апетите сиромашног српског друштва, где је створена категорија „купљеног гласа“, навикнутог да „нешто добије“, а његови апетити након Косјерића и Зајечара само ће расти. Једноставно, режим нема за поклон толико веш машина, колико је тамо делио.
А да ли Александар Вучић може себи да дозволи да изгуби власт у Србији?
Пре него што се одговори на то питање, важно је дефинисати какав то режим влада Србијом последњих 13 година. Према теорији, Вучић је Србију из крхке транзиционе демократије вратио на ниво изборног ауторитаризма из периода Слободана Милошевића 90-тих година.
Лери Дајмонд и Андреас Шедлер описују изборни ауторитаризам као имитацију демократије у којој постоје институције, избори, опозиција којој је дозвољено такмичење на изборима, али она не може да победи. Недемократски режим изборног ауторитаризма ће учинити све како би поделио опозицију, спутао институције и контролисао судство како би остао на власти. Избори нису демократски и фер, већ намештени или покрадени. У изборном ауторитаризму опозиција једноставно не може да победи на изборима.
Ови редови из уџбеника као да осликавају садашњу Србију. Поједини виде аналогију Србије са Украјином из периода Виктора Јануковича. Системска корупција, енормно богаћење људи на власти, заробљена држава по питању правосуђа и рада институција.
Јанукович је 2013. године у Украјини створио батинаше, такозване титушке, који су пребијали и отимали људе током револуције на Мајдану. Сличне је Вучић унапедио у масовну уличну паравојску, састављену од лојалних партијских кадрова и уцењених ситних криминалаца. Научени из лекција украјинског Мајдана, српске титушке више месеци дежурају у Београду у шатор кампу код седишта председника Србије и Народне скупштине како би чували Вучића и парламент, а како им то место не бизаузели студенти.
Ко све чува Вучића?
Након вишемесечног међусобног исцрпљивања и осећаја да је Вучић делимично успео да из протестног таласа издвоји и стави под контролу просветне раднике запослене у школама и подели академску заједницу, протести у Србији ушли су у нову фазу. Студнети су на Видовдан (28. јуна) организовали велики протест у Београду, на ком се окупило око 140 хиљада људи и тиме показали да имају потенцијала за даљу борбу.
Истовремено, студенти су позвали грађане и локалне зборове (муниципалитете-општине и месне заједнице) да преузму борбу. И не било какву, већ нови метод – грађанску непослушност. Од тада, студенти по принципу флесхмоба-а блокирају раскрснице, мењају локације, стављају контејнере као препоне на цести и засипају смећем страначке штабове Српске напредне странке.
Протест на Видовдан завршио се сукобима са полицијом, ухапшено је више десетине грађана, већином студената. Вучићев режим је иначе ушао у дубоку репресивну фазу и почиње да оправдава епитет Србије – „балканска Белорусија“. Хапшења демонстраната трају скоро од самог почетка протестног таласа, а до сада је ухапшено и приведено више од 300 људи.
Што више незадовољство расте у друштву, то ће бити теже режиму да се контролише, купује и намешта изборе. Одбијање власт да направи неопходне промене у побољшању изборног процеса априори упућује на нелегитимност свих избора у Србији.
Али, да ли је Вучић после бројних афера које Србију потресају последњу деценију спреман да организује поштене изборе и мирно напусти власт?
Дугорочно гледано, приметан је тренд слабљења режима. Временом српски председник неће моћи да се ослони на министарства силе које му могу отказати послушност. Ултимативни моменат Вучићеве власти да ће увек на крају он бити персонификација корумпираног режима, а отежавајућа околност за опозицију су његови лојалисти који су спремни да га бране по сваку цену.
Не толико да бране самог Вучића, већ своје позиције које су у његовој владавини стекли. И нису опасни по безбедност у држави елитни бизнисмени који ће у случају пада власти само променити адресу политичког газде, већ морално и законски спорни и контроверзни кадрови који ће свим снагама бранити своју јединствену животну шансу коју су добили да буду на разним позицијама система. У питању су радна, руководећа места и функције за осуђене криминалце, особе са потенцијалом за уцењивање, старлете и све оне који су купили дипломе и преко ноћи заузели позиције које исто тако у револуцији могу да изгубе.
Вучић је урадио оно што Јанукович није стигао, да од батинаша титушки направи не само паравојску, већ политичку класу и предузетнике. Српска напредна странка нема никакву патриотску идологију у коју се заклиње, већ је то искључиво пословни пројекат. Свесни су и да ће одговарати за корупцију и криминал, барем за пад надстрешнице на железничкој станици у Новом Саду, случај који свим снагама опструира режим.
Посебно су свесни српски батинаши титушки да ће одговарати, бити пуштени низ воду од стране „јаких“, зато су спремни свим средствима бранити режим. И ту је потенцијал за унутрашње сукобе.
Вучић неће расписати ванредне изборе на којма не може победити, а редовни парламентарни и председнички избори су прилично далеко – 2026/27. године. Једино протести и грађанска непокорност могу да натерају Вучића да распише превремене изборе.
Међутим, теорија каже да је немогуће победити изборни ауторитаризам на изборима, већ само на улици. У случају да режим стално намешта или краде изборе, бирачи имају право на побуну, притисак на власт или њено свргавање уколико буде применила силу. Иако се стално правдају да не желе „српски Мајдан“ и „обојену револуцију“, студенти и опозиција једноставно неће имати другог избора него изаћи на улице, присилити ауторитарни режим да створи прелазну владу која ће организовати поштене изборе или га једноставно срушити, као што су Украјинци отерали Јануковича.
Boris Varga. Serbian political scientist and journalist.
Чланци објављени у рубрици „Мишљења“ одражавају лично мишљење аутора и можда се не поклапају са ставом Центра
